Po­sli­je po­pri­lič­nog du­ma­nja i ’’tum­ba­nja’’ u gla­vi, u mu­ko­trp­noj ne­do­u­mi­ci da li je is­klju­či­vost zre­la za bi­če­va­nje, od se­be do­bih pra­vi od­go­vor - na­rav­no da je­ste. Ni­sam se dvo­u­mi­la za­to što je oprav­dam (po­ne­kad), ni­ti što sam joj sklo­na, već što je jed­no­stav­no ne­ga­tiv­na. Ono što je ubr­za­lo i po­tvr­di­lo moj stav je­ste to što nam je is­klju­či­vost na­met­nu­ta kao ne­mi­nov­nost, uka­lu­plje­na u svi­jest, za­ro­blje­na u ono po­ra­zno ‘’ili-ili’’. Zbog to­ga ću bi­ti na dru­goj stra­ni, stra­ni to­le­ran­ci­je, di­ja­lo­ga, pri­zna­nja i opro­šta­ja.
Ni­je la­ko, jer smo u ovom da­na­šnjem vre­me­nu one­mo­gu­će­ni da bu­de­mo ne­u­tral­ni, da ima­mo do­bru sa­rad­nju, za op­šte do­bro. Da­nas se od nas oče­ku­je da bu­de­mo is­klju­či­vi, da se jav­no de­kla­ri­še­mo za ko­ga smo i pro­tiv ko­ga smo. To se s glo­bal­nog po­lja pre­no­si i na naš unu­tra­šnji i jav­ni ži­vot, kao i na me­đu­ljud­ske od­no­se. Sve se svo­di na lič­no. Lič­ne sim­pa­ti­je, lič­ne an­ti­pa­ti­je. Zbog to­ga i is­pa­šta­mo na svim po­lji­ma dru­štve­nog ži­vo­ta. Ni­ka­ko da poč­ne­mo objek­tiv­no da sa­gle­da­va­mo stva­ri. Za­to i ne mo­že­mo da ide­mo na­pri­jed. Ži­vi­mo u vre­me­nu gdje ni­je do­volj­no da bu­de­te neo­pre­di­je­lje­ni, već mo­ra­te bi­ti ap­so­lut­no’’za’’, što zna­či da ste ap­so­lut­no ’’pro­tiv’’. Da­kle, od nas se da­nas oče­ku­je da bu­de­mo is­klju­či­vi po svim pi­ta­nji­ma. Ni na lič­nom, ni na dru­štve­nom, ni na po­li­tič­kom pla­nu ni­je nam do­zvo­lje­no da bu­de­mo ne­u­tral­ni, pa ni da na sva pi­ta­nja ne mo­ra­mo uvi­jek ima­ti od­go­vor. Sve je odav­no pre­sta­lo da funk­ci­o­ni­še na kon­cep­tu­al­nom ni­vou. Uosta­lom, svi­je­tom vi­še ne vla­da­ju dr­ža­ve i na­ro­di već is­klju­či­vo nji­ho­vi po­je­din­ci. Is­klju­čiv čo­vjek mi­sli da je isti­na ap­so­lut­na i da je sa­mo nje­go­va. Sud o isti­ni pri­pa­da sa­mo nje­mu. Is­klju­čiv čo­vjek ne­ma di­le­me, ne sa­nja. Ne pi­ta se, ni­ti se pre­i­spi­tu­je. Ubi­je­đen je da je do­šao do spo­zna­je. On ne stva­ra već po­dra­ža­va. Uobra­že­nost i sa­mo­u­vje­re­nost su nje­go­ve po­ze. Umi­šlje­ne i la­žne, jer je on u su­šti­ni čo­vjek ko­ji se bo­ji. Kon­stant­no osje­ća strah. Pra­zan je i ne­si­gu­ran. Sva­ka no­va ide­ja mu je stra­na. U njoj se ne sna­la­zi, jer ne po­sje­du­je si­gur­nost i sa­mo­svi­jest. Ne­ma ši­ri­nu za ra­zu­mi­je­va­nje cje­li­ne. Spas tra­ži u svo­joj se­bič­noj te­žnji za is­klju­či­vo­šću. Ne že­li da se pre­i­spi­tu­je, jer za­što bi iz­gu­bio svo­ju ušu­ška­nu sli­ku o lič­nom kom­fo­ru i udob­no­sti. Is­klju­čiv čo­vjek ne že­li da se mi­je­nja. „Ni­je lud’’. Uži­va u svo­joj usko­grud­no­sti i ri­gid­no­sti. Do­sled­nost i prin­ci­pi­jel­nost su sa­mo la­žna oprav­da­nja i tu­žna ma­ska za is­klju­či­vost. Is­klju­či­vi lju­di su vr­lo če­sto i na­sil­ni. Po­sle­di­ca to­ga je nji­hov ne­is­kor­je­nji­vi strah, a agre­siv­nost je ne­mi­nov­nost nji­ho­vog unu­tra­šnjeg is­pra­znog ži­vo­ta. Ne pod­no­se one ko­ji se ne sla­žu s nji­ma i ko­ji se raz­li­ku­ju. Slo­bo­da iz­bo­ra za njih je ro­bi­ja. Bjek­stvo od slo­bo­de je nji­hov iz­bor. Mo­ra­mo bi­ti svje­sni da ne­ma na­pret­ka i raz­vo­ja za­jed­ni­ce uko­li­ko je is­klju­či­vost na ci­je­ni. Ubi­ti u se­bi ra­do­zna­lost, za­tvo­ri­ti um, za­tvo­ri­ti oči pred ži­vo­tom, bje­ža­ti od od­go­vor­no­sti, mo­že sa­mo is­klju­čiv čo­vjek.
Dr­ža­vu, re­li­gi­ju, na­ci­ju ili kla­su do­ži­vlja­va kao sve­ti­nju ko­joj se kla­nja. Is­klju­čiv čo­vjek je čo­vjek ri­tu­a­la. A ta­mo ne­ma ri­zi­ka, ne­iz­vje­sno­sti, ne­ma slo­bo­de. Sve je po­zna­to i od­re­đe­no. Sve ove oso­bi­ne lič­no­sti su di­je­lom na­sli­je­đe­ne, a di­je­lom ste­če­ne to­kom vas­pi­ta­nja, od­ra­sta­nja i pri­la­go­đa­va­nja dru­štve­nim nor­ma­ma. Još jed­na ka­rak­te­ri­sti­ka nji­ho­vog emo­tiv­nog po­na­ša­nja je im­pul­siv­nost, pa ako im se još ne­ko su­prot­sta­vlja u mi­šlje­nju u sta­nju su da iza­zo­vu sva­đu i kon­flikt. I dok se to­le­rant­ni u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma po­vla­če, is­klju­či­vi ne­će čak ni da se sret­nu vi­še s oni­ma ko­ji ne mi­sle isto. Te­ška je mu­ka is­klju­či­vih, ali su bi­ra­li is­klju­či­vo taj put.
Za­to, is­klju­či­te se s tog pu­ta. Ima ši­rih, ima ljep­ših. Uđi­te u dvo­smjer­nu uli­cu. Sret­ni­te se s dru­gi­ma. Za­vo­li­te svo­ju slo­bo­du, oslo­bo­di­te svo­ju kre­a­tiv­nost. Po­di­je­li­te je s dru­gi­ma. Bu­di­te otvo­re­ni. Ot­klju­čaj­te sr­ce i mi­sli. Pu­sti­te dru­ge unu­tra. Ja sam uvi­jek za taj ključ... I ja i moj bič. Jer is­klju­či­vost je kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek