Epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je slu­žio je u pe­tu ne­dje­lju Ča­snog ili Ve­li­kog po­sta, po­sve­će­noj Sve­toj Ma­ri­ji Egip­ćan­ki i Sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju u Cr­kvi Us­pe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, u Pa­vi­nom Po­lju, kod Bi­je­log Po­lja. Vla­di­ci je sa­slu­ži­va­lo sve­šten­stvo i mo­na­štvo Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke, a li­tur­gij­skom sa­bra­nju pri­su­stvo­vao je vjer­ni na­rod ovog kra­ja, is­pu­niv­ši hram Us­pe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce. Vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je go­vo­rio o Sve­toj Ma­ri­ji Egip­ćan­ki, jed­noj od onih sve­ti­telj­ki Bož­jih, ko­ja je bi­la za­stra­ni­la, pa se po­ka­ja­la i vra­ti­la na pra­vi put Bož­ji. Ona je bi­la za­lu­ta­la u mla­do­sti, kao što sa­mo mlad čo­vjek mo­že da ode na po­gre­šan put, pa je kao blud­ni­ca išla sa­mo za tje­le­snim na­sla­da­ma
– Ali, pro­mi­slom Bož­jim, Bog pro­mi­šlja ne sa­mo o pra­ved­ni­ci­ma ne­go i o gre­šni­ci­ma i svi­ma pod­jed­na­ko že­li spa­se­nje, na­šla se ta dje­voj­ka sa ta­ko lo­šim na­vi­ka­ma u sve­tom gra­du Je­ru­sa­li­mu, vi­dje­la je da na­rod ide u hram gdje je grob Go­spod­nji i gdje se na­la­zi ve­li­ki dio Ča­snog Kr­sta. Po­že­lje­la je da uđe u hram Bož­ji, da se po­klo­ni gro­bu Go­spod­njem, Ča­snom i ži­vo­tvor­nom Kr­stu, ali ni­je mo­gla da uđe. Ne­ka ne­vi­dlji­va Bož­ja si­la je vra­ća­la. Shva­tiv­ši zbog če­ga ne mo­že da uđe, po­ka­ja­la se, za­va­pi­la Bo­gu i Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci da je udo­sto­je. Go­vo­ri se da je Maj­ka Bož­ja udo­sto­ji­la da uđe. Po­klo­ni­la se Ča­snom i Ži­vo­tvor­nom Kr­stu, gro­bu Go­spod­njem, iz­i­šla iz Hra­ma je­ru­sa­lim­skog kao no­vi čo­vjek – is­pri­čao je vla­di­ka. Nje­no se sr­ce, is­ta­kao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je, pre­po­ro­di­lo, nje­na mi­sao i nje­ne že­lje kre­nu­le su dru­gim prav­cem. Po­što se po­ka­ja­la iz du­bi­ne bi­ća, iz du­bi­ne svog sr­ca, ona je oti­šla dru­gim pu­tem.
– Mno­go je ta­kvih ko­ji su bi­li za­stra­ni­li, pa se po­ka­ja­li. Nji­ho­vi pri­mje­ri nam, pre­ma ri­je­či­ma vla­di­ke, uka­zu­ju da je po­ka­ja­nje spa­so­no­sno. Na­šem na­ro­du ko­ji je sa­ču­vao pre­dač­ko na­slje­đe, do­dao je vla­di­ka, ja­sno je da je post ko­ri­stan i da se tre­ba ka­ja­ti, is­po­vi­je­di­ti svo­je gri­je­he. To, uglav­nom, is­ta­kao je epi­skop, svi zna­ju, ali je, sma­tra on, ma­li broj onih ko­ji ta­ko ži­ve – da ka­da šta po­gri­je­še da se po­ka­ju, po­pra­ve i opet idu pra­vim Bož­jim pu­tem. Tu na­u­ku tre­ba svi da na­u­či­mo na šta na­ša Cr­kva, upra­vo, u to­ku ovog po­sta naj­vi­še pa­žnje skre­će.M.N.