Pi­sa­ti o Bra­nu Bo­žo­vi­ću, tre­ne­ru ru­ko­me­ta­ša Bu­dvan­ske rivi­je­re, zna­či po­tvr­di­ti mu­drost Sig­mun­da Gra­fa ko­ji je svo­je­vre­me­no ka­zao da je sva­ki uspjeh tri­jumf upor­no­sti. Upra­vo upor­nost i lju­bav pre­ma ru­ko­me­tu Bra­na Bo­žo­vi­ća lan­si­ra­li su me­đu pri­zna­te ru­ko­met­ne struč­nja­ke i mi­mo gra­ni­ca Cr­ne Go­re. Du­go go­di­na Bo­žo­vić je iz­dr­ža­vao pri­ti­ske ru­ko­met­nih ne­is­to­mi­šlje­ni­ka, pa i onih van ru­ko­met­nog te­re­na, pri­ti­ske jav­no­sti, odo­li­je­vao lič­nim i am­bi­ci­ja­ma igra­ča. Ovih da­na ka­da se bu­dvan­ski ru­ko­met neo­če­ki­va­no na­šao u ži­ži sport­ske jav­no­sti mno­gi po­ku­ša­va­ju ba­ci­ti sje­nu na kri­stal­no či­stu ru­ko­met­nu bi­o­gra­fi­ju ovog struč­nja­ka. Me­đu­tim, ovaj stra­teg od­nje­go­va­ne lič­no­sti, džen­tli­men po­red li­ni­je ru­ko­met­nih te­re­na... ne­će ni­šta ura­di­ti ili iz­ja­vi­ti što bi po­re­me­ti­lo po­bjed­nič­ku at­mos­fe­ru bu­dvan­skom ru­ko­met­nom šam­pi­o­nu. Sti­če se uti­sak, da je još od­luč­ni­ji da se upu­sti u no­ve iza­zo­ve, a sve to u in­te­re­su bu­dvan­skog, ali i cr­no­gor­skog ru­ko­me­ta.
Bra­no­va tre­ner­ska ka­ri­je­ra za­po­če­la je pri­je 18 go­di­na u RK Bu­dva, u ko­me je te 1999. tre­ni­ra­lo pre­ko 120 dje­ča­ka i dje­voj­či­ca. Sport­ska sre­ća na po­čet­ku tre­ner­ske ka­ri­je­re bi­la je Bra­nov sa­ve­znik. Po­red Pe­ra Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji je bio idej­ni tvo­rac i je­dan od osni­va­ča RK Bu­dva, po mno­gi­ma naj­bo­ljeg cr­no­gor­skog tre­ne­ra, pe­kao je tre­ner­ski za­nat. Me­đu­tim, tre­ner­ski iza­zo­vi već na­kon dvi­je go­di­ne Mi­lo­še­vi­ća su odvo­ji­li od klu­ba. Vo­de­će cr­no­gor­ske, ali i evrop­ske eki­pe že­lje­le su ga na tre­ner­skoj klu­pi. Na­rav­no, Pe­ro i Bra­no iz­ka­za­li su mo­guć­no­sti da za­jed­nič­kim sna­ga­ma uda­ra­ju te­me­lje bu­dvan­skog ru­ko­me­ta, ko­ji će iz­dr­ža­ti mno­go­broj­ne tro­fe­je, pa i šam­pi­on­ske ti­tu­le. Mla­đe se­lek­ci­je bi­lje­ži­le su uspje­he ši­rom ta­da­šnje za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Već na po­čet­ku tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma ru­ko­met­ni struč­nja­ci sa po­seb­nom me­ko­ćom u gla­su go­vo­ri­li su o ru­ko­met­nom ču­du na oba­la­ma Bu­dvan­ske ri­vi­je­re. Dva do­bra dru­ga­ra, pri­je sve­ga po­zna­ta i pri­zna­ta ru­ko­met­na struč­nja­ka 2006. go­di­ne bi­li su na če­lu re­pre­zen­ta­ci­je Crn­me Go­re. Kao po­moć­ni tre­ner Bra­no Bo­žo­vić asi­sti­rao je se­lek­to­ru se­ni­or­ske re­prez­ten­ta­ci­je Pe­ru Mi­lo­še­vi­ću. Iste go­di­ne Bo­žo­vić je ime­no­van i za se­lek­to­ra ju­ni­or­ske re­pre­zen­ta­ci­je. Po­red re­zul­ta­ta na ru­ko­met­nom te­re­nu, pri­zna­nja su sti­za­la sa mno­gih adre­sa. Naj­bo­lji sport­ski rad­ni­ci Bu­dve 2005. go­di­ne klu­bu su do­di­je­li­li na­gra­du za do­pri­nos raz­vo­ju spor­ta, a dvi­je go­di­ne ka­sni­je Bra­no je u iz­u­zet­no ja­koj kon­ku­ren­ci­ji pro­gla­šen za naj­bo­ljeg tre­ne­ra Bu­dve. Da je ri­ječ o jed­nom od naj­bo­ljih tre­ne­ra ko­ji su ika­da ra­di­li u bu­dvan­skom spor­tu po­tvr­da je sti­gla 2011. za­tim 2015. i 2016. go­di­ne ka­da je Bo­žo­vić, od istog ži­ri­ja, po­no­vo pro­gla­šen za naj­bo­ljeg tre­ne­ra me­tro­po­le tu­ri­zma, ali u to vri­je­me i spor­ta. Te go­di­ne dvo­ji­ca Bra­no­vih omla­di­na­ca, Ča­vor i Bo­žo­vić, pot­pi­sa­li su ugo­vo­re za, u to vri­je­me, naj­bo­lji svjet­ski ru­ko­met­ni klub Si­u­dad Re­al. I po­red mno­go­broj­nih oba­ve­za u klu­bu i na po­slu, Bra­no Bo­žo­vić sva­ko­dnev­no je ra­dio na svom tre­ner­skom usa­vr­ša­va­nju. Ta­ko je 2007. upi­sao i u re­dov­nom ro­ku za­vr­šio Vi­so­ku tre­ner­sku ško­lu u Nik­ši­ću. Po­red ško­lo­va­nja, naj­bo­lji bu­dvan­ski tre­ner pra­tio je rad naj­bo­ljih tre­ne­ra pla­ne­tar­nog ru­ko­me­ta Ta­lan­da Du­še­ba­je­va i Hu­an Kar­lo­sa Pa­sto­ra... Naj­bo­lji tre­ner Bu­dve spa­da me­đu ma­lo­broj­ne sport­ske struč­nja­ke ko­ji ima­ju sa­mo jed­nu spo­sob­nost, ali i ta im je do­volj­na: spo­sob­nost uspje­ha. Po­red sport­skih rad­ni­ka Bu­dve, pri­zna­nje ru­ko­met­nom znal­cu sti­glo je i od aka­dem­ske za­jed­ni­ce. Fa­ku­let za sport u Nik­ši­ću, do­di­je­lio je Bo­žo­vi­ću pla­ke­tu na ko­joj je pi­sa­lo: Pri­zna­nje za do­pri­nos raz­vo­ju spor­ta i vri­jed­no­sti­ma ko­je on no­si. Du­pla kru­na, kao šlag na mu­ko­tr­pan rad, 2016. go­di­ne sti­gla je na Bu­dvan­sku ri­vi­je­ru. Šam­pi­on­ske ti­tu­le u se­ni­or­skoj i ka­det­skoj kon­ku­ren­ci­ji, po pr­vi put u isto­ri­ji bu­dvan­skog ru­ko­me­ta do­šle su u Bu­dvu. Ru­ko­met­ne se­lek­ci­je Bu­dvan­ske ri­vi­je­re zna­lač­ki vo­đe­ni sa tre­ner­ske klu­pe po­pe­li su se na Lov­ćen, po­sta­li su pr­va­ci dr­ža­ve. Svo­je umi­je­će, iza­bra­ni­ci Bra­na Bo­žo­vi­ća u dva na­vra­ta iz­va­ga­li su i na me­đu­na­rod­noj sce­ni. U se­zo­ni 2010/2011 u Če­lendž ku­pu igra­li su pro­tiv nor­ve­škog Stor­da, a 2016/2017 u dru­gom po vri­jed­no­sti tak­mi­če­nju u Evro­piu EHF Ku­pu sna­gu su od­mje­ri­li pro­tiv Fi­li­pos Ve­ri­a­sa iz Grč­ke. Do­du­še bez zna­čaj­ni­jeg re­zul­tat­skog uspje­ha. Us­pje­si se­ni­or­ske eki­pe ni­ka­da ni­su u dru­gi plan po­ti­snu­li rad sa mla­đim ka­te­go­ri­ja­ma. Omla­din­ci i ka­de­ti bu­dvan­skog klu­ba re­dov­ni su uče­sni­ci pre­sti­žnih evrop­skih tur­ni­ra, od Do­bo­ja, Be­o­gra­da, Ba­nja Lu­ke pa sve do nje­mač­kog gra­da Bi­se­ra­ha. Po­kre­ta­nje ru­ko­met­nog kam­pa na Ža­blja­ku na­sra­vak je ja­sne vi­zi­je raz­vo­ja bu­dvan­skog, ali i cr­no­gor­skog ru­ko­me­ta. Na­rav­no sve u re­ži­ji i za­mi­sli Bra­na Bo­žo­vi­ća.
T.B.