RO­ŽA­JE- Ro­žaj­ka Haj­ri­ja Škri­jelj, sa­mo­hra­na maj­ka dvo­je ma­lo­ljet­ne dje­ce, tvr­di da već dvi­je go­di­ne tr­pi te­ror ne­po­zna­tih oso­ba ko­je no­ću na­sr­ću na nji­ho­vu ko­li­bu smje­šte­nu usred šu­me u Ho­dži­ća po­to­ku, pod­no se­la Gra­ho­vo. Osim što po­ku­ša­va­ju na­sil­no da uđu u njen si­ro­tinj­ski dom, na­pa­da­či su pri­je ne­ko­li­ko da­na ka­me­no­va­li ko­li­bu Škri­je­lja ka­da su raz­bi­li pro­zor­sko sta­klo. Haj­ri­ja pri­ča da je oko 23 sa­ta nju i nje­nu dje­cu, kao i se­dam­de­se­to­go­di­šnju maj­ku i ne­spo­sob­nog bra­ta, pro­bu­di­la lo­mlja­va sta­kla, a ogro­man ka­men je za­vr­šio na kre­ve­tu u kom je spa­va­la nje­na tri­na­e­sto­go­di­šnja kćer­ka.
-Sa­mo za­hva­lju­ju­ći pu­koj sre­ći, mo­ja je kćer­ka osta­la ne­po­vri­je­đe­na. Ali, i ona i moj še­sto­go­di­šnji sin no­si­će tra­u­me dok su ži­vi, i to je ja­ča bol od fi­zič­kih po­sle­di­ca. Mo­ja kćer­ka je vi­dje­la ka­ko dva čo­vje­ka sto­je u mra­ku is­pred na­še ko­li­be, ali ih ni­je pre­po­zna­la. Go­di­na­ma se bra­ni­mo od na­sr­ta­ja na­sil­ni­ka. Vje­ro­vat­no mi­sle da zbog to­ga što ne­mam mu­ža ima­ju pra­vo da nas uz­ne­mi­ra­va­ju na ova­ko gnu­san i ne­ljud­ski na­čin i da ugro­ža­va­ju mo­ju dje­cu. Sin i kćer­ka su mi sve na svi­je­tu i za­to tra­žim da ti mon­stru­mi na mi­ru osta­ve me­ne i mo­ju si­ro­čad– kroz su­ze ka­že Haj­ri­ja.
Ona do­da­je da je o in­ci­den­tu oba­vi­je­sti­la po­li­ci­ju, ko­ja je ne­du­go za­tim do­šla na li­ce mje­sta, ali na­sil­ni­ke ni­su pro­na­šli. Ta­ko je, ka­že Haj­ri­ja, bi­lo i pri­li­kom ra­ni­jih na­pa­da.
-Dje­ca u stra­hu do­če­ku­ju noć, jer se pla­še da će­mo po­no­vo bi­ti na me­ti na­sil­ni­ka. Zbog sve­ga kroz šta pro­la­zi­mo već ne­ko­li­ko pu­ta sam tra­ži­la po­moć psi­hi­ja­tra. Pla­šim se za dje­cu, ko­ja ne­ma­ju mi­ran san kao nji­ho­vi vr­šnja­ci – do­da­je Haj­ri­ja.
Da bi se za­šti­ti­li, Haj­ri­ja i nje­na maj­ka s pr­vim su­to­nom za­ku­ca­va­ju vra­ta od da­sa­ka na im­pro­vi­zo­va­nom ula­zu u ko­li­bu.
-Ovih da­na su nam do­bri lju­di po­mo­gli da na­pra­vi­mo ka­na­te na pro­zo­ri­ma, da ba­rem ne vi­di­mo šta se de­ša­va na­po­lju - ka­za­le su Haj­ri­ja i nje­na maj­ka Fe­hi­ma.
Haj­ri­ja pri­ča da je pro­ži­vje­la ve­o­ma te­ško dje­tinj­stvo, pra­će­no si­ro­ma­štvom i bo­le­šću oca. Bje­že­ći od ži­vot­nih ne­da­ća, uda­la se u jed­no bje­lo­polj­sko se­lo, ali ni u bra­ku, ka­že, ni­je na­šla sre­ću ni ra­zu­mi­je­va­nje.
-U bra­ku sam bi­la oko šest go­di­na. Tr­pje­la sam psi­hič­ku tor­tu­ru od su­pru­ga, pa sam od­lu­či­la da se ra­ѕ­ve­dem, iako sam bi­la pred dru­gim po­ro­đa­jem. Si­na sam ro­di­la u ro­di­telj­skoj ku­ći u se­lu Da­šča Ri­je­ka, ko­je je od Be­ra­na uda­lje­no oko 35 ki­lo­me­ta­ra. U ku­ći ni­je bi­lo ni stru­je, ni vo­de– ka­že Haj­ri­ja.
Na­kon pet go­di­na ta­kvog ži­vo­ta, pri­je dvi­je go­di­ne od­lu­či­la je da se pre­se­li.
-Iza­bra­la sam ovu šu­mu, jer mi je bli­zu iz­vor s ko­jeg se snab­di­je­va­mo teh­nič­kom vo­dom. Nov­ca ni­smo ima­li da bi­smo mo­gli da bi­ra­mo plac. Vo­du za pi­će ne­ma­mo, pa je do­no­si­mo s iz­vo­ra uda­lje­nog oko po­la ki­lo­me­tra. Ni­šta mi ne bi bi­lo te­ško i ni­kom ni­šta ne bih tra­ži­la sa­mo kad bi­smo ov­dje ima­li mir za ko­jim sam de­ce­ni­ja­ma če­znu­la – ka­že Haj­ri­ja, či­ja pe­to­čla­na po­ro­di­ca ži­vi u brv­na­ri od dva­de­se­tak kva­dra­ta, ko­ju je po­di­gla uz po­moć ro­đa­ka i dru­gih do­bro­tvo­ra. Ka­že da je njen biv­ši su­prug, kao i ona, so­ci­jal­ni slu­čaj i ni­je u sta­nju da pla­ća ali­men­ta­ci­ju za dje­cu. Haj­ri­ja i nje­na po­ro­di­ca ži­ve od so­ci­ja­le i od tu­đe nje­ge i po­mo­ći ko­ju pri­ma njen brat. U brv­na­ri ne­ma­ju vo­de, ni ku­pa­ti­la. Na­mje­štaj se sa­sto­ji od če­ti­ri le­ža­ja, špo­re­ta na dr­va i po­ha­ba­ne vi­tri­ne.
-Stru­ju do­bi­ja­mo iz fa­bri­ke, uda­lje­ne ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra. Ima do­sta do­brih lju­di ko­ji nas obi­la­ze i po­ma­žu nam. Da ni­je bi­lo nji­ho­ve po­mo­ći, ne bi­smo ima­li ni krov nad gla­vom. Za­hval­ni smo svi­ma ko­ji nam po­ma­žu, a po­seb­no hu­ma­ni­tar­noj or­ga­ni­za­ci­ji ‘’Mer­ha­met’’ ko­ja nam je pr­va pri­te­kla u po­moć – is­ti­če Haj­ri­ja.
Ona do­da­je da su im hu­ma­ni lju­di ku­pi­li i kra­vu, is­ti­ču­ći da je nov­cem ko­ji je do­bi­la od hu­ma­nih lju­di ku­pi­la plac u na­se­lju Ze­le­ni.
-Po­la pla­ca sam pla­ti­la, a po­lo­vi­nu mi je po­klo­nio vla­snik. Za­hva­lju­ju­ći do­na­ci­ja­ma, uspje­la sam da sa­zi­dam pr­vi sprat, ali ne­mam pa­ra za plo­ču. Naj­ve­ća že­lja mi je da se use­li­mo u tu ku­ću, gdje će mo­ja dje­ca i brat ima­ti svo­je so­be, da ko­nač­no spa­va­ju bez stra­ha od na­pa­sni­ka– ka­že Haj­ri­ja, ko­ja mo­li hu­ma­ne lju­de da joj po­mog­nu da iz­li­je plo­ču na no­voj ku­ći ka­ko bi, ka­že, spa­si­la dje­cu.
V.Ra.


Sta­ri­ca osta­la bez so­ci­ja­le

Iako je pre­ži­vje­la mo­žda­ni udar, a mu­če je i dru­ge bolj­ke, Haj­ri­ji­na maj­ka Fe­hi­ma je pri­je pet mje­se­ci osta­la bez so­ci­ja­le. U rje­še­nju ko­jim joj je uki­nut ovaj vid po­mo­ći na­vo­di se da je ona spo­sob­na za rad. Fe­hi­ma je pri­ma­la so­ci­ja­lu sko­ro tri de­ce­ni­je, a ne­dav­no joj je uru­če­no rje­še­nje da ne­ma pra­vo ni na tu­đu nje­gu i po­moć.
-Pri­ma­la sam 72 eura i to mi je uki­nu­to. Sa­da mo­ra­ju da me iz­dr­ža­va­ju kćer­ka i nje­na dje­ca, a to je za me­ne ja­ko bol­no. Moj sin pri­ma je­dan vid so­ci­jal­ne po­mo­ći, ali je to ne­do­volj­no za li­je­če­nje nas dvo­je – ka­za­la je Fe­hi­ma.