Naj­ve­se­li­ja dru­ži­na oku­pi­la se prek­si­noć u re­sto­ra­nu „Nju­jork” gdje su se opro­sti­li od svo­jih pro­fe­so­ra iz Re­surs­nog cen­tra „1. jun”. Za­jed­no su sla­vi­li po­lu­ma­tu­ran­ti i ma­tu­ran­ti. Po­bri­nu­li su se da bu­du naj­ljep­ši te ve­če­ri i da im ona osta­ne u sje­ća­nju do kra­ja ži­vo­ta. Bi­lo je i ma­lo tu­ge, jer se opra­šta­ju od dru­ga­ra i na­stav­ni­ka ko­ji su im mno­go po­mo­gli to­kom ško­lo­va­nja. Bi­li su im naj­bo­lji dru­go­vi, u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma čak i ro­di­te­lji. Za­jed­no su pre­bro­di­li od­ra­sta­nje, sa­zri­je­va­nje, bor­bu s ne­da­ća­ma, sa­vla­da­li su po­treb­no gra­di­vo... Te ve­če­ri bi­li su tu­žni i na­stav­ni­ci, jer, ka­ko ka­žu „nji­ho­va dje­ca od­la­ze”. Ipak, bi­li su i sreć­ni jer su od njih na­pra­vi­li ozbilj­ne lju­de sprem­ne za ži­vot. Osta­la im je na­da da ih ne­će za­bo­ra­vi­ti i da će ih se sje­ti­ti i po­sje­ti­ti ih. Kao što ih ni­je­su za­bo­ra­vi­li ni biv­ši uče­ni­ci ko­ji su im se pri­dru­ži­li te ve­če­ri.
U Nju­jor­ku su sla­vi­la če­ti­ri po­lu­ma­tu­ran­ta i 15 ma­tu­ra­na­ta.
- Ovo je jed­na div­na ge­ne­ra­ci­ja. Is­pra­ća­mo ih sa tu­gom, ali smo i sreć­ni što su za­vr­ši­li. Du­go su če­ka­li ovu noć. Svi su ras­po­lo­že­ni, a mi sreć­ni zbog njih. Ne­ki će upi­sa­ti sred­nju ško­lu, ne­ki će se po­no­vo vra­ti­ti, ne­ko će se za­po­sli­ti... Ali ka­ko god bi­lo, osta­će nam u sje­ća­nju. Bi­la je to li­je­pa ge­ne­ra­ci­ja. Bi­lo je su­za, pje­sme i smi­je­ha, ali i uspje­ha – re­kla je Zo­ri­ca Vu­ko­vić, po­moć­nik di­rek­to­ra RC „1. jun”.
Po­lu­ma­tu­rant Alek­san­dar Še­reš ka­že da će na­sta­vi­ti ško­lo­va­nje u usta­no­vi.
-De­ve­to­go­di­šnje ško­lo­va­nje pam­ti­ću sa­mo po li­je­pim stva­ri­ma. Bio sam pre­sre­ćan jer su svi bi­li div­ni pre­ma na­ma. Za­do­vo­ljan sam svi­me. Upi­sa­ću za ku­va­ra jer vo­lim da ku­vam – ka­že Alek­san­dar.
Ma­tu­ran­tu Dra­ga­ni Vu­ko­vić na ne­ki na­čin je žao, ali i ni­je što od­la­zi iz ško­le.
-Žao mi je zbog dru­ga­ra i na­stav­ni­ka, a ni­je mi žao jer do­sta je bi­lo ško­le. Za­vr­špi­la sam za po­moć­nog ku­va­ra, ali se ne­ću ti­me ba­vi­ti. Imam dru­ge pla­no­ve. U sva­kom slu­ča­ju bi­lo je li­je­po. Pri­ja­te­lje ću pam­ti­ti do kra­ja ži­vo­ta – ka­že Dra­ga­na.
I Alen Be­ga­naj je za­vr­šio za ku­va­ra. Ka­že da naj­vi­še vo­li da spre­ma pi­tu. Alen ka­že da ni­je bi­lo lju­ba­vi u ško­li, već sa­mo dru­gar­stvo, a Ri­fat Ra­maj mu je bio naj­bo­lji drug.
Ste­fan Po­pa­dić se za­hva­lio svi­ma u ško­li što su bi­li div­ni pre­ma nji­ma.
-U ško­li nam je bi­lo pre­li­je­po. Zbog to­ga sam svi­ma za­hva­lan – ka­že Ste­fan.
A.D