Po­lu­ma­tur­sko ve­če uče­ni­ka Osnov­ne ško­le „Vla­di­mir Na­zor” si­gur­no će bi­ti noć za pam­će­nje jer su po­ka­za­li da su ne sa­mo li­je­pi i pa­met­ni već slo­žni, ve­se­li i po­sve­će­ni jed­ni dru­gi­ma.
Da je ško­la mje­sto ko­je se vo­li svim svo­jim bi­ćem, ko­je se uvi­jek ra­do sje­ća­mo i sa ra­do­šću vra­ća­mo, po­ru­či­la je Lji­lja­na Kri­vo­ka­pić, di­rek­tor ško­le.
- No­vi ži­vot­ni pu­te­vi vas če­ka­ju, oti­ći će­te na raz­li­či­te stra­ne ali za­pam­ti­te, da ste u na­šu i va­šu ško­lu uvi­jek do­bro­do­šli. Znam da će ova ge­ne­ra­ci­ja da­ti pu­no lje­ka­ra, in­že­nje­ra, maj­sto­ra, pro­fe­so­ra... ko­ji će do­pri­ni­je­ti pro­spe­ri­te­tu na­še dr­ža­ve. U to ime že­lim vam pu­no sre­će i uspje­ha, ži­vje­li- po­ru­či­la je Kri­vo­ka­pić.
Po­lu­ma­tu­ran­ti su se ve­se­li­li do ka­sno u noć, smi­ja­li, pre­pri­ča­va­li aneg­do­te po ko­ji­ma će im osnov­no ško­lo­va­nje osta­ti upam­će­no, da­ri­va­li naj­bo­lje na­stav­ni­ke i raz­red­ne star­je­ši­ne i po­klo­ni­li im čak i po ko­ji stih. Kad je MC Mla­di Sa­vo, ka­ko su ga u ško­li pro­zva­li, uzeo mi­kro­fon u ru­ke i po­čeo či­ta­ti sti­ho­ve pje­sme ko­ju je spe­ci­jal­no za svo­je na­stav­ni­ke na­pi­sao ni­šta vi­še ni­je bi­lo isto. Noć je do­bi­la no­tu „vječ­no­sti”... „U Sport­ski cen­tar Mo­ra­ča, do­šli smo da se ugo­sti­mo a pri kra­ju ve­če­ri i jed­no od dru­gog opro­sti­mo... Na­ša lju­bav pre­ma raz­red­noj ni­kad ni­je ima­la gra­ni­ce, ko­li­ko Vas vo­li­mo ne zna­ju ni dje­ca sa Zla­ti­ce, uze­li ste na­še odje­lje­nje na­dam se da se ne ka­je­te, eto sju­tra ću isto­ri­ju da uzmem jer u pe­tak ocje­ne da­je­te. Dra­gi uči­te­lju Zvon­ko mno­gi mi­sle da smo lu­di, al` ste nam vi ustva­ri po­mo­gli da po­sta­ne­mo lju­di... Sad slo­bod­na je bi­na, za­hva­lio bih se svi­ma što ste me tr­pje­li ovih de­vet go­di­na”.... sa­mo su ne­ki od sti­ho­va Mla­dog Sa­va ko­ji su odu­še­vi­li ne sa­mo dru­štvo već i upra­vu ško­le.
Da ih u ško­li ni­su uči­li sa­mo gra­di­vu već i ka­ko da po­sta­nu do­bri lju­di, po­tvr­di­la nam je i pre­slat­ka Lju­bi­ca Me­de­ni­ca ko­ja je u ro­zoj prin­ces ha­lji­ni i zlat­nim šti­kli­ca­ma iz­gle­da­la kao iz baj­ke. Ka­ko je ka­za­la, ško­lo­va­nje će pam­ti­ti ko­li­ko po pr­vim i pra­vim dru­gar­stvi­ma, ta­ko i po na­stav­ni­ci­ma.
- Sa nji­ma smo od­ra­sli i da ni­je bi­lo njih si­gur­no ne bi­smo bi­li to što da­nas je­smo. Što se dru­štva ti­če uvi­jek smo bi­li tu jed­ni za dru­ge, funk­ci­o­ni­sa­li smo bu­kval­no kao jed­na po­ro­di­ca. Ne znam je li ta­ko i sa dru­gim ge­ne­ra­ci­ja­ma ali mi ne­ma­mo strah od no­vog, to­li­ko su nas na­stav­ni­ci na­u­či­li i ži­vot­nim lek­ci­ja­ma, da tre­ba­mo bi­ti si­gur­ni u se­be i svo­je zna­nje da će­mo je­di­no ta­ko hra­bro ko­ra­ča­ti kroz ži­vot i ne pre­za­ti ni od če­ga. Ni­je to bi­la ško­la već dru­ga po­ro­di­ca i to je ono što sve či­ni još po­seb­ni­jim - ka­za­la je Me­de­ni­ca.
Vid­no ras­po­lo­že­ni i do per­fek­ci­je sti­li­zo­va­ni dru­go­vi Mi­ljan Ma­ro­vić i Vuk Kri­vo­ka­pić sa­gla­sni su da će osnov­no ško­lo­va­nje pam­ti­ti po na­stav­ni­ku fi­zič­kog vas­pi­ta­nja Bran­ku Pa­vi­će­vi­ću.
- U ško­li smo se bu­kval­no za­lju­bi­li u pra­vo dru­gar­stvo. Bi­li smo okru­že­ni pra­vim pri­ja­te­lji­ma i to je ono naj­vri­jed­ni­je što no­si­mo da­lje kroz ži­vot - po­ru­či­li su Ma­ro­vić i Kri­vo­ka­pić. S.R.