Ovo je tre­nu­tak ka­da po­sta­je­mo od­ra­sli, zre­li­ji, svje­sni va­žno­sti sop­stve­ne od­go­vor­no­sti, zbog če­ga smo ra­do­sni, ali s dru­ge stra­ne i po­ma­lo tu­žni, jer se opra­šta­mo od škol­skih dru­ga­ra i pro­fe­so­ra. Ta­ko su u po­ne­de­ljak ve­če na po­lu­ma­tur­skoj ve­če­ri pri­ča­li vid­no uz­bu­đe­ni i na­smi­ja­ni uče­ni­ci OŠ „Bo­ži­dar Vu­ko­vić Pod­go­ri­ča­nin”, ob­u­če­ni u ras­ko­šne ha­lji­ne i ele­gant­na odi­je­la. Sa­da po­sle to­li­ko go­di­na opra­šta­ju se sa mno­go lju­di i stva­ri ko­je su mi od­jed­nom po­sta­le ta­ko va­žne... klu­pa ko­je ču­va­ju raz­ne taj­ne ime­na is­pi­sa­nih na njoj, ta­bla ko­ja je sve­dok zna­nja i ne­zna­nja. Tu je i dnev­nik sa pe­ti­ca­ma, dvoj­ka­ma i iz­o­stan­ci­ma. Sa no­stal­gi­jom u sr­cu is­pra­ća­ju po­sled­nje da­ne jed­nog div­nog vre­me­na ko­je osta­je za nji­ma... Vra­ta ove ško­le za­tvo­ri­će se za nji­ma, ali se otva­ra­ju dru­ga. Nji­ho­va mla­dost  i upor­nost uči­ni­će da od­luč­no kre­nu da­lje.
Sla­vlje je upot­pu­ni­la i pi­nja­ta pu­na slat­ki­ša i kon­fe­ta. Dok su je dje­ca raz­bi­ja­la ukra­snim šta­pom di­rek­tor ško­le Lju­bin­ka Ne­dić po­že­lje­la im je sa­mo naj­ljep­še že­lje u bu­du­ćem ško­lo­va­nju i ži­vo­tu. Ne­dić je is­ta­kla da je ova ge­ne­ra­ci­ja iz­nje­dri­la de­set lu­ča, te da su mla­dost i lje­po­ta naj­bo­lje ri­je­či ko­ji­ma se mo­gu opi­sa­ti nje­ni sa­da već biv­ši uče­ni­ci.
- Bi­li ste za­i­sta do­bra ge­ne­ra­ci­ja, i mi smo po­no­sni što smo vas ima­li. Že­lim da vam ži­vot od da­nas pa ubu­du­će bu­de sla­dak kao ova pi­nja­ta ko­ja je slat­ka i pu­na slat­ki­ša, a što smo vam pri­pre­mi­li. Va­žno je da i da­lje ni­že­te uspje­he u bu­du­ćem ško­lo­va­nju i da is­pu­ni­te oče­ki­va­nja svo­jih ro­di­te­lja. Že­lim vam svu sre­ću u da­ljem ži­vo­tu, i da se sa po­no­som sje­ća­te osnov­ne ško­le – re­kla je Ne­dić.
I po­lu­ma­u­ran­ti su po­tvr­di­li da iz ško­le no­se sa­mo li­je­pe uspo­me­ne i po­treb­na zna­nja za na­sta­vak ško­lo­va­nja. Ta­ko Iva­na Vi­dić vri­je­me pro­ve­de­no u ško­li ni­ka­da ne­će mo­ći da se iz­bri­še.
-Ka­da se osvr­nem una­zad, mo­ram pri­zna­ti da nam je svi­ma bi­lo li­je­po. Vi­đa­će­mo se i da­lje, ne­ki od nas će, vje­ro­vat­no, upi­sa­ti istu ško­lu i ta­ko na­sta­vi­ti dru­že­nje. Znam, bi­će no­vih dru­go­va u no­voj ško­li, ali tre­ba­će vre­me­na da za­u­zmu mje­sto onih sta­rih u mom sr­cu. Vo­lje­la bih da sa ve­ći­nom osta­nem u pri­ja­telj­stvu i ka­sni­je – re­kla je Vi­dić
I njen drug Se­ba­sti­jan Av­du­la re­kao je da je po­no­san na svo­je, sad već biv­še, škol­ske dru­ga­re, a ujed­no i ve­o­ma tu­žan što se ra­sta­je s nji­ma.
-Za­vr­ša­vam de­ve­ti raz­red i osta­ju mi sa­mo li­je­pe uspo­me­ne. Ima po­ma­lo tu­ge zbog ra­stan­ka, ali ima i ra­do­sti što sam dje­tinj­stvo pro­veo uz njih, uz mo­je dru­go­ve i dru­ga­ri­ce, ko­ji su bi­li dio mog ži­vo­ta. Sa­da će­mo za­ku­ca­ti na vra­ta sred­nje ško­le na­da­ju­ći se no­vim us­pje­si­ma, ali osnov­na ško­la će mi vječ­no osta­ti u sje­ća­nju - re­kao je Av­du­la.VI.R.