„Ne­ma ni­šta ljep­še ne­go da ni­šta ne­maš, a da je sva va­si­o­na tvo­ja”, go­vo­rio je Sve­ti Paj­si­je Sve­to­go­rac. Ap­so­lut­no ni­šta ni­je imao, ali je sav svi­jet gr­lio kao što Bog gr­li svo­jom lju­ba­vlju sav svi­jet – re­kao je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko – pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je go­vo­re­ći o no­vo­ka­no­ni­zo­va­nom sve­cu Pra­vo­slav­ne cr­kve, ko­jeg je i lič­no po­zna­vao.
Da bi pri­bli­žio lič­nost sve­ti­te­lja, Sv. Paj­si­ja Sve­to­gor­ca, broj­nim vjer­ni­ci­ma oku­plje­ni­ma u krip­ti pod­go­rič­kog Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je go­vo­rio i o isi­ha­sti­ma – ti­ho­va­te­lji­ma, ko­ji­ma je pri­pa­dao i Sv. Paj­si­je, kao i Sv. Gri­go­ri­je Pa­la­ma, je­dan od cr­kve­nih ota­ca ko­ji je pr­vi prak­ti­ko­vao mo­na­štvo na taj na­čin. Ka­ko je mi­tro­po­lit odr­žao pre­da­va­nje u Ne­dje­lji Sv. Gri­go­ri­ja Pa­la­me, osvr­nuo se i na zna­čaj ovog sve­ca i isi­ha­zma. Mi­tro­po­lit je do­dao da ti­ho­va­nje ni­je sa­mo na­čin ži­vlje­nja i pod­vi­ga sve­to­gor­skih mo­na­ha, već ne­što što je u sa­moj pri­ro­di Cr­kve.
Ka­ko is­ti­če mi­tro­po­lit imao je bla­go­slov da upo­zna star­ca Paj­si­ja to­kom bo­rav­ku u Grč­koj 1966. go­di­ne.
- Ni­je­sam sreo ta­ko bes­kraj­no smi­re­nje i bes­kraj­nu mu­drost u ži­vo­tu. Paj­si­je je bio ti­ho­va­telj ras­pet za cio svi­jet – ka­zao je mi­tro­po­lit. On je na­gla­sio da je Sv. Paj­si­je že­lio da bu­de ap­so­lut­ni pu­sti­njak, te da je dje­lo­vao pri­rod­no, ali ujed­no i van­ze­malj­ski.
- Po tri mje­se­ca ni­je gle­dao ni ži­ve du­še. Po­vu­če se u šu­mu sve­to­gor­sku, a ka­da tre­ba da ode da se pri­če­sti, on­da slu­ša šta pje­va­ju u cr­kvi, ka­ko se ne bi osra­mo­tio da ne zna ko­ji je pra­znik, jer ne zna ko­ji je dan. Na­kon mo­li­tve ko­ja je tra­ja­la či­ta­vu noć ka­zao je ka­ko je stvar­no sun­ce u po­re­đe­nju sa onim sun­cem ko­je je oba­sja­lo nje­go­vo bi­će iz­nu­tra, bli­je­do, ma­lo i prak­tič­no ne­vi­dlji­vo – ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
No­vo­ka­no­ni­zo­va­nog sve­ti­te­lja, Sv. Paj­si­ja Sve­to­gor­ca, Va­se­ljen­ska pa­tri­jar­ši­ja je 13. ja­nu­a­ra ove go­di­ne pro­gla­si­la za sve­ca.
Uvod­nu ri­ječ u pre­da­va­nje odr­žao je pro­to­je­rej Pre­drag Šće­pa­no­vić.
A.ĆU­KO­VIĆ


Vi­dlji­vo pre­o­bra­že­nje

- Ide­mo mi po­sli­je li­tur­gi­je, i vi­dim da je li­ce star­ca Paj­si­ja pot­pu­no pre­o­bra­že­no. Iz­nu­tra je to ne­što, ta pro­mje­na na li­cu ni­je uobi­ča­je­na kod nas obič­nih lju­di. To je ne­što mno­go du­blje i mno­go pri­sni­je. On no­si onu man­ti­ji­cu, či­stu, skrom­nu, sa sa­mo jed­nim kr­stom, prak­tič­no go­lih gru­di. Re­če mi: „Me­ni je Bog dao či­tav svi­jet, da se mo­lim za sva­ko ljud­sko bi­će, sva­ko stvo­re­nje”. Gle­dam ga i imam uti­sak čo­vje­ka ko­ji je ras­pet za či­tav svi­jet, kao da je pri­ko­van na kr­stu. To je bi­lo ta­ko pri­rod­no – ka­zao je mi­tro­po­lit.


I zmi­ja mu za­hval­na

- Gr­lio je sva stvo­re­nja i cio svi­jet, pa evo, re­ci­mo i zmi­ju. Po­sljed­nji put ka­da sam bio kod oca Paj­si­ja 1987. go­di­ne ka­že mi ka­ko šest mje­se­ci ne­ma ka­pi ki­še na Sve­toj Go­ri. Ka­že: ,,`Ajde što mi stra­da­mo. Bo­lje ni­je­smo ni za­slu­ži­li zbog gri­je­ha, ali ove si­ro­te ži­vo­ti­nji­ce...” Je­dan dan do­đe žed­na zmi­ja, a on joj da da pi­je iz ča­še. Ka­da je šar­ka po­pi­la svu ča­šu, od­ma­če se, sta­de na rep i gla­vom se za­hva­li kli­ma­njem. Ja mu ta­da re­koh - ,,eh što ni­je­sam bio tu da joj gla­vu smr­skam”, a on mi ka­že: ,,Ti Cr­no­go­rac, ti bi sa­mo ubi­jao” - is­pri­čao je aneg­do­tu mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.


Se­be uvi­jek sta­vljao na za­če­lje

- Go­di­ne 1987. za vri­je­me jed­nog po­ža­ra, me­đu nas 15, 20 ko­ji smo ga ga­si­li, bio je i sta­rac Paj­si­je. Sva­ki put je od­bi­jao da pi­je vo­du iz bo­ka­la dok svi ne po­pi­ju, pa ako šta osta­ne on­da će on na kra­ju. Obič­no ni­je osta­ja­lo ni­šta – pri­ča mi­tro­po­lit, do­da­ju­ći da je u jed­nom tre­nut­ku bio pot­pu­no ubi­je­đen da je po­žar za­u­sta­vi­la mo­li­tva star­ca Paj­si­ja ko­ji je sta­jao kao uko­pan ka­da se po­žar po­čeo ši­ri­ti.