Gu­sinj­ski sto­čar Sa­va Bo­jo­vić, ko­ji sta­me­no ko­ra­ča osmom de­ce­ni­jom ži­vo­ta, još uvi­jek ne od­u­sta­je od tsto­gar­stva čo­ban­stva. Dr­žao je on ne­kad i 150 ova­ca, de­se­tak­to­ro go­ve­di i ko­nja, ali, ipak, go­di­ne, i dru­ge okol­no­sti, uči­ni­le su da ti ko­ra­ci bu­du kra­ći, pa je kra­jem pro­šle go­di­ne svoj stoč­ni fond sma­njio. Sa­da nje­go­vo sta­do bro­ji dva­de­se­tak gr­la, tek to­li­ko da ih gle­da, jer, ka­ko ka­že, on bez ova­ca ne mo­že.
Zi­mi je ku­ći u se­lu, gdje je stvo­rio do­bre uslo­ve za svo­je sta­do, a lje­ti na pla­ni­ni Li­po­vi­ci. I, ta­ko iz go­di­ne u go­di­nu. Ova zi­ma je do sa­da, ka­že Bo­jo­vić za „Dan”, za sto­ča­ra do­sta do­bra. Ni­je mu bi­la po­treb­na ni to­ri­na za ov­ce. Tu, po­red ku­će je šta­la, ko­tar, vo­da, i sa­mo osta­je oba­vlja­nje sva­ko­dnev­nih oba­ve­za, što po­go­du­je i nje­go­vom zdra­vlju, a opu­šta i du­šu i ti­je­lo. Ali, nje­go­va pla­ni­na Li­po­vi­ca za nje­ga je ži­vot. Pla­ni­na sto­ča­ru sve nu­di. Ži­vot na pla­nin­skoj nad­mor­skoj vi­si­ni je ne­što neo­pi­si­vo li­je­po, tvr­di on. Do­bra je is­pa­ša, la­ko je ču­va­ti sta­do, zdrav je ži­vot, pa, i po­red od­re­đe­nih po­te­ško­ća sve ona­ko ka­ko se sa­mo po­že­lje­ti mo­že.
– Ov­dje zi­ma du­go tra­je, ma­da su sa­da kra­će ne­go ra­ni­jih go­di­na. Znao je sni­jeg da pad­ne i u ma­ju i ju­nu, pa ni sa­da ni­smo si­gur­ni ka­kvo nas vri­je­me oče­ku­je bez ob­zi­ra na ka­len­dar. Ali, čo­vjek se na sve na­vik­ne, i sve ov­dje ide ne­kim svo­jim to­kom. Ova zi­ma do sad je la­ka, a po mom is­ku­stvu ne bi tre­ba­lo da bu­de ne­kih ve­ćih pa­da­vi­na ko­je bi nam pri­či­ni­le po­te­ško­će – ka­že naš do­ma­ćin.
Pri­ča ka­ko je mo­rao da sma­nji sta­do, te da ga je to ve­o­ma ras­tu­ži­lo. Jer, to je na­go­vje­štaj, ob­ja­šnja­va on, da se po­la­ko mo­ra ra­sta­ja­ti sa omi­lje­nom mu pla­ni­nom.
– Ipak, kad se ma­lo uđe u go­di­ne, bo­ga­mi, mo­ra i da se po­su­sta­je. Znat­no sam sma­njio sta­do i to me do­sta ras­tu­ži­lo, i, bo­ga­mi, pu­no po­go­di­lo. No, dok mo­gu, a či­ni mi se da ću mo­ći još ko­ju go­di­nu, ne­ma pre­da­je. Još sad raz­mi­šljam o lje­tu i mo­joj Li­po­vi­ci i to me dr­ži u sna­zi. U pla­ni­ni sam se ro­dio i sa njom se sro­dio. I šta bih ja bio bez pla­ni­ne? Je­ste, ov­dje mno­go lak­še, iza­đem, po­lo­žim, na­po­jim, i on­da sje­dim ku­ći, ali mi ne­do­sta­je pro­stor i vi­si­na. Fa­li mi pla­nin­ski va­zduh, ne­bo po­vi­še Li­po­vi­ce, let or­la iz­nad br­da i li­ti­ca, za­vi­ja­nje vu­ka u noć­nim sa­ti­ma... To je osje­ćaj ko­ji je sa­mo kod sto­ča­ra znan – pri­ča Bo­jo­vić. N.V.


Po­štu­je pri­ro­du

Fe­bru­ar i dio mar­ta naj­na­por­ni­ji su mu mje­se­ci, jer ta­da je jag­nje­nje. Ta­da če­sto i no­ći bu­du ne­pro­spa­va­ne, jer i ov­ci tre­ba po­moć. De­si se da se vi­še njih ojag­nji iste no­ći.
– Kod me­ne se ov­ce jag­nje jed­nom go­di­šnje. Je­ste da je da­nas sve mo­gu­će, ali za me­ne je ne­pri­rod­no da se jag­nje po dva­put go­di­šnje, ka­ko se ne­ki sto­ča­ri ti­me hva­le. Zna se da je jag­nje­nje uvi­jek bi­va­lo u fe­bru­a­ru i mar­tu i mi­slim da je to ta­ko pri­ro­da ude­si­la. Jag­njad su on­da ja­ča, jer se bo­lje za­do­je i po­dig­nu, a če­šćim jag­nje­njem ov­ce se iscplju­je. Ta­da je i naj­vi­še po­sla jer tre­ba ov­ce uve­če obi­ći i po ne­ko­li­ko pu­ta, jag­njad za­do­ji­ti... De­si se da maj­ka ne pri­hva­ti jag­nje, po­go­to­vo one ko­ji­ma je jag­nje po pr­vi put, pa im tre­ba po­mo­ći, ali kad se čo­vjek ma­lo po­mu­či on­da i ima ko­ri­sti – ob­ja­šnja­va Sa­va Bo­jo­vić.