Pra­vo­slav­ni vjer­ni­ci da­nas uoči Cvi­je­ti, pro­sla­vlja­ju Vr­bi­cu, od­no­sno La­za­re­vu Su­bo­tu ili Su­bo­tu Sve­tog pra­ved­nog La­za­ra. Ovaj pra­znik po­sve­ćen je vas­kr­se­nju La­za­ra iz Vi­ti­ni­je, ko­ga je Isus Hri­stos po­sli­je če­tvo­ro­dnev­nog pre­bi­va­nja u gro­bu vas­kr­sao iz mr­tvih, a usta­no­vljen je u Je­ru­sa­li­mu kra­jem IV vi­je­ka. Po­sli­je vas­kr­se­nja, La­zar je bio Epi­skop na Ki­pru. Ovaj pra­znik sa po­lu­va­skr­snim bo­go­slu­že­njem u ve­li­kom je po­što­va­nju kod Sr­ba, i mno­gi ga sla­ve kao svo­ju kr­snu sla­vu.
- Pra­znik La­za­re­va su­bo­ta, za­jed­no sa pra­zni­kom Ula­ska Go­spod­njeg u Je­ru­sa­lim - Cvi­je­ti, či­ni kra­tak ra­do­stan pra­zni­či pe­ri­od pred ne­dje­lju Hri­sto­vih Stra­da­nja ili Stra­snu Ne­dje­lju, ko­ja po­či­nje u po­ne­dje­ljak na­kon Cvi­je­ti. Ova dva pra­znič­na da­na ve­zu­ju da­ne če­tr­de­se­to­dnev­nog vas­kr­šnjeg po­sta ko­ji su pro­te­kli, i uvo­de vjer­ni­ke u ne­dje­lju stra­da­nja Hri­sto­vih, ali i na­ja­vlju­ju do­la­ze­ći pra­znik nad pra­zni­ci­ma Vas­kr­se­nje Hri­sto­vo – ob­ja­šnja­va pro­to­je­rej Mir­če­ta Šlji­van­ča­nin, pa­roh pod­go­rič­ki.
Do­da­je da je La­za­re­va su­bo­ta ili Su­bo­ta pra­ved­nog La­za­ra pra­znik ko­ji je po­sve­ćen do­ga­đa­ju ka­da je Go­spod Isus Hri­stos vas­kr­sao svo­ga pri­ja­te­lja La­za­ra iz Vi­ta­ni­je ko­ji je bio već če­ti­ri da­na u gro­bu.
- Do­ga­đaj je opi­san u Sve­tom Pi­smu No­vo­ga Za­vje­ta u Je­van­đe­lju po Jo­va­nu. Ovaj pra­znik, kao i sva­ki dru­gi Cr­kve­ni pra­znik, ti­če se svih lju­di. On ni­je sa­mo pod­sje­ća­nje na ne­što što se ne­ka­da zbi­lo, već to ima i te ka­ko ve­ze sa ži­vo­tom svih lju­di pa i sa na­ma. Bo­go­slu­žbe­na pje­sma, tro­par, po­sve­ćen ovom pra­zni­ku, nam naj­kra­će ot­kri­va su­šti­nu ovog do­ga­đa­ja, a to je op­šte vas­kr­se­nje, vas­kr­se­nje svih – na­vo­di pro­to­je­rej Šlji­van­ča­nin.
La­za­re­vo vas­kr­se­nje iz mr­tvih i po­bje­da naj­ve­ćeg ne­pri­ja­te­lja svih lju­di - smr­ti, je ga­rant, po­tvr­da i na­da i na­šeg vas­kr­se­nja i vječ­nog ži­vo­ta ko­je do­la­zi od Go­spo­da Isu­sa Hri­sta, do­da­je Šlji­van­ča­nin.
- Za­to se ovaj pra­znik i sla­vi pred pra­znik Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja da nas pod­sje­ti i na­u­či da je Hri­sto­vo Va­kr­se­nje na­da i na­šeg Vas­kr­se­nja, da kao što je svog pri­ja­te­lja La­za­ra Go­spod Hri­stos vas­kr­sao zna­mo i vje­ru­je­mo da i nas ne­će za­bo­ra­vi­ti – ka­že Šlji­van­ča­nin.
Pra­znik La­za­re­ve Su­bo­te je usta­no­vljen da se ka­len­dar­ski sla­vi još u da­le­kom IV vi­je­ku, a u na­šem na­ro­du ga mno­gi pro­sla­vlja­ju kao svo­ju kr­snu sla­vu. To je bi­la sla­va i bla­že­no­po­čiv­šeg Pa­tri­jar­ha srp­skog Pa­vla, a in­te­re­sant­no je da je to sla­va i sa­da­šnjeg pa­tri­jar­ha srp­skog Iri­ne­ja.
- U na­šem na­ro­du pra­znik se na­zi­va i Vr­bi­ca iz raz­lo­ga što se to­ga da­na na ve­čer­njoj slu­žbi – bde­ni­ju, ko­jom već ula­zi­mo u pra­zik Cvi­je­ti, osve­šta­va­ju pro­li­sta­le vr­bo­ve, pal­mi­ne i ma­sli­no­ve gran­či­ce i di­je­le kao bla­go­slov vjer­ni­ci­ma. Na kra­ju slu­žbe se obič­no vr­ši li­ti­ja, ob­hod, oko hra­ma ko­joj se naj­vi­še ra­du­ju dje­ca. Te gran­či­ce nas sim­bo­lič­ki, ali i stvar­no svr­sta­va­ju me­đu one lju­de i dje­cu ko­ji su ra­do­sno po­zdra­vlja­li Hri­sta ko­ji je ula­zio u Je­ru­sa­lim za­di­vlje­ni ču­dom La­za­re­vog Vas­kr­se­nja – ob­ja­šnja­va pro­to­je­rej Mir­če­ta Šlji­van­ča­nin.
A.ĆU­KO­VIĆ