KO­TOR - Okru­že­ni sme­ćem sa svih stra­na, na Lo­va­nji u kon­tej­ne­ru ko­ji im je op­šti­na Ko­tor do­di­je­li­la kao pri­vre­me­ni smje­štaj na­kon ru­še­nja ba­ra­ke is­pod sta­di­o­na FK „Bo­kelj“ na Pe­lu­zi­ci, već pe­tu go­di­nu ži­ve Na­đi­ja Ah­me­ti (34) i Agron No­šaj (35). Oni ima­ju šestoro dje­ce- Blje­rim (14), An­de­li­na (13), Vi­o­le­ta (11), Va­len­ti­na (8), Hi­ra (6) i Mu­sa (3). U ško­lu ide sa­mo jed­no i to pje­ške od Lo­va­nje do tu­ne­la Vr­mac, gdje če­ka đač­ki auto­bus.
- Ži­vot nam je ni­ka­kav. Sme­će ova­mo, sme­će ta­mo. Gdje god po­gle­daš sme­će, a va­zduh za­tro­van. Do sko­ra su ka­mi­o­ni is­to­va­ra­li sme­će sa obje stra­ne kon­tej­ne­ra, tre­nut­no su se za­u­sta­vi­li, ne znam do ka­da ali bit­no je da ne smr­di- pri­ča Na­đi­ja Ah­me­ti, i do­da­je da se za hra­nu sna­la­ze ta­ko što je uzi­ma­ju na ve­re­si­ju pa pla­te ka­da Agron za­ra­di ra­de­ći na dnev­ni­cu i sa­ku­plja­ju­ći sta­ro že­lje­zo.
- Dje­ca ne­ma­ju obu­ću i bo­sa idu po sme­ću pa Bo­ga mo­lim da ne do­bi­ju ka­kvu in­fek­ci­ju. Ža­li­la sam se i tra­ži­la po­moć u Cen­tru za so­ci­jal­ni rad jer mi u Cr­ve­nom kr­stu ne da­ju ono što tre­ba dje­ci ne­go ono što oni ho­će - ža­li se Na­đi­ja, ko­ja je u še­stom mje­se­cu trud­no­će. Ka­že da joj je pro­šle go­di­ne umr­la pe­to­mje­seč­na be­ba jer je ima­la sr­ča­nu ma­nu. Po­red lje­ko­va za di­je­be­tes i epi­lep­si­ju, od ko­je, ka­ko ka­že, bo­lu­je već 20 go­di­na, Na­đi­ja mo­ra da uzi­ma i lje­ko­ve za odr­ža­va­nje trud­no­će, a po­što ne­ma pa­ra da ih ku­pi, on­da ih i ne pi­je.
-Pri­mam so­ci­jal­nu po­moć. Do pri­je dva mje­se­ca to je bi­lo 75 eura, a sa­da su mi po­ve­ća­li na 95 eura. Iz pr­vog bra­ka imam dvo­je dje­ce, a sa Agro­nom pe­to­ro. Iako su sva dje­ca ro­đe­na u Ko­to­ru, uki­nu­li su mi po­moć za dje­cu ro­đe­nu iz za­jed­ni­ce sa Agro­nom, jer ne­ma­ju dr­ža­vljan­stvo, sa­mo je naj­mla­đi Mu­sa do­bio dr­ža­vljan­stvo pre­ko me­ne, po­što ja sa­da imam no­vu lič­nu kar­tu i cr­no­gor­sko dr­ža­vljan­stvo. Agron ne­ma ni­ka­kva lič­na do­ku­men­ta, sem sta­ru le­gi­ti­ma­ci­ju sa Ko­so­va, ko­ja ov­dje ne vri­je­di ni­šta. Ne mo­že ni da se za­po­sli, pa fi­zi­ka­li­še. Ne­ma­mo sred­sta­va da po­đe u Peć, da bi uzeo pa­soš - pri­ča Na­đi­ja Ah­me­ti.
Ovoj de­ve­to­čla­noj po­ro­di­ci vo­du do­vo­ze ko­tor­ski va­tro­ga­sci, ali pri­je dva da­na rad­ni­ci Ele­ktro­di­stri­bu­ci­je su im is­klju­či­li stru­ju.
-Is­klju­či­li su nas zbog du­ga, a mi pro­sto ne­ma­mo pa­ra da pla­ća­mo stru­ju. Na­ba­vi­li smo agre­gat, pa se ne­ka­ko sna­la­zi­mo - ka­že Na­đi­ja, i do­da­je da bi naj­vi­še vo­lje­la da ise­le sa Lo­va­nje, da i oni do­bi­ju mon­ta­žnu ba­ra­ku ka­kvu ima­ju nje­na bra­ća ko­ja ra­de u ko­tor­skom Ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću.
Na­dži­jin su­prug Agron ka­že da u Ko­to­ru ži­vi 15 go­di­na i da mu je kič­ma stra­da­la od te­ških po­slo­va. Do­da­je da je pri­je dvi­je go­di­ne ra­dio u Ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću ali da mu ni­je­su da­li pa­re ko­je je za­ra­dio, te da ni­je imao pa­ra da bo­le­sno di­je­te od­ve­de na ope­ra­ci­ju.
- Pla­ti­li su mi iz dva pu­ta po 150 eura, ali već je bi­lo ka­sno jer je mo­ja be­ba umr­la,a ja ni­je­sam imao pa­ra da je po­ve­dem na ope­ra­ci­ju u Be­o­grad - sa su­zom u oku pri­ča Agron No­šaj. M.D.P.

In­te­gra­ci­ja i so­ci­ja­li­za­ci­ja spo­ro na­pre­du­ju

Pot­pred­sjed­nik Op­šti­ne Ko­tor Bran­ko Ne­do­vić is­ti­če da ra­zu­mi­je da je ži­vot u kon­tej­ne­ri­ma na Lo­va­nji te­žak, ali da su raz­go­va­ra­li sa pred­stav­ni­ci­ma Op­šti­ne Ti­vat da za­jed­nič­ki na­đu ne­ku lo­ka­ci­ju gdje bi iz­mje­sti­li Ro­me i Egip­ća­ne. Me­đu­tim, ta­kvih pla­ce­va je ma­lo.
- Ono što ima­mo je u ur­ba­nim na­se­lji­ma, a mje­šta­ni ko­ji tu već ži­ve ne­će da pri­hva­te da im su­sje­di bu­du Ro­mi ko­ji su do­šli sa Ko­so­va. Ni Gr­blja­ni ne­će da ču­ju za ta­ko ne­što, ta­ko da smo na mu­ka­ma ka­ko da na­đe­mo naj­bo­lje rje­še­nje za nji­hov smje­štaj - ka­že Ne­do­vić i do­da­je da je iz go­di­ne u go­di­nu broj sta­nov­ni­ka na Lo­va­nji sve ve­ći. Ne­do­vić ka­že da svi oni pri­ma­ju so­ci­jal­nu po­moć i ži­ve od mi­lo­sti­nje. Op­šti­na im da­je po 70 ili 80 eura, po 400 eura go­di­šnje, me­đu­tim, to ni­je traj­no rje­še­nje.
- Ne­kad do­đu i mi­mo to­ga, tra­že za lje­ko­ve, za dje­cu, pa im če­sto da­mo no­vac i iz svog dže­pa. Nji­ma ne tre­ba mi­lo­sti­nja, ne­go po­sao. Pa­ke­ti sa hra­nom ko­je do­bi­ju od do­na­to­ra se po­tro­še, a on­da opet sve po sta­rom - ka­že Ne­do­vić, i do­da­je da Op­šti­na pla­ća Vo­do­vo­du go­di­šnje 6.000 eura za vo­do­snab­di­je­va­nje lju­di ko­ji ži­ve u kon­tej­ne­ri­ma na Lo­va­nji, što ni­je za­ne­mar­lji­va ci­fra.
-Ve­ći­na njih ne­ma do­ku­men­ta. Po­nu­di­li smo im da apli­ci­ra­ju za dr­ža­vljan­stvo, da do­bi­ju ma­kar is­pra­ve za stran­ce sa pri­vre­me­nim bo­rav­kom, ali ni to ni­je po­mo­glo. Ra­zu­mi­jem da ne­ma­ju pa­ra za put, da po­đu na Ko­so­vo po po­treb­na do­ku­men­ta, ali dr­ža­va im je u sa­rad­nji sa Me­đu­nar­do­nom za­jed­ni­com pla­ća­la put i ne­ki opet to ni­su od­ra­di­li. Na­sto­ji­mo da ih za­po­sli­mo i in­te­gri­še­mo u dru­štvo, ne­ki već ra­de, a ne­ki se te­ško sna­la­ze, jer ne­ma­ju ni da­na ško­lo­va­nja, a bez di­plo­me ne­ma po­sla. Mno­gi ro­di­te­lji se oglu­ša­va­ju o za­kon i ne ša­lju dje­cu u ško­lu iako im obez­bje­đu­je­mo knji­ge – pri­ča Ne­do­vić, i kao do­bar pri­mjer na­vo­di so­ci­ja­li­za­ci­ju Ro­ma na Tro­ji­ci i u Kav­ču, ko­ji su se ško­lo­va­li i ka­sni­je raz­vi­li po­sao sa re­ci­kla­žom, te svo­jim ra­dom ste­kli ku­će i ima­nja.

Još dva
kon­tej­ne­ra

Na Lo­va­nju su ne­dav­no po­sta­vlje­na još dva kon­tej­ne­ra. Ka­ko sa­zna­je­mo u nji­ma će bi­ti smje­šte­no osmo­ro dje­ce sa­mo­hra­ne maj­ke So­fi­je Jo­va­no­vić. Kao dr­ža­vljan­ka Sr­bi­je, So­fi­ja ne pri­ma ni­ka­kvu so­ci­jal­nu po­moć, ži­vi od mi­lo­sti­nje i od ono­ga što za­ra­di njen naj­sta­ri­ji sin.