NIK­ŠIĆ – Pje­ši­vač­ka se­la Mi­lo­je­vi­ći i Vi­ta­so­je­vi­ći na­la­ze se na oko dva­de­set ki­lo­me­ta­ra od Nik­ši­ća i da ne­ma ozna­ka na di­je­lu ma­gi­stral­nog pu­ta ko­ji po­red njih pro­la­zi, ma­lo ko bi da­nas i znao da uop­šte po­sto­je. Na oko ki­lo­me­tar od ma­gi­stra­le, u su­ro­voj ka­me­ni­toj stra­ni, ob­ra­sloj ra­sti­njem, na­zi­re se ne­ko­li­ko ka­me­nih ku­ća, a pr­vo se­lo ko­je even­tu­al­nog put­ni­ka na­mjer­ni­ka do­če­ka su Mi­lo­je­vi­ći. Ne­ka­da je i bi­lo ona­ko ka­ko mu ime ka­že, a sa­da je u nje­mu sve­ga šest-se­dam stal­nih sta­nov­ni­ka ko­ji je­dva odo­li­je­va­ju lo­šim uslo­vi­ma ži­vo­ta. Mje­šta­nin Mi­lo­van Ra­du­lo­vić is­ti­če da je taj kraj bez­vo­dan, da i naj­ma­nja ki­ša pre­ki­ne snab­di­je­va­nje stru­jom, a zi­mi ih snje­go­vi uglav­nom blo­ki­ra­ju pa po pet­na­est i vi­še da­na ne mo­gu ni do ma­gi­stra­le, ali da to ni­ko­ga od nad­le­žnih u op­šti­ni Nik­šić ko­joj, ka­ko ka­že, pri­pa­da­ju, ne za­bri­nja­va.
– Od tri­de­set ne­ka­da­šnjih do­ma­ćin­sta­va sa­da ži­vo­ta ima u tri ku­će. Za zi­mu se pri­pre­ma­mo kao na­ši sta­ri ne­ka­da, na­mi­ru­je­mo se na­mir­ni­ca­ma za du­ži pe­ri­od jer kad pad­ne sni­jeg zna­mo da ne­će­mo mo­ći ni­gdje. Ne sje­ćam se kad je ne­ko iz Op­šti­ne ili Mje­sne za­jed­ni­ce Bo­ge­ti­ći do­šao u Mi­lo­je­vi­će, čak ni pred iz­bo­re. Ma­kar da do­đu, pro­še­ta­ju, vi­de ima li tu ne­ko­ga. Valj­da zbog to­ga što nas je ne­ko­li­ko pa im ni­je­smo va­žni – sma­tra Ra­du­lo­vić.
Se­lo ni­ka­da ni­je ima­lo ško­lu, već su đa­ci pje­ša­či­li oko se­dam ki­lo­me­ta­ra do pr­ve u Bo­ge­ti­ći­ma. Ra­du­lo­vić na­gla­ša­va da im sa­da obra­zov­na usta­no­va ni­je ni po­treb­na, jer odav­no u Mi­lo­je­vi­ći­ma dje­ce ne­ma, a od ukup­nog bro­ja njih ko­ji tu da­nas ži­ve tro­ji­ca-če­tvo­ri­ca su neo­že­nje­ni.
– Ne­vje­ste ne­će da do­đu, a i ko bi u ovo pat­no mje­sto bez vo­de, bez iče­ga, do­šao. Ra­dio sam u Že­lje­za­ri, bio upo­ran pa sam sva­ko­dnev­no odav­de pu­to­vao na po­sao. Sad imam ma­lu pen­zi­ju, ni­je­sam za­ra­dio stan da bih ne­gdje od­se­lio za­to sam ostao u svom se­lu – pri­ča Ra­du­lo­vić.
Pen­zi­o­ner je i nje­gov kom­ši­ja Goj­ko Ro­san­dić ko­ji je „iz­bro­jao“ već 80 go­di­na. Dje­ca su mu, ka­že, u ino­stran­stvu, kao i još ne­ko­li­ko ne­ka­da­šnjih mje­šta­na Mi­lo­je­vi­ća ko­ji su oti­šli za bo­ljim ži­vo­tom. Vo­dom se snab­di­je­va­ju iz sta­re se­o­ske bi­sti­jer­ne ko­ja se pu­ni ki­šni­com, a je­di­no či­me bi se mo­gli po­hva­li­ti je put kroz se­lo.
– Ni to ne bi ima­li da ga ni­je­smo sa­mi gra­di­li, i to pri­je vi­še od tri­de­set go­di­na. Već ta­da su lju­di odav­de po­če­li da od­la­ze, pa je i to bi­lo ka­sno. Ima­nja su ve­ći­nom za­ra­sla, ku­će uglav­nom oro­nu­le, ali nam po­rez za na­pla­tu re­dov­no do­la­zi, ali ne i oni ko­ji ga na­pla­ću­ju, ne zna­ju ni da smo ži­vi – ka­te­go­ri­čan je Ro­san­dić.
Ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra od njih na­la­zi se se­lo Vi­ta­so­je­vi­ći, u ko­jem je ista pri­ča, ali ma­lo vi­še ži­vo­ta, od­no­sno ne­ko­li­ko sta­nov­ni­ka vi­še. Naj­mla­đi sta­nov­nik se­la je Mi­lo­rad Sa­vi­će­vić ko­ji ima 61 go­di­nu. I Sa­vi­će­vić je pen­zi­o­ner, a u rod­nom mje­stu sa­da stal­no ži­vi, pa­zi de­ve­de­se­to­go­di­šnju maj­ku i tru­di se da ro­di­telj­sko ima­nje ne za­ra­ste u ši­praž­je.
– Da ne­ma pu­ta mo­žda ni mi ko­ji smo ov­dje osta­li ne bi tu vi­še bi­li. Zbog to­ga mno­gi do­đu vi­ken­dom ili to­kom od­mo­ra, zi­mi je ov­dje vi­še ne­go su­ro­vo. Ni mo­ja dje­ca ni­je­su ov­dje već u gra­du gdje sa za­vr­še­nim fa­kul­te­ti­ma če­ka­ju na po­sao. I sve da do­đu u Vi­ta­so­je­vi­će ov­dje ži­vo­ta ne­ma, bli­zu smo gra­du a se­lo umi­re – is­ti­če Sa­vi­će­vić.
Osta­li ži­te­lji tog mje­sta uglav­nom su po­vrat­ni­ci, po­put bra­će Ve­se­li­na i Bla­ža Mi­lo­še­vi­ća. Ve­se­lin ka­že da po­vre­me­no do­đe u svo­je rod­no se­lo, a stal­no je na­sta­ljen u Ba­ru gdje mu je po­ro­di­ca.
– Ko­mu­ni­zam nas je otje­rao u gra­do­ve, da bi gra­di­li i ra­di­li u fir­ma­ma. Ne­kad je u Vi­ta­so­je­vi­ći­ma bi­lo 50 do­ma­ćin­sta­va, a ni u jed­nom ma­nje od pe­to­ro dje­ce, da­nas sko­ro ni­ko­ga. Do­đe­mo da po­sje­ti­mo gro­bo­ve – ka­že Mi­lo­še­vić.
U Vi­ta­so­je­vi­ći­ma, pri­ča Bla­žo Mi­lo­še­vić, lju­di su ži­vje­li od sto­čar­stva, da­nas od pen­zi­ja.
– Od nas ne­ko­li­ko ko­ji smo u se­lu stal­no, če­tvo­ri­ca smo po­vrat­ni­ci. Ra­di­li smo, pen­zi­je za­ra­di­li ali se od njih ne mo­že ži­vje­ti pa smo se vra­ti­li na oče­vi­nu, ali i to sa­mo da se sta­re ku­će ne uru­še i da se „zo­ve“ da tu još ima ne­ko­ga. Osta­li do­la­ze ri­jet­ko, po­naj­vi­še za sla­vu cr­kve, Sv. Tro­ji­cu. Tad ima­mo pri­li­ku da se sa­sta­ne­mo i vi­di­mo – ka­že Bla­žo Mi­lo­še­vić.B.Bra­šnjo


Da po­no­vo bu­du lov­ni za­bran

Mje­šta­nin Vi­ta­so­je­vi­ća Sve­ti­slav Ba­to Mi­lo­še­vić ka­že da im ni­je­su bi­li na­klo­nje­ni ni pri­ro­da, a ni od­go­vor­ni lju­di. Na po­snoj ze­mlji, ka­že on, ni­ka­da ni­je bi­lo mo­gu­će ne­što stvo­ri­ti, a ka­da ne stva­ra­te on­da ne­ma po­mo­ći ni od ko­ga, pa ni dr­ža­ve ni op­šti­ne.
– Se­lo je pu­sto jer ne­ma per­spek­ti­vu za na­pre­dak omla­di­ne zbog kli­mat­skih i ze­mlji­šnih uslo­va, ali naj­vi­še zbog za­po­sta­vlja­nja od dru­štve­no-po­li­tič­kih za­jed­ni­ca, po­čev od Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca pa sve na­da­lje. Za­po­sta­vlja­li su nas jer ni­kad ni­je­smo mo­gli ni po­rez pla­ća­ti, a ne stva­ra­ti do­ho­dak. Ni­smo bi­li dr­žav­no in­te­re­sant­ni, i to go­vo­rim sa aspek­ta po­ljo­pri­vre­de, mo­je stru­ke u ko­joj sam ra­dio vi­še od dva­de­set go­di­na – sma­tra Mi­lo­še­vić.
Nje­go­vo rod­no mje­sto svo­je­vre­me­no se na­zi­va­lo La­ni­šte i bi­lo je cr­kve­ni, lov­ni za­bran ce­tinj­skog ma­na­sti­ra.
– Kao lo­vac i sta­nov­nik ovog se­la, ali i gra­đa­nin ove dr­ža­ve, opre­di­je­lio bih se za to da Vi­ta­so­je­vi­ći po­no­vo bu­du lov­ni za­bran. Je­di­no bi za to bi­lo dru­štve­no, eko­nom­ski i tu­ri­stič­ki is­ko­ri­sti­vo – sma­tra on. 


Uti­ca­jem se po­ne­što mo­glo ura­di­ti

Od ma­gi­str­la­nog pu­ta Pod­go­ri­ca–Nik­šić do Vi­ta­so­je­vi­ća ima oko 3,5 ki­lo­me­tra as­fal­ta ko­je je se­lo, za­jed­no sa su­sjed­nim Mi­lo­je­vi­ći­ma, do­bi­lo za­hva­lju­ju­ći upor­no­sti mje­šta­na. Ka­ko ni­je­su bi­li „dru­štve­no-ko­ri­sni“ ta­ko su mo­ra­li za sve što im tre­ba mo­li­ti, ili sa­mi ra­di­ti, a pre­su­dan je znao bi­ti i uti­caj po­je­di­nih lju­di iz tog mje­sta. Je­dan od njih je i Ra­ko Mi­lo­še­vić, ko­ji je za­ko­ra­čio u de­ve­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta i tre­nut­no je jed­ni ži­vi gra­di­telj bra­ne na Mra­ti­nju kod Plu­ži­na, gdje je bio glav­ni in­že­njer. Već odav­no naj­vi­še svog vre­me­na pro­vo­di u rod­nom mje­stu, ko­je je za­hva­lju­ju­ći upra­vo uti­ca­ju i do­bi­lo se­o­sku bi­sti­jer­nu.
– Uvi­jek je ov­dje bi­lo te­ško, ali se uti­ca­jem po­ne­što mo­glo i ura­di­ti. Dok sam ra­dio imao sam i uti­caj, pa sam pre­ko ta­da­šnjeg Iz­vr­šnog vi­je­ća mo­lio da se u Vi­ta­so­je­vi­ći­ma „pra­vi” vo­da. Po­če­li su ko­pa­ti ali na mje­stu gdje je ne­kad bi­la cr­kva Sv. Spa­sa ko­ju su pri­je mno­go vi­je­ko­va gra­di­li Lu­žič­ki Sr­bi ko­ji su na­se­li­li ove pro­sto­re. Cr­kva je, pre­ma za­pi­si­ma iz du­bro­vač­kih do­ku­me­na­ta, po­ru­še­na u jend­nom ze­mljo­tre­su u 15. vi­je­ku, a ka­da su rad­ni­ci ko­pa­li vo­du na­i­šli su na nje­ne zi­di­ne na ko­ji­ma je bio vi­dljiv fre­sko­pis – pri­ča Mi­lo­še­vić.