MOJ­KO­VAC – Upr­kos slav­noj isto­ri­ji, Moj­ko­vac ne­ma mu­zej u ko­jem bi se ču­va­li broj­ni vri­jed­ni eks­po­na­ti iz pro­šlo­sti. U lo­kal­noj upra­vi ka­žu da za­sad ne­ma­ju u pla­nu da otva­ra­ju mu­zej, jer im to ne do­zvo­lja­va­ju eko­nom­ske pri­li­ke, iako bi ka­ko pri­zna­ju ima­li do­sta to­ga da po­sta­ve i po­ka­žu za­in­te­re­so­va­ni­ma. U Moj­kov­cu se sje­ća­ju da je pri­je vi­še od pe­de­set go­di­na nji­hov, sa­da po­koj­ni su­gra­đa­nin Mi­le­ta Ra­ko­če­vić, ko­ji ni­je ža­lio ni nov­ca ni tru­da, sam otvo­rio mu­zej.
– Mi­le­te Ra­ko­če­vi­ća Mr­za­na da­nas se sje­ća­ju sa­mo naj­sta­ri­ji Moj­kov­ča­ni. Ži­vot­na mi­si­ja bi­la mu je da ko­ri­sti na­ro­du i sko­ro sve što je za­ra­dio i na­pra­vio olak­ša­va­lo je ži­vot nje­go­vim ze­mlja­ci­ma. Ne­ki nje­go­vi pro­jek­ti pri­vla­či­li su na hi­lja­de po­sje­ti­la­ca u naš grad – is­ti­ču sta­ri­ji Moj­kov­ča­ni, na­gla­ša­va­ju­ći da je šte­ta što Op­šti­na ni­je u mo­guć­no­sti da pre­u­zme dje­lo Ra­ko­če­vi­ća u či­joj je ku­ći mu­zej po­sto­jao od 1965. go­di­ne sve do sre­di­ne 80-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka.
– Od mu­ze­ja ko­jeg je Ra­ko­če­vić sa to­li­ko lju­ba­vi na­pra­vio u po­ro­dič­noj ku­ći da­nas je osta­la sa­mo jed­na so­ba sa zbir­kom od ne­ko­li­ko de­se­ti­na eks­po­na­ta, ko­je je on sku­pljao i ku­po­vao. Osta­la je i knji­ga uti­sa­ka u ko­ju su po­sje­ti­o­ci mu­ze­ja bi­lje­ži­li svo­je po­ru­ke – is­ti­ču Moj­kov­ča­ni i do­da­ju da je Ra­ko­če­vić pla­ćao dnev­ni­ce lju­di­ma da mu po­mog­nu da s lo­ka­ci­je sta­rog rud­ni­ka Br­sko­vo do­ne­se ono što je ta­mo pro­na­šao.
Zbir­ku či­ne raz­ne po­su­de, ka­me­na plo­ča kao i oruž­je iz vre­me­na kra­lja Uro­ša i pe­ri­o­da ka­da je to­kom XI­II i di­je­la XIV vi­je­ka Moj­ko­vac bio ve­o­ma zna­ča­jan eko­nom­ski i tr­go­vin­ski cen­tar. Me­đu eks­po­na­ti­ma su i broj­ni pri­mjer­ci sta­rog cr­no­gor­skog oruž­ja i na­ki­ta, kao i eks­po­na­ti ve­za­ni za Moj­ko­vač­ku bit­ku, Dru­gi svjet­ski rat, i na de­se­ti­ne ro­do­slo­va či­ji je autor upra­vo Ra­ko­če­vić.
Ipak, ni­ko ni­ka­da ni­je pro­ci­je­nio auten­tič­nost i vri­jed­nost eks­po­na­ta ko­je sa­da ču­va­ju sa­mo po­tom­ci Mi­le­te Ra­ko­če­vi­ća.
Pre­ma ri­je­či­ma nad­le­žnih iz lo­kal­ne upra­ve iz obla­sti kul­tu­re, Ra­ko­če­vić je za­du­žio svoj grad, a sve što je ra­dio ra­dio je ka­ko bi po­mo­gao svo­jim su­gra­đa­ni­ma, sa­ču­vao sje­ća­nja i isto­ri­ju gra­da. Na­gla­ša­va­ju kako je op­šte­po­zna­to da je Ra­ko­če­vić na Si­nja­je­vi­ni gra­dio če­sme, par­ko­ve, sklo­ni­šta za pla­ni­na­re i čo­ba­ne.
U sa­ču­va­nim sta­rim no­vin­skim član­ci­ma pi­še da je Mi­le­ta Ra­ko­če­vić Mr­zan, 60-ih go­di­na, sam iz­gra­dio ki­lo­me­tar pu­ta od Šti­ta­ri­ce pre­ma Si­njaj­vi­ni. Na to pro­du­ža­va­nje kol­skog pu­ta, ko­je je za­po­če­lo ko­la­šin­sko Šum­sko ga­zdin­stvo, ka­ko su ta­da za­bi­lje­ži­li no­vi­na­ri, po­tro­šio je dva mje­se­ca i vi­še­stru­ki iz­nos svo­je pen­zi­je. Ta­ko­đe, pi­sa­lo se i o „Mi­le­ti­noj pe­ći­ni” ko­ju je te­ško lo­ci­ra­ti, a do nje čak i spe­le­o­lo­zi te­ško sti­žu. Mi­le­ta je adap­ti­rao pe­ći­nu i od nje na­pra­vio svo­je­vr­sno sklo­ni­šte. Ka­da je pre­u­re­đe­na i za ko­ga, ni­ko sa si­gur­no­šću ne mo­že re­ći, a iako ne­ma ni­ka­kvu spe­lo­lo­šku vri­jed­nost, fa­sci­ni­ra či­nje­ni­ca da je onaj ko­ji je adap­ti­rao mo­rao sav ma­te­ri­jal do­pre­ma­ti na ko­nji­ma pre­ko 10 ki­lo­me­ta­ra, a osta­tak vr­lo opa­snog i str­mog pu­ta no­si­ti sam.
– Ni­je­smo na pra­vi na­čin oču­va­li ne­što što je naš su­gra­đa­nin stva­rao, ima još na­ših dra­gih, a sa­da po­koj­nih su­gra­đa­na ko­ji su ura­di­li mno­go za naš grad, za ge­ne­ra­ci­je ko­je do­la­ze. Na­ža­lost, eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja tre­nut­no nam ne do­zvo­lja­va da kao lo­kal­na upra­va pre­u­zme­mo sve i na ade­kva­tan na­čin pre­zen­tu­je­mo jav­no­sti, od­no­sno da otvo­ri­mo mu­zej. Ipak, na­da­mo se da će na­kon na­ja­vlje­nih in­ve­sti­ci­o­nih pro­je­ka­ta i to do­ći na red, od­no­sno da će­mo se na pra­vi na­čin po­sve­ti­ti oču­va­nju ono­ga što su nam osta­vi­li pre­ci i da će i Moj­ko­vac u sko­ri­je vri­je­me do­bi­ti mu­zej – po­ru­ču­ju iz lo­kal­ne upra­ve.
J.Š.