Se­lo Dra­go­vo­lji­ći na­la­zi se na de­vet ki­lo­me­ta­ra od cen­tra Nik­ši­ća, a nje­go­vi mje­šta­ni tvr­de da ne­ma­ju osnov­ne uslo­ve za iole nor­ma­lan ži­vot. Na­gla­ša­va­ju da kroz se­lo ima­ju put ko­ji su gra­di­li sa­mo­do­pri­no­som još 1983. go­di­ne, i ni­ka­ko im ne uspi­je­va da pri­vo­le lo­kal­nu vlast da tu ce­stu po­pra­vi i na­pra­vi vo­do­vod ko­ji ne­ma­ju. U Dra­go­vo­lji­ći­ma ži­vi oko 200 do­ma­ćin­sta­va ko­ja se uglav­nom ba­ve ze­mljo­rad­njom i sto­čar­stvom. Sve što pri­fa­li na se­o­skoj in­fra­struk­tu­ri, ka­ko ka­žu, mo­ra­ju sa­mi da po­pra­vlja­ju. Mje­šta­nin Ra­do­ji­ca Ma­ti­ja­še­vić ka­že da su na to pro­sto pri­mo­ra­ni jer ne mo­gu da ži­ve od ne­is­pu­nje­nih obe­ća­nja lo­kal­ne vla­sti.
– Ne zna­mo šta je u pi­ta­nju, ali oči­gled­no da ne od­go­va­ra­mo lo­kal­noj vla­sti pa se na nas ne okre­će. Od ula­za do cen­tra se­la, a to je oko dva ki­lo­me­tra, sko­ro da se ne mo­že pro­ći, a po­se­ban pro­blem je vo­do­vod jer ga ne­ma­mo. Od­go­vor­ni uve­li­ko za­go­va­ra­ju ula­zak u Evrop­sku uni­ju (EU), NA­TO in­te­gra­ci­je, a mje­sto ko­je je mal­te­ne na­do­mak cen­tra gra­da, ne­ma ni pu­ta ni vo­do­vo­da. Ka­da bi­smo to is­pri­ča­li pred­stav­ni­ci­ma EU, mi­slim da bi se smi­ja­li jer ta­ko ne­što u svi­je­tu, u 21. vi­je­ku, si­gu­ran sam da je ne­za­bi­lje­že­no – sma­tra Ma­ti­ja­še­vić.
Pro­šlog lje­ta mje­šta­ni su se or­ga­ni­zo­va­li i po­pra­vi­li dio pu­ta ko­ji je naj­vi­še ošte­ćen. Vla­snik pi­la­ne Aco Šam­šal, ka­že Ma­ti­ja­še­vić, obez­bi­je­dio im je ma­te­ri­jal – sta­ri as­falt ko­jim su mje­šta­ni, na­kon što su od svog nov­ca ku­pi­li go­ri­vo za ka­mi­on, po­pu­ni­li ru­pe na ce­sti.
– I to nam je zna­či­lo, ali su ki­še od­ni­je­le te za­kr­pe i opet smo na istom. Po­na­da­li smo se da će op­šti­na, ko­ja je svo­ju me­ha­ni­za­ci­ju sa as­fal­tom po­sla­la u vrh se­la, vi­dje­ti ta ošte­će­nja i da će ih po­pra­vi­ti, ali ni­šta od to­ga. Nji­ho­vi ka­mi­o­ni su pre­la­zi­li pre­ko tih ru­pa kroz cen­tar se­la, a u pi­ta­nju je sve­ga oko dva ki­lo­me­tra – ka­že Ma­ti­ja­še­vić.
Dra­go­vo­lji­ča­ni tvr­de da su op­štin­skim or­ga­ni­ma do­sta­vlja­li do­pi­se u ko­ji­ma su tra­ži­li da se pro­ble­mi ri­je­še, i bi­li su sprem­ni da i sa­mi uče­stvu­ju nov­ča­no, a i rad­nim ak­ci­ja­ma. U pi­sa­noj for­mi od­go­vor ni­ka­da ni­je­su do­bi­li, ali im je usme­no obe­ća­va­mo da će se tra­že­no ri­je­ši­ti. Lo­kal­na vlast je, ka­ko ka­že mje­šta­nin Mi­li­vo­je Den­dić, umje­sto da poč­ne sa po­prav­kom pu­ta od po­čet­ka se­la, to „pre­sko­či­la“, pa je pri­ba­vlje­nim as­fal­tom kr­pi­la dio pu­ta u za­se­o­ku ko­ji je iz­nad cen­tra se­la.
– To su ura­di­li po po­li­tič­koj pri­pad­no­sti, ali mi pi­ta­mo zar ovo ni­je de­mo­kra­ti­ja i mo­ra­mo li svi isto da mi­sli­mo? Ne­ka su ura­di­li put kom­ši­ja­ma, ali za­što su iz­o­sta­vi­li oko dva ki­lo­me­tra od ula­za do cen­tra se­la. Ko­ga da mo­li­mo na­kon sve­ga, ko­me da se obra­ti­mo? Ne­ma ovom mje­stu na­pret­ka dok je po­sto­je­će vla­sti, a ne­ma nam ni ula­ska u EU kad gra­đa­ni ne­ma­ju ni osnov­no. Ne­ke pro­mje­ne se mo­ra­ju de­ša­va­ti što pri­je, jer da­lje ova­ko ne mo­že – ogor­čen je Den­dić.
Nje­gov kom­ši­ja Slav­ko Si­mo­vić ka­že da vi­še od dvi­je de­ce­ni­je Dra­go­vo­lji­ći ima­ju iste pro­ble­me. Sa vo­dom se snab­di­je­va­ju kao što su to ra­di­li nji­ho­vi pre­ci, iz bi­sti­jer­ni i „gle­da­ju­ći u ne­bo ho­će li ili ne­će bi­ti ki­še“.
– Dra­go­vo­lji­ći su do ne­dav­no bi­li mje­sto oda­kle se ni­je od­la­zi­lo. Čak se i omla­di­na vra­ća­la na ro­di­telj­ska ima­nja, ali su uvi­dje­li da se da­lje ta­kvim ži­vo­tom ne mo­že ži­vje­ti. Sve vi­še ih je ko­ji tra­že po­sao na Pri­mor­ju ili u dru­gim op­šti­na­ma, pa od­la­ze. Osta­će pu­sta ima­nja, ali ne na­šom kri­vi­com već kri­vi­com loklne upra­ve – is­ti­če Si­mo­vić i na­gla­ša­va da bi­sti­jer­ne pu­ne i vo­dom ko­ja im se do­pre­ma iz gra­da ci­ster­na­ma, ko­ju na­rav­no mo­ra­ju da pla­te.
– De­set ku­bi­ka vo­de je 50 eura i ne­ma sva­ko od nas to­li­ko da iz­dvo­ji. Ne­ma­mo po­dr­šku op­šti­ne ko­ja, kao i oni ko­ji vo­de dr­ža­vu, for­si­ra op­sta­nak se­la. Ne znam ka­ko iz­vr­ši­ti pri­ti­sak na op­šti­nu da nam po­mog­ne, ali će­mo ne­što mo­ra­ti pred­u­ze­ti. Ne tre­ba nam mno­go jer mi ne tra­ži­mo no­vi put, već da po­pra­ve po­sto­je­ći, a mi bi­smo uče­stvo­va­li i ra­dom i nov­cem ko­li­ko ko ima, sa­mo da se­lo sa­ču­va­mo – is­ti­če Si­mo­vić.
U se­lu, do ko­jeg sve te­že sti­že i lo­kal­ni pre­voz, po­sto­ji ško­la i sve­ti­nja sta­ra de­vet vje­ko­va Cr­kva Sv. Spa­sa ko­ju, ka­ko tvr­de mje­šta­ni, po­sled­njih go­di­na po­sje­ću­je sve vi­še vjer­ni­ka iz dru­gih kra­je­va. Mje­šta­ni, me­đu­tim, sma­tra­ju da, uko­li­ko se pro­ble­mi ne ri­je­še, ra­se­lja­va­njem ško­la će se za­tvo­ri­ti, a od­u­sta­će od do­la­ska i oni ko­ji po­ho­de nji­ho­vu cr­kvu.
B.B.


Vo­du tra­ži­li pa od­u­sta­li

Dra­go­vo­lji­ći su sa tri stra­ne okru­že­ni se­li­ma ko­ja ima­ju vo­do­vo­de, a uda­lje­nost je oko dva ki­lo­me­tra pa bi se sa njih, sma­tra­ju mje­šta­ni, mo­gla do­ve­sti vo­da u i u nji­ho­va do­ma­ćin­stva. Ni u tom pred­lo­gu ni­je­su do­bi­li po­dr­šku lo­kal­ne vla­sti. Ka­ko su ka­za­li, na­kon broj­nih do­pi­sa i mol­bi da se taj pro­blem ri­je­ši, u se­lo su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na do­šli struč­nja­ci ko­ji su po­če­li is­pi­ti­va­ti te­ret. Na­da­ju­ći se da će ti ra­do­vi bi­ti uspje­šni, pred­stav­ni­ci se­la su obi­la­zi­li do­ma­ćin­stva i pi­ta­li da li i ko­li­ko ko mo­že iz­dvo­ji­ti nov­ca da se vo­do­vod gra­di. Ta­da je 95 od­sto do­ma­ći­na bi­lo sa­gla­sno da iz­dvo­ji po hi­lja­du eura, alu su eki­pe ko­je su is­tra­ži­va­le te­ren na­pra­vi­le ne­ko­li­ko bu­šo­ti­na i bez ob­ja­šnje­nja oti­šle iz Dra­go­vo­lji­ća, gdje se vi­še ni­ka­da ni­je­su po­ja­vi­le.