GU­SI­NjE - Pred­sjed­nik gu­sinj­skog od­bo­ra So­cijaldemokratske par­ti­je, biv­ši pred­sjed­nik lo­kal­nog par­la­men­ta a sa­da opo­zi­ci­o­ni od­bor­nik dr El­vis Ome­ra­gić u raz­go­vo­ru za „Dan” is­ti­če da su Gu­si­nja­ni sta­tus op­šti­ne do­ži­vlja­va­li kao ge­ne­ra­tor raz­vo­ja ci­je­log kra­ja, a ne sa­mo kao ad­mi­ni­stra­tiv­ni, od­no­sno bi­ro­krat­ski cen­tar. Ome­ra­gić na­gla­ša­va da su Gu­si­nja­ni po­vr­ćaj sta­tu­sa ošti­ne vi­dje­li kao mo­guć­nost da se za­po­sli omla­di­na, ka­ko bi tu eg­zi­sti­ra­la, stva­ra­ju­ći po­ro­di­cu, i na kra­ju do­če­kav­ši pen­zi­ju i mir­ni­je da­ne u tre­ćoj ži­vot­noj do­bi. Na­ža­lost, ka­že on, ta oče­ki­va­nja se ni­je­su ostva­ri­la.
Dr Ome­ra­gić pre­ci­zi­ra da op­štin­ska upra­va po­seb­nu bri­gu mo­ra da vo­di o za­po­šlja­va­nju i da bi sa­svim do­volj­no bi­lo da u Op­šti­ni ra­di pe­de­se­tak za­po­sle­nih.
-Dru­gi dio pri­če bio bi da li se to za­po­šlja­va­nje vr­ši za­ko­ni­to i pre­ma ljud­skim nor­ma­ma, jer je ov­dje ipak bit­no da bu­de­mo lju­di, a ne da sve gle­da­mo kroz vi­zu­ru po­li­ti­ke, pa da par­ti­je na vla­sti za­po­sle sve a dru­gi da če­ka­ju kad će nji­ho­va op­ci­ja do­ći u tu po­zi­ci­ju. U po­sled­nje vri­je­me u Gu­si­nju je u po­ra­stu otva­ra­nje dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja –Cen­tar za so­ci­jal­ni rad, Gra­nič­na po­li­ci­ja, fi­li­ja­la Za­vo­da za za­po­šlja­va­nje, Pod­ruč­na je­di­ni­ca upra­ve za šu­me, Na­ci­o­nal­ni park, ca­ri­na, usko­ro sli­je­di i fi­li­ja­la Fon­da za zdrav­stvo, upra­ve za ne­kret­ni­ne, sta­ni­ca po­li­ci­je, mo­gu­će i ne­ka ban­ka, što ukup­no no­si zna­tan broj rad­nih mje­sta. Ali tu se za­po­šlja­va­ju sve lju­di ko­ji ni­je­su iz Gu­si­nja, što je na­za­mi­sli­vo. A re­ći, da je to po za­ko­nu, da su kon­kur­si jav­ni, po me­ni je vi­še ne­go li­ce­mjer­no, jer su­šti­na na­šeg po­sto­ja­nja, biv­stvo­va­nja, ako mo­gu da ka­žem, tog po­li­tič­kog, je da mi omo­gu­ći­mo pri­je sve­ga ovom na­ro­du da tu ra­di i na taj na­čin spri­je­či­mo ise­lja­va­nje –de­ci­dan je Ome­ra­gić.
U pri­log to­me iz­no­si po­da­tak da je sa­mo pri­je dvi­je sed­mi­ce u Na­ci­o­nal­nom par­ku Pro­kle­ti­je, ko­ji se 70 od­sto pro­sti­re na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Gu­si­nje, za­po­sle­no tro­je no­vih lju­di, po­red de­se­tak po­sto­je­ćih, a da ni­je­dan za­po­sle­ni ni­je iz Gu­si­nja.
-Oprav­da­no je za­pi­ta­ti se on­da šta mi tu ra­di­mo!? Ti pri­je­mi ni­ti su po vjer­skoj ni po na­ci­o­nal­noj, a ni po po­li­tič­koj struk­tu­ri, pa da sva­ko pi­ta za­što ne­ma nji­ho­vih. Ima­mo ono što je di­je­lom za­kon pred­vi­dio, ali ima i ono što mo­že­mo da im­ple­men­ti­ra­mo -sva­ki kon­kurs da ima i jed­nu stav­ku gdje se ka­že da je po­želj­no da kan­di­dat bu­de sa pod­ruč­ja tog mje­sta. Ne ­mo­že da bu­de da u Gra­nič­noj po­li­ci­ji ne­ma­mo ni jed­nog odav­de, u fi­li­ja­li za uprav­ne po­slo­ve po­li­ci­je isto ta­ko, pa na ca­ri­ni, NP i ta­ko re­dom. Da po­gle­da­mo sve te slu­žbe po­sto­je­će ili one ko­je do­la­ze, a za ko­je su si­gu­ran sam lju­di već pred­vi­đe­ni, mo­žda i pri­ma­ju pla­te -da li ima i je­dan odav­de!? Ne­ma! Ne­gdje pri­je oko dva mje­se­ca na gra­nič­nom pre­la­zu „Grn­čar“ otvo­re­na je ca­ri­na. Ni­ko to ne­ zna, a mi­slim da na otva­ra­nju ni­je bio ni­ko ni iz lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve. Vje­ro­vat­no kad su kre­nu­li iz Pod­go­ri­ce, kroz Ko­lašn i Moj­ko­vac po­ku­pi­li su od­re­đe­ne lju­de, uze­li ih za ru­ke i tu do­ve­li –evo vam da ra­di­te –ne­go­du­je Ome­ra­gić i pi­ta šta se de­ša­va s pred­iz­bor­nim obe­ća­nji­ma da će, ako u tom mje­stu do­bi­ju do­bar re­zul­tat oda­tle sve lju­de po­za­po­šlja­va­ti.
-Ja uvi­jek po­na­vljam da se naj­vi­še la­že pri­je iz­bo­ra i po­sli­je lo­va. Ali, isto tre­ba ana­li­zi­ra­ti ko je naj­ne­za­do­volj­ni­ji po­sli­je iz­bo­ra!? Ja vam tvr­dim, da naj­ve­će par­ti­je naj­vi­še obe­ća­va­ju, mo­že im bi­ti, a za­što on­da za­bo­ra­ve na ono što su obe­ća­li, vje­ro­vat­no vi­de da im se ta­ko mo­že, jer gla­so­ve re­dov­no do­bi­ja­ju. Ako ma­lo po­gle­da­mo ne­ke isto­rij­sko-knji­žev­no-vjer­ske stva­ri, ta­kvo sta­nje u Gu­si­nju naj­bo­lje od­sli­ka­va po­u­ka vla­di­ke Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća ko­ji ka­že: „Ako te ne­ko jed­nom pre­va­ri da­bog­da ga Bog ubio, ako te taj isti, a da mu ni­je­si ni­šta lo­še i na­žao uči­nio, po­no­vo pre­va­ri, on­da Bog ubio i te­be i nje­ga, ali ako te taj isti i po tre­ći put pre­va­ri, on­da Bog ubio te­be“. Sa­mo od zad­njih iz­bo­ra Gu­si­nje je na­pu­sti­lo oko 70 do 80 mla­dih lju­di, od če­ga ba­rem dvi­je tre­ći­ne će osta­ti ta­mo gdje su oti­šli, mor­ta­li­tet je ve­ći od na­ta­li­te­ta i šta će­mo on­da ima­ti? Gu­si­nje bez Gu­si­nja­na –pri­bo­ja­va se Ome­ra­gić i is­ti­če da su svi za­po­sle­ni iz vla­da­ju­ćih struk­tu­ra -da li DPS-a ili Bošnjačke stran­ke, ali da ni­ko ne­ma iz opo­zi­ci­je i ni­ko iz Gu­si­nja.
- Bo­li me i što ru­ko­vod­stva lo­kal­na par­ti­ja ko­je ima­ju svo­je mi­ni­stre, po­sla­ni­ke, ne pri­u­pi­ta­ju što ono što pri­pa­da Bo­šnjač­koj stran­ci da­je­te ne­ko­me iz Pla­va, ili Ro­ža­ja, a ne i Gu­si­nja­ni­nu. Ili DPS za­što do­vo­de iz Bi­je­log Po­lja, Moj­kov­ca, Ko­la­ši­na, a ne za­po­šlja­va­ju lju­de odav­de. Na­ma u Gu­si­nju i je­dan ki­osk ov­dje ka­da bi se otvo­rio, bio bi ko za Pod­go­ri­cu Atlas ka­pi­tal cen­tar. A, otvo­ri­ti ne­ka­kvih dva­de­se­tak ili vi­še rad­nih mje­sta, a on­da pri­mit sve lju­de ko­ji ni­je­su odav­de, ne­znam ka­ko to da de­fi­ni­šem. Mi­slim da je Gu­si­nje in­te­re­san­to i zna­čaj­no lju­di­ma sa­mo kao dio ne­kog fol­klo­ra ili ubi­ra­nja gla­so­va i ni­šta vi­še –di­rek­tan je Ome­ra­gić.N.Vu­ja­čić


La­ko za­bo­ra­vlje­na obe­ća­nja ili am­ne­zi­ja

Lju­di, ka­že Ome­ra­gić, la­ko za­bo­ra­vlja­ju na obe­ća­nja, na ono za­šta su pret­hod­no bi­li i slič­no, i on­da do­đe pri­ča o dječ­jem do­dat­ku, na­kna­da­ma za maj­ke, ovom i onom, i još ka­žu da ni­je­su zna­li šta gla­sa­ju.
-Pa, pred­la­gač za­ko­na za do­ži­vot­ne na­kna­de maj­ka­ma sa tro­je i vi­še dje­ce bio je de­ci­dan i ka­zao da se ra­di o že­na­ma sa tr­ži­šta ra­da, njih oko pet, šet hi­lja­da, a on­da je vlast to u oči iz­bo­ra pro­ši­ri zna se ka­ko i za­što. U sa­moj po­stav­ci je mo­ra­lo de­be­lo da se is­pi­ta eko­nom­ska odr­ži­vost, a ne on­da da se gla­sa za taj za­kon, a sa­da da ka­že da ni­je znao šta gla­sa. Do­bar dio tih že­na je ti­me da­kle pre­va­ren, što je naj­vi­še po­go­di­lo za­o­sta­li sje­ver i ovaj kraj. Ja mi­slim da je to li­ce­mjer­no, zbog če­ga bi ta­kvi po­sla­ni­ci istog mo­men­ta tre­ba­li da se po­vu­ku s funk­ci­ja i da se ne ba­ve vi­še ni­kad ni jed­nim jav­nim po­slom. To je te­ška pre­va­ra, isto kao kad bi ne­ko­ga po­ve­li na rub pro­va­li­je i re­kli mu slo­bod­no na­sta­vi­te da­lje, ne­ma ve­ze što je do­lje po­nor. Na­čin ka­ko mi ra­di­mo u ukup­noj si­tu­a­ci­ji, ne vi­dim iz­laz iz ove ago­ni­je i bez­na­đa, kao da uvi­jek če­ka­mo da nam pro­blem ri­je­ši ne­ko dru­gi. Ono­ga mo­men­ta kad poč­ne­mo da se mi­je­ša­mo u svoj po­sao, ka­da bu­de­mo vi­še od­go­va­ra­li a ma­nje se pi­ta­li, vje­ro­vat­no će se do­ći do re­zul­ta­ta – za­klju­ču­je Ome­ra­gić.