NIK­ŠIĆ – Ži­te­lji se­la Bre­sti­ce od Nik­ši­ća uda­lje­nog dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra pri­je dvi­je no­ći su, ka­ko ka­žu, ima­li ni­ma­lo pri­jat­ne po­sje­ti­o­ce ko­ji su u se­lo use­li­li strah. Ne­po­zna­ti po­sje­ti­o­ci su u se­lu Br­sti­ce de­mo­li­ra­li spo­me­nik Ra­do­va­nu Kri­vo­ka­pi­ću, po­sje­kli sje­ki­rom ili te­ste­rom stu­bo­ve od ni­sko­na­pon­ske mre­že, po­sta­vi­li pre­pre­ke na se­o­skom pu­tu i po­lo­mi­li pu­to­ka­ze, ko­je su mje­šta­ni pra­vi­li ka­ko bi se pla­ni­na­ri i put­ni­ci na­mjer­ni­ci što lak­še mo­gli sna­ći, ko­pa­li su ru­pe na pu­tu, cr­ta­li kr­sto­ve po ze­mlji i pi­sa­li po­ru­ke sa po­grd­nim ri­je­či­ma.
Pre­ma ri­je­či­ma mje­šta­ni­na Pe­ka Kri­vo­ka­pi­ća pri­li­kom pro­la­ska kroz se­lo za­te­kao je ha­os za ko­ji ne zna ko­jim po­vo­dom je iza­zvan.
– Ugle­dao sam na­po­la pre­sje­čen ras­ho­do­va­ni dr­ve­ni stub od stru­je. Po­lo­vi­na nje­ga bi­la je po­bo­de­na na­sred pu­ta, kod glav­ne se­o­ske ras­kr­sni­ce, gdje se put raz­dva­ja ka cen­tru se­la i na dru­goj stra­ni ka Pu­stom li­scu i Alu­ga­ma, dok je dru­ga po­lo­vi­na ban­de­re bi­la od­ba­če­na. To uka­zu­je da je bi­lo vi­še njih, a ni­ka­ko je­dan, i da su se za­dr­ža­li du­že vre­me­na u se­lu. Mo­ra­li su is­ko­pa­ti ru­pu u ko­joj je po­bi­jen stub i istu za­tr­pa­ti pi­je­skom, što iz­i­sku­je vri­je­me. Dru­gim stu­bom od stru­je, ta­ko­đe ras­ho­do­va­nim, bio je pre­gra­đen put, a oko nje­ga po­ba­ca­ne i okre­sa­ne gra­ne od dr­ve­ća. Idu­ći da­lje kroz se­lo na­i­šao sam na tre­ći stub od stru­je, ali ovo­ga pu­ta onaj sa glav­nim vo­dom ni­sko­na­pon­ske mre­že. Taj stub bio je di­je­lom na­sje­čen, jer je pret­po­sta­vljam ne­ko po­či­ni­o­ce osu­je­tio u na­mje­ri da na­sta­ve za­mi­šlje­ni po­sao i po­si­je­ku još ko­ji i ta­ko osta­ve se­lo bez stru­je – pri­ča Kri­vo­ka­pić.
On na­gla­ša­va da je bio za­te­čen ka­da je na­i­šao na oskr­na­vljen i raz­bi­jen spo­me­nik po­koj­nog stri­ca Ra­do­va­na.
– Ka­da sam ugle­dao po­lo­mljen spo­me­nik stri­cu Ra­do­va­nu Kri­vo­ka­pi­ću, ko­ji su brat­stve­ni­ci na­kon što je stra­dao u sa­o­bra­ća­ju po­di­gli po­kraj pu­ta, mal­te­ne sam ostao bez gla­sa. Pi­tao sam se da li ne­ko u zdra­voj pa­me­ti to mo­že ura­di­ti jer je spo­me­nik u pot­pu­no­sti de­mo­li­ran – na­gla­ša­va Pe­ko Kri­vo­ka­pić, do­da­ju­ći da bi mu u tom mo­men­tu bi­lo lak­še da je vi­dio svo­ju ku­ću u pla­me­nu ne­go što je ne­ko uda­rio na spo­me­nik jed­nom ča­snom čo­vje­ku.
On na­gla­ša­va da su o sve­mu oba­vi­je­sti­li po­li­ci­ju, či­ji in­spek­to­ri su iza­šli na li­ce mje­sta i uze­li oti­ske.
– Na­dam se da će po­či­ni­o­ci bi­ti pro­na­đe­ni i da ni­ka­da vi­še ni­ko­me ne­će pa­sti na pa­met da se ta­ko po­na­ša – ogor­čen je Pe­ko Kri­vo­ka­pić.
Nje­gov ro­đak i kom­ši­ja Slav­ko Kri­vo­ka­pić ka­že da ta­kav pri­zor za so­bom ne mo­že osta­vi­ti nor­mal­na oso­ba.
– Do­volj­no je za­pi­ta­ti se da li čo­vjek zdrav upa­met mo­že u sred no­ći po­sje­ći stub od ni­sko­na­pon­ske mre­že i ko­pa­ti ru­pu u ze­mlji da bi isti po­bio na­sred pu­ta i za­tr­pao ga. Uz to po­lo­mi­ti i pu­to­ka­ze, pod­kre­sa­ti dr­ve­će i po­ba­ca­ti na se­o­ski put. Sve to, iako ne­nor­mal­no, mo­glo bi se pre­ne­breg­nu­ti, ali skr­na­vlje­nje spo­me­ni­ka je rav­no lin­ču – ka­že Slav­ko Kri­vo­ka­pić i do­da­je da su Bre­sti­ca­ma pro­la­zi­le i osva­jač­ke voj­ske ali se ni­ko ni­ka­da ni­je dr­znuo da uda­ri na spo­me­ni­ke.
On na­gla­ša­va da je po­sled­njih mje­se­ci se­lo na me­ti pro­val­ni­ka ko­ji obi­ja­ju­ći ku­će od­no­se alat, bi­je­lu teh­ni­ku i slič­no. To je u tri na­vra­ta za mje­sec da­na do­ži­vio Zo­ran To­ma­no­vić, ko­ji sa po­ro­di­com ži­vi u Tiv­tu.
– Sta­ra po­ro­dič­na ku­ća na­la­zi se u cen­tru se­la, ne­da­le­ko od cr­kve. Ne­dav­no sam po­čeo re­no­vi­ra­ti taj obje­kat iako je re­la­tiv­no oču­van, a alat, ko­jeg je bi­lo ja­ko pu­no, osta­vljao sam u ku­ći da ne bih sva­ki put to od­vo­zio za Ti­vat i vra­ćao na­zad. U tri na­vra­ta ku­ću su mi obi­li. Pr­vi put od­ni­je­li su mo­tor­nu te­ste­ru i ne­što ala­ta. Dru­gi put ne­stao je apa­rat za va­re­nje pla­sti­ke i još mno­go sit­nog ala­ta, ali i sa stu­ba bro­ji­lo za stru­ju. Elek­tri­ča­ri su mon­ti­ra­li no­vo bro­ji­lo, ali su ga po­sli­je pet­na­est da­na po dru­gi put lo­po­vi od­ni­je­li – pri­ča To­ma­no­vić.
On is­ti­če da su ga kom­ši­je upo­zna­le i sa naj­no­vi­jim de­ša­va­njem u se­lu, te da ni­je mo­gao vje­ro­va­ti da se ta­ko ne­što de­ša­va.
U nik­šić­koj po­li­ci­ji „Da­nu” su sa­op­šti­li da su upo­zna­ti sa svim do­ga­đa­ji­ma u se­lu Bre­sti­ce, te da nji­ho­vi in­spek­to­ri pre­da­no ra­de na pro­na­la­sku ka­ko onih po­či­ni­la­ca ko­ji su iz­vr­ši­li pro­va­lu u ku­ći Zo­ra­na To­ma­no­vi­ća, i kra­đu bro­ji­la za stru­ju ta­ko i na pro­na­la­sku onih ko­ji su u no­ći iz­me­đu 20. i 21. ma­ja ha­ra­li se­lom. L.N.

Sne­ža­na Drag­nić: Ima­la sam osje­ćaj da oca dru­gi put sa­hra­nju­jem
Kćer­ka po­koj­nog Ra­do­va­na Kri­vo­ka­pi­ća, Sne­ža­na Dra­ga­nić ka­že da je pro­šlo de­vet go­di­na od ka­ko je njen otac od sr­ča­nog uda­ra umro za vo­la­nom na mje­stu gdje su se­lja­ni po­di­gli obi­ljež­je. Ka­da je u su­bo­tu ugle­da­la de­mo­li­ran spo­me­nik ima­la je osje­ćaj kao da ga po dru­gi put sa­hra­nju­je.
– Moj otac bio je omi­ljen ne sa­mo u se­lu, već i u nik­šić­koj op­šti­ni. Se­lo u kom je ži­vio dr­žao je, što se ka­že, na no­ga­ma, jer je kao pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce mno­go na­po­ra ula­gao u nje­go­vu re­vi­ta­li­za­ci­ju. Pi­tam se sa­mo šta je bio mo­tiv da se ne­ko na takv na­čin od­no­si pre­ma ne­či­jem gro­bu. Još uvi­jek sam u šo­ku – ka­že vid­no uz­ne­mi­re­na Dra­ga­ni­će­va ko­ja iz­ra­ža­va na­du da će po­li­ci­ja pro­na­ći vi­nov­ni­ke ovog, ka­ko ka­že, zlo­dje­la.