KO­TOR - Bo­žić je ne­ki­ma do­nio ra­dost i ve­se­lje u to­plom do­mu, a po­ro­di­ci Se­fa­di­na Lja­ji­ća i Ane Jo­va­no­vić sa de­ve­to­ro dje­ce do­nio je spas od smr­za­va­nja, na­kon što im se 28. de­cem­bra uru­šio krov ne­u­slov­ne pro­sto­ri­je na br­du Vr­mac gdje ži­ve go­di­na­ma. Ma­lo­ljet­na dje­ca uz­ra­sta od dva mje­se­ca do 13 go­di­na, zbri­nu­ta su u pro­sto­ri­ja­ma Cr­ve­nog kr­sta u Ko­to­ru, gdje su ih se­dam da­na na­kon pa­da kro­va do­ve­li baj­ke­ri Mo­to klu­ba „La­vo­vi“ iz Ko­to­ra. Dje­ca su do­brog zdrav­stve­nog sta­nja, na­kon što su ne­ka od njih pro­mr­zla spa­va­ju­ći u hlad­nom autu, pri tem­pe­ra­tu­ri od de­se­tak ste­pe­ni is­pod nu­le. Dvo­mje­seč­na be­ba Bi­lja­na do­bro je pod­ni­je­la ovu si­tu­a­ci­ju, a u Cr­ve­nom kr­stu, gdje su ih do­če­ka­li Il­ko Ma­ro­vić i nje­gov sin Ma­rio, ima­ju gri­ja­nje, to­plu su­pu i pri­ga­ni­ce, to­plo­ga mli­je­ka za tri be­be, kao i odje­ću i hra­nu ko­je im na­kon ob­ja­ve na fej­sbu­ku sva­ko­dnev­no do­no­se gra­đa­ni i gra­đan­ke Ko­to­ra.
-Raz­mi­šlja­la sam ko­li­ko je hlad­no, a na­ja­vi­li su još ve­će hlad­no­će, za­i­sta je te­ško pro­sla­vi­ti sve ove pra­zni­ke mi­sle­ći na njih, ka­ko oni pre­ži­vlja­va­ju. Za­to sam sa­ku­pi­la ne­što ro­be i hra­ne i do­ni­je­la im, da im uka­žem ma­lo pa­žnje, da osje­te da ni­su sa­mi, da im da­mo po­dr­ške. Ne­ka im je bar to­plo - ka­že Di­ja­na Še­va­lje­vić iz Ko­to­ra, ko­ju smo za­te­kli dok je dje­ci do­no­si­la ke­se sa po­trep­šti­na­ma.
„La­vo­vi“ su ma­li­ša­ni­ma do­ni­je­li hra­nu, obu­ću i dječ­ja ko­li­ca, ko­ja su do­ni­ra­li gra­đa­ni. Ka­ko ka­žu u Cr­ve­nom kr­stu, do­sa­da ni­ko iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad ni­ti iz op­šti­ne Ko­tor ni­je do­šao da po­sje­ti ovu po­ro­di­cu.
-Ape­lu­je­mo na dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je da pre­u­zmu od­go­vor­nost za dje­cu, s ob­zi­rom na to da su ka­da smo ih pri­hva­ti­li bi­la bez me­di­cin­ske nje­ge i so­ci­jal­nog nad­zo­ra i za­šti­te. Što je bi­lo do nas, mi smo ura­di­li. I po­red nad­le­žnih in­sti­tu­ci­ja, slu­žbi, is­pred či­ta­vog Ko­to­ra iza­šao je Mo­to klub La­vo­vi da to i od­ra­di. Ob­i­šao sam či­tav svi­jet, vi­dio sam i go­re i bo­lje, ali ni­sam mo­gao da vje­ru­jem da se ova­ko ne­što de­ša­va u Bo­ki, da ov­dje ži­ve lju­di u ta­kvim ne­ljud­skim uslo­vi­ma. Kad sjed­ne­te u Ko­tor i gle­da­te ka­kva se ko­la vo­ze, ka­kve se zgra­de gra­de, ko­li­ko je pa­ra u Ko­to­ru, a da jed­na po­ro­di­ca bu­kval­no umi­re na pra­gu od gra­da, to je to­ta­lan ap­surd – ogor­čen je Ne­nad Ka­šće­lan, me­na­džer MK „La­vo­vi“, ko­ga je hu­ma­ni­tar­ka Bi­lja­na Ivo­še­vić na­zva­la 4. ja­nu­a­ra uju­tru i za­mo­li­la da joj po­mog­ne da iz­ba­ve ma­li­ša­ne sa Vrm­ca.
- Ka­da smo sa Bi­lja­nom iza­šli na Vr­mac da vi­di­mo šta da ra­di­mo i ko­ji je pri­o­ri­tet vi­dje­li smo da je vje­tar odu­vao krov tro­šne ku­ći­ce u ko­joj su ži­vje­li. Po­ka­za­li su mi „gol­fa 2“. Vi­dio sam obič­no vo­zi­lo bez si­ce­va, u ko­me je še­sto­ro dje­ce le­ža­lo, od in­stru­ment-ta­ble do ge­pe­ka, svi su bi­li po­re­đa­ni jed­no do dru­gog. Će­bad su bi­la sa­mo po pa­to­su vo­zi­la. Naj­go­re od sve­ga je što je u vo­zi­lu bi­la ne­ka plin­ska gri­ja­li­ca, od ko­je je po­sto­jao ve­li­ki ri­zik- ne daj bo­že, čak i ma­lo cu­re­nje pli­na u to­li­ko ma­lom pro­sto­ru mo­glo bi da iza­zo­ve ka­ta­stro­fal­ne po­sle­di­ce po ži­vot dje­ce. Go­re smo za­te­kli ka­ta­stro­fal­no sta­nje – ku­će ne­ma, vo­de ne­ma, stru­je ne­ma, bez ika­kvih na­mir­ni­ca- hle­ba, krom­pi­ra, pa­šte, ri­že... bi­lo če­ga što bi mo­glo da ih odr­ža­va u ži­vo­tu. Odje­ću no­se do te mje­re dok ne poč­ne ne­pri­ja­tan mi­ris da ni oni sa­mi ne mo­gu da tr­pe, on­da je ski­da­ju i pa­le, a u me­đu­vre­me­nu na­đu ne­ku dru­gu ro­bu ko­ju će da obu­ku- pri­ča Ka­šće­lan ko­ji je oku­pio mom­ke iz Mo­to klu­ba i do­go­vo­ri­li su se da kre­nu sa hu­ma­ni­tar­nom ak­ci­jom da sku­plja­ju odje­ću, obu­ću, će­bad, jor­ga­ne, da u na­red­nih par da­na sku­pe ne­ku po­moć za po­ro­di­cu na Vrm­cu. Iz­me­đu se­be sa­ku­pi­li su i pa­re m da im ku­pe hra­nu.
-Ka­da smo vi­dje­li da kre­će ne­vri­je­me shva­ti­li smo da ih ne mo­že­mo osta­vi­ti go­re. Opet smo se ču­li i on­da sam ja na na­šoj fej­sbuk stra­ni­ci dao ob­ja­vu da je Vr­mac već pod sni­je­gom, da je tem­pe­ra­tu­ra is­pod nu­le, da dje­ca bo­ra­ve u vo­zi­lu i da ne smi­ju go­re da osta­nu, te ape­lo­vao lju­di­ma do­bre vo­lje da po­mog­nu. On­da su do­bri Ko­to­ra­ni i Ko­to­ran­ke po­če­li da se ja­vlja­ju. Ja­vio nam se Il­ko Ma­ro­vić, se­kre­tar Cr­ve­nog kr­sta i re­kao da su pro­sto­ri­je Cr­ve­nog kr­sta u Ška­lja­ri­ma otvo­re­ne, da su za­gri­ja­ne i po­zvao nas da do­ve­de­mo dje­cu do­lje. Mi smo se po­di­je­li­li u dvi­je eki­pe, jed­na gru­pa je sku­plja­la po­moć po Ko­to­ru, po­što smo ih iz­vu­kli bez iče­ga, dje­ca su bu­kval­no do­šla bo­sa. Ka­ko smo ih na­šli, sa­mo smo ih zgra­bi­li, no­si­li smo ih pje­ške jed­nu di­o­ni­cu, ko­ja je bi­la ne­pri­stu­pač­na, sve do mje­sta gdje smo par­ki­ra­li tri na­ša vo­zi­la. Za­tim smo ih la­ga­no do­ve­li do Ko­to­ra- pri­ča Ka­šće­lan.
Dje­ca su i da­lje na si­gur­nom, nji­ho­vo zdra­vlje ni­je ugro­že­no i sva­ko­dnev­ne po­sje­te do­brih lju­di go­vo­re o nji­ho­voj že­lji i vo­lji da po­mog­nu de­se­to­čla­noj po­ro­di­ci sa Vrm­ca, ko­ja i po­red ka­ta­stro­fal­nih uslo­va tre­nut­no ne pri­ma ni­ka­kvu so­ci­jal­nu po­moć. Red je na in­sti­tu­ci­je si­ste­ma da po­ka­žu svo­ju umje­šnost i do­bru vo­lju da ko­nač­no traj­no ri­je­še stam­be­no pi­ta­nje ove si­ro­ma­šne po­ro­di­ce, kao i pi­ta­nje bo­rav­ka dje­ce u vr­ti­ću i nji­ho­vog ško­lo­va­nja.
M.D.Po­po­vić


U autu pro­ve­li se­dam da­na i no­ći

-U sri­je­du 28. de­cem­bra u tri sa­ta uju­tro pao nam je krov. Bi­la je ja­ka bu­ra, ki­ša, od­mah sam sklo­ni­la dje­cu s kra­ja, a za­tim je Se­fa­din po­nio dje­cu u ko­la. Zva­la sam So­ci­jal­no, mo­ju so­ci­jal­nu rad­ni­cu Lju­bi­cu, ali ni­je bi­la tu.Sa­op­šti­la sam da nam je pao krov, a oni su mi od­go­vo­ri­li da se sna­đe­mo za spa­va­nje a ja sam re­kla da ne­ma­mo gdje. Re­kli su da sa­če­ka­mo do po­sli­je pra­zni­ka. Da­li su nam pa­šte­te i mli­je­ko i 50 eura. Ta­ko smo se­dam da­na i se­dam no­ći pro­ve­li u autu. On­da je do­šla uči­te­lji­ca Bi­lja­na Ivo­še­vić, ko­ja nam po­ma­že odav­no, a za njom su do­šli baj­ke­ri, nji­ma hva­la što su nas iz­ba­vi­li sa Vrm­ca i 5. ja­nu­a­ra u se­dam sa­ti uve­če do­ve­li nas ov­dje u Cr­ve­ni krst. Dvo­mje­seč­na be­ba Bi­lja­na bi­la je mno­go oze­bla i od­mah smo dje­cu po­ve­li kod pe­di­ja­tra. Ja­smi­na ima pro­mr­zli­ne na no­žnim pr­sti­ma, a Ga­šo je pre­hla­đen, do­bio je ka­pi za oči, mast i si­rup, pri­ma te­ra­pi­ju zbog upa­le oči­ju – pri­ča Ana Jo­va­no­vić, ko­ja ima tri be­be: Bo­ško, Ga­šo i Bi­lja­na i hra­ne se na fla­ši­cu. Ona is­ti­če da im tre­nut­no mli­je­ka ne fa­li.