U tr­ci za gra­do­na­čel­ni­ka Be­o­gra­da, ko­ji je tre­ća lič­nost po zna­ča­ju u Sr­bi­ji, na pro­lje­će 2018. go­di­ne na­ći će se i naj­slav­ni­ji sport­ski as u srp­skoj po­li­ti­ci Alek­san­dar Ša­pić. Za raz­li­ku od osta­lih, kan­di­da­tu­ru je bez kal­ku­la­ci­ja na­ja­vio pri­je go­di­nu da­na uba­civ­ši u po­li­ti­ku fer plej, onaj pra­vi s ko­jim je po­nio i ti­tu­lu naj­bo­ljeg va­ter­po­lo na­pa­da­ča svi­je­ta svih svre­me­na.
– Uko­li­ko ne bu­dem gra­do­na­čel­nik, si­gur­no ne­ću bi­ti ni na jed­noj funk­ci­ji u Be­o­gra­du jer na grad­ske iz­bo­re ne iz­la­zim sa­mo da bih par­ti­ci­pi­rao u vla­sti. Ni pred­iz­bor­no, ali ni po­sli­je iz­bo­ra ne­ću da uče­stvu­jem u pi­ja­ci, po­li­tič­kim tr­go­vi­na­ma ko­ji­ma ne­ke stran­ke pri­bje­ga­va­ju od ka­da po­sto­je i ni­ka­da ne­ma­ju po­zi­ci­ju ko­ja im omo­gu­ća­va da se uklju­če u ozbilj­ne stva­ri. To ne­će ni mo­ja or­ga­ni­za­ci­ja, ka­že u in­ter­vjuu „Da­nu” ak­tu­el­ni pred­sjed­nik Op­šti­ne No­vi Be­o­grad Alek­san­dar Ša­pić, iza či­je kan­di­da­tu­re za pr­vog čo­vje­ka pre­sto­ni­ce je sta­lo UG „Ra­ste­mo”.
Sma­tra­te li da li ste zbog sve­ga što je iza Vas ko­rak is­pred osta­lih pre­ten­de­na­ta?
– Ne znam ko­li­ko sam za­ni­mljiv me­di­ji­ma i iz ko­jih raz­lo­ga, ali je či­nje­ni­ca da sam u ovom po­slu po­pri­lič­no du­go, osam-de­vet go­di­na. Već sam i sam za­bo­ra­vio ka­kva mi je ka­ri­je­ra, ali si­gur­no je da ne­ke stva­ri ne mo­gu da se iz­bri­šu. Ako me ne­što pre­po­ru­ču­je za to mje­sto, on­da je to po­sao u lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi i po­li­ti­ka u ko­joj sam sko­ro šest go­di­na na No­vom Be­o­gra­du i dvi­je i po go­di­ne kao po­moć­nik gra­do­na­čel­ni­ka Be­o­gra­da, što je po­la mo­je sport­ske ka­ri­je­re. Bez ob­zi­ra či­me se u ži­vo­tu sju­tra ba­vio jer u ovom po­slu da­nas je­ste, sju­tra ni­ste, a iz spor­ta sam iza­šao, hu­ma­ni­tar­nim ra­dom ću se ba­vi­ti dok sam živ. Hu­ma­ni­tar­na fon­da­ci­ja, bez ob­zi­ra na sve mo­je sport­ske re­zul­ta­te, je­ste naj­ve­ća i naj­va­žni­ja stvar u mom ži­vo­tu. Po­ma­že­mo lju­di­ma iz ci­je­le ze­mlje i van gra­ni­ca, a u ovom mo­men­tu po­moć je za­tra­ži­lo vi­še od 250 dje­ce, a 150 njih je do­sad pri­mi­lo ra­znu po­moć. U mar­tu obi­lje­ža­va­mo pet go­di­na za ko­jih smo pri­ku­pi­li vi­še od šest mi­li­o­na eura. Tu vi­še ne­ma na­zad, ka­ko zbog ogrom­ne od­go­vor­no­sti ko­ju ima­te pre­ma lju­di­ma ko­ji­ma po­ma­že­te, ta­ko i zbog či­nje­ni­ce da me je hu­ma­ni­tar­ni rad po­pri­lič­no pro­mi­je­nio.
Čak ni Va­ša fon­da­ci­ja u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji ni­je iz­u­ze­ta iz pr­lja­vih po­li­tič­kih iga­ra?
– Da. Ko­ri­sti se ka­ko bi mi se na­ni­je­la šte­ta, a po­ku­ša­vam da im objsnim da to ne či­ne me­ni, već dje­ci za ko­ju se bo­ri­mo da ozdra­ve. Iz­gle­da da to ljud­ski mo­zak ne mo­že da pri­hva­ti sve dok mu zlo ne za­ku­ca na vra­ta, a ja že­lim da se to ni­ko­me ni­ka­da ne de­si i da im ni­ka­da ne za­tre­ba na­ša fon­da­ci­ja da bi shva­ti­li da li smo is­prav­ni ili ni­je­smo, da li se tu pe­ru pa­re ili ne, i gdje taj no­vac za­vr­ša­va. I tu smo na­pra­vi­li ozbi­ljan is­ko­rak i na na­šem saj­tu bu­di­hu­man.rs lju­di sva­ko­dnev­no mo­gu da kon­tro­li­šu no­vac ko­ji leg­ne na ra­ču­ne fon­da­ci­je. Na­pra­vi­li smo ne­ke no­ve stva­ri i ni­je­sam oče­ki­vao da će ova­kva hu­ma­ni­tar­na or­ga­ni­za­ci­ja po­pri­mi­ti te di­men­zi­je.
Je­dan od za­htje­va opo­zi­ci­je su fer i po­šte­ni iz­bo­ri?
– Da li je fer i po­šte­no to što sam še­stu go­di­nu za­re­dom na mje­stu pred­sjed­ni­ka Op­šti­ne No­vi Be­o­grad, a ni­ka­da ni­je­sam go­sto­vao u Be­o­grad­skoj hro­ni­ci i emi­si­ji na RTS ko­ja se sva­kog da­na 35 mi­nu­ta ba­vi pre­sto­ni­com. Da ne­mam na­lo­ge na dru­štve­nim mre­ža­ma pi­ta­nje je da li bih i gdje imao šta da ka­žem. Ne­mam gdje dru­gdje da se ogla­sim, ali i na tim mre­ža­ma po­sto­je gru­pe lju­di za­du­že­ne da u in­te­re­su ne­ke stran­ke i or­ga­ni­za­ci­je pi­šu ko­men­ta­re i na­pa­da­ju. No, uslo­vi su ta­kvi ka­kvi je­su, a od­lu­ku za sve što se de­ša­va u dru­štvu do­no­si na­rod, ova­ko ili ona­ko. Iz­la­skom na bi­ra­li­šta sva­ki na­rod do­bi­je vlast ona­kvu ka­kvu za­slu­žu­je. I, ako je mo­jim su­gra­đa­ni­ma, mom na­ro­du do­bro ova­ko, ko sam ja, na kra­ju kra­je­va, da im ob­ja­šnja­vam šta je bo­lje. I to je pi­ta­nje per­cep­ci­je i ni­gdje ne pi­še da sam ja u pra­vu. Ipak, sma­tram da je sra­mo­ta da s mje­sta na ko­jem se na­la­zim ne­mam pri­li­ke da go­vo­rim, ako ni­šta dru­go on­da o ono­me što ra­dim.
Šta zna­či Vaš stav – mo­gu da raz­go­va­ram sa svi­ma?
– S ču­đe­njem me to pi­ta­ju, a zna­te – lju­di su vo­di­li ra­to­ve, ubi­ja­li jed­ni dru­ge, pa su raz­go­va­ra­li. Pla­šim se da je onaj ko mi za­mje­ra što ću raz­go­va­ra­ti sa svi­ma, pro­ma­šio pro­stor i vri­je­me u ko­me ži­vi. Raz­go­vor je oba­ve­zna stvar u po­li­ti­ci, a mi smo sa­mo pred­stav­ni­ci be­o­grad­skih gra­đa­na i ko kod da uđe u par­la­ment zna­či da je do­bio vi­še od 40.000 gla­so­va. Dru­ga je stvar je da li ću se do­go­vo­ri­ti i da li ću da ra­dim su­prot­no svo­jim uvje­re­nji­ma, a na No­vom Be­o­gra­du sam po­ka­zao da ne­ću. Spre­man sam da raz­go­va­ram sa svi­ma, ali ni­je­sam spre­man da po sva­ku ci­je­nu, za­rad svo­je ili funk­ci­je lju­di oko se­be, od­stu­pim od pla­na i uvje­re­nja ka­ko bi Be­o­grad tre­ba­lo da se raz­vi­ja.
Da li je Vas je pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić zvao na raz­go­vor?
– Pr­vi u dr­ža­vi je onaj ko je naj­sna­žni­ji i ko ima naj­vi­še gla­so­va i lo­gič­no je, ta­ko­đe, da raz­go­va­ra. Ja kon­kret­no ni­je­sam imao po­ziv od pred­sjed­ni­ka Vu­či­ća i ne znam za­što bi me on zvao kad su ovo be­o­grad­ski iz­bo­ri. Ne oče­ku­jem po­ziv od Vu­či­ća ni­ti od bi­lo ko­ga. Oče­ku­jem da na­kon be­o­grad­skih iz­bo­ra pred­stav­ni­ci stran­ka ko­je uđu u Skup­šti­nu gra­da Be­o­gra­da sjed­nu i kon­kret­no raz­go­va­ra­ju o pla­nu i raz­vo­ju gra­da. Ta­ko ću se po­na­ša­ti, a da li to ta­ko dru­ga­či­je funk­ci­o­ni­še ne znam.
Či­ni se da ste po­ka­za­li šta mo­že­te tek ka­da ste se oslo­bo­di­li ste­ga stran­ke?
– To je tač­no. Dok sam bio dio ta­da ve­li­ke or­ga­ni­za­ci­je De­mo­krat­ske stran­ke mo­rao sam da po­štu­jem nje­na pra­vi­la. To sam na­u­čio kroz sport, bez ob­zi­ra s či­me se sla­gao ili ne, mo­rao sam da po­štu­jem pra­vi­la po­na­ša­nja u eki­pi. Ka­da sam shva­tio da sam po­stao dio ma­nji­ne i da se uglav­nom ne sla­žu sa mo­jim sta­vo­vi­ma i ja sa nji­ho­vim, ni­je­sam htio da pred­sta­vljam pro­blem, pa sam oti­šao iz DS-a i kre­nuo svo­jim pu­tem. Ta­da sam re­kao da ni­ka­da ne­ću bi­ti dio ne­ke stra­nač­ke or­ga­ni­za­ci­je osim svo­je.
M.Nje­guš


Čist ra­čun

Bi­li ste i naj­bli­ži sa­rad­nik i pri­ja­telj li­de­ri­ma DS-a Bo­ri­su Ta­di­ću i Dra­ga­nu Đi­la­su. Vi­đa­te li se od ka­da ste se raz­dvo­ji­li?
– Sa Bo­ri­som se ne ču­jem. Vi­dje­li smo se dva-tri pu­ta. Osta­li smo u nor­mal­nim od­no­si­ma iako je me­đu na­ma bi­lo tur­bu­len­ci­ja zbog svih tih de­ša­va­nja. Čo­vjek sam ko­ji vo­li da osta­ne čist sa sva­kim. Ne po­sto­ji oso­ba sa ko­jom imam pro­blem i ko­joj ne mo­gu da ka­žem raz­lo­ge zbog če­ga se ne­što de­ša­va­lo. Što se ti­če Đi­la­sa, sa njim, ta­ko­đe, imam nor­ma­lan od­nos, ali se ne vi­đa­mo če­sto. On je u jed­nom mo­men­tu na­pu­stio po­li­ti­ku, ba­vio se ko­šar­kom, a sa­da se vra­ća. Ja sam ume­đu­vre­me­nu kre­nuo svo­jim pu­tem, za­dr­ža­li smo fer od­nos i to je to.


Po­li­ti­ka je pr­lja­va stvar

Da li Vas ko­le­ge spor­ti­sti po­dr­ža­va­ju u po­li­tič­kim vo­da­ma?
– Spor­ti­sti se uglav­nom tru­de da se pre­tje­ra­no ne mi­je­ša­ju u po­li­ti­ku. Ni od ko­ga od njih ni­je­sam tra­žio po­dr­šku, jer je, na­ža­lost, po­li­ti­ka kod nas jed­na pr­lja­va stvar. Ko god da je do­dir­nuo, upr­ljao se. Za­to ni od ko­ga to ne bih tra­žio, ne­ma po­tre­be. Ko ho­će sam, ali bih im čak i sa­vje­to­vao – bo­lje je za njih da mi ne po­ma­žu.