Prin­če­vi i prin­ce­ze, ve­če­ras ni­je kraj, tek od ve­če­ras po­či­nje na­še dru­že­nje. Zre­li­ji i od­ra­sli, ima­će­te u na­ma još ve­će pri­ja­te­lje, za vas će uvi­jek bi­ti mje­sta u na­šim sr­ci­ma, za­slu­ži­li ste to. Do­sa­njaj­te svo­je sno­ve, bu­di­te uspje­šni u ono­me što ra­di­te i ga­zi­te pu­te­vi­ma ko­ji­ma vas vo­di sr­ce. Ra­ču­naj­te go­di­ne po pri­ja­te­lji­ma, ra­ču­naj­te ži­vot po osmje­si­ma, a ne po su­za­ma. Osta­ni­te u du­ši dje­ca, baš ona­kvu ka­kvu zna­mo i ka­kvu će­mo pam­ti­ti, be­za­zle­na i iskre­na, po­ru­či­la je po­lu­ma­tu­ran­ti­ma OŠ „Vuk Ka­ra­džić” Na­ta­li­ja La­kić, pro­fe­sor, na pro­sla­vi naj­ljep­še i du­go­i­šče­ki­va­ne no­ći. Ka­ko je is­ta­kla, po pr­vi put za 11 go­di­na is­pra­ća jed­nu ge­ne­ra­ci­ju, odje­lje­nje 9-1.
- Dra­gi mo­ji, ne do­zvo­li­te da vas vri­je­me ko­je je pred va­ma raz­dvo­ji, na­đi­te vre­me­na jed­ni za dru­ge, ču­vaj­te ono naj­vred­ni­je u lju­di­ma, a to ni­je sa­mo zna­nje, ne­go bi­ti i osta­ti čo­vjek. Za­vr­ši­ću sti­ho­vi­ma ču­ve­nog Me­še Se­li­mo­vi­ća „Ho­da­će­mo kroz ži­vot bez raz­lo­ga, smi­ja­će­mo se bez raz­lo­ga, ra­do­va­će­mo se bez raz­lo­ga, s jed­nim je­di­nim raz­lo­gom, što smo ži­vi i što se vo­li­mo, a kud će vi­še od to­ga - po­ru­či­la je iskre­no La­kić.
Sa­vr­še­no sti­li­zo­va­ni, par za pa­rom uše­tao je po­la­ko u sa­lu re­sto­ra­na „Mo­ra­ča”, a ra­dost i za­do­volj­stvo što su svi na oku­pu, bes­kraj­no li­je­pi i uz­bu­đe­ni, ni­ko ni­je mo­gao sa­kri­ti. Bli­ce­vi su si­je­va­li na sve stra­ne a on­da je uše­tao Ste­fan Ra­do­njić u te­get pan­ta­lo­na­ma i pa­ti­ka­ma u is­toj bo­ji, bi­je­loj ma­ji­ci na ve iz­rez i cr­ve­nom sa­kou sa ma­ra­mi­com u dže­pu, kao sim­bol vje­či­te ele­gan­ci­je i do­brog uku­sa.
- Maj­ka i kom­ši­ni­ca su se po­tru­di­le da do­bro iz­gle­dam i za­i­sta sam pre­za­do­vo­ljan, a sa­da je na re­du do­bar pro­vod ge­ne­ra­ci­je ko­ja će za­u­vjek ima­ti po­seb­no mje­sto u mom sr­cu. Po­lu­ma­tur­sko ve­če je noć ko­ju če­ka­mo pu­nih de­vet go­di­na i to mo­ra bi­ti do­bro, a tek nas oče­ku­je pra­vo dru­že­nje na eks­kur­zi­ji na­red­ne sed­mi­ce - ka­zao je Ra­do­njić.
Pje­smu „no­ćas se ra­sta­je­mo svi, u sr­cu osta­ju dru­go­vi” ka­žu An­đe­la Oro­vić i Jo­van Mi­lič­ko­vić mo­ra­će po­ru­či­ti jer će ih ta pje­sma uvi­jek pod­sje­ća­ti na naj­ljep­ši pe­ri­od u ži­vo­tu, osnov­no ško­lo­va­nje.
- Pu­no će­mo to­ga li­je­pog pam­ti­ti iz ško­le, dru­štvo, pa čak i ne­ke na­stav­ni­ke, po­seb­no raz­red­nu Na­ta­li­ju La­kić. To­li­ko smo od nje na­u­či­li, sa­zna­li, to­li­ko nam je sve­ga pru­ži­la da će­mo je uvi­jek pam­ti­ti - ka­žu Oro­vić i Mi­lič­ko­vić.
Iako je uše­ta­la na vi­so­kim pot­pe­ti­ca­ma, Rad­mi­la Ba­ša­no­vić je, ka­že br­zo za­mi­je­ni­la star­ki­ca­ma ka­da joj je kom­bi­na­ci­ja sa puf suk­nji­com na tuf­ni­ce do­bi­la pot­pu­no no­vu di­men­zi­ju. Ško­lu će pam­ti­ti po mno­go to­ga, od pr­vih ocje­na, pri­ja­te­lja, iz­la­za­ka pred ta­blu do pr­vih pe­ti­ca i za­lju­blji­va­nja.
- Žao mi je što se ra­sta­je­mo jer tre­ba se sad pri­vi­ći na no­vo dru­štvo, mi­slim da će mi to naj­te­že pa­sti.
At­mos­fe­ru su do usi­ja­nja do­ve­li fan­ta­stič­na Je­le­na Mu­dro­nja i Anes De­lić, ko­ji su bo­ga­tim re­per­to­a­rom i kva­li­tet­nim vo­ka­li­ma uči­ni­li da mu­zič­ki dio pro­tek­ne bez ma­ne.S.R.