Pi­še: Vla­di­mir Bo­žo­vić


Pri­ro­dan je strah onih ko­ji se na­la­ze na vje­tro­me­ti­ni iz­me­đu već iš­če­zle mla­do­sti i pu­za­ju­će sta­ro­sti. Čim ma­lo po­tam­ni zvje­zda­no ne­bo, a gra­vi­ta­ci­ja ze­mlje po­sta­ne ja­ča, za­te­tu­ra čo­vjek, osla­bi i iz­gu­bi kom­pas. Ni­kom ni­je la­ko na­pi­pa­ti put u toj ži­vot­noj po­mr­či­ni, ali je su­di­o­ni­ci­ma uru­ša­va­nja pret­hod­nog svjet­skog po­ret­ka, či­ni se, bi­lo sve još ne­ka­ko smut­ni­je, ne­iz­vje­sni­je. Ta­man što su str­gli lan­ce zar­đa­le, ali re­gu­la­ri­zo­va­ne dik­ta­tu­re, šče­pa­lo ih je ovo tok­sič­no je­di­nje­nje ka­mo­ra-tri­le­ra i go­lo­o­toč­kog hard-ko­ra. Olu­ja raz­u­la­re­nog ka­pi­ta­li­zma je go­di­na­ma na­no­si­la ru­še­vi­ne Ber­lin­skog zi­da i za­tr­pa­va­la ih kao “gu­bit­ni­ke tran­zi­ci­je”. Ni­su svi po­su­sta­li, ne­ki još mr­da­ju, pru­ža­ju ot­por, ali je, ipak, ve­ći­na uve­nu­la. Re­fleks po­slo­vič­no na­iv­nog op­ti­mi­zma ka­že: ni­je baš sve ta­ko si­vo! Pa, i ni­je. U ogra­đe­nom di­je­lu si­mu­la­kru­ma šlja­šte ru­ži­ča­ste DPS bu­ba­šva­be, po­li­tič­ki ko­rekt­no ko­di­ra­ne kao ”čla­no­vi” i ”sim­pa­ti­ze­ri”. To je ona pih­ti­ja­sta bi­o­lo­ška ma­sa što po­pu­nja­va šal­te­re i kan­ce­la­ri­je, isi­ja­va kon­tro­li­sa­nu ra­dost na pred­iz­bor­nim spo­to­vi­ma, uba­ca za­o­kru­že­ne li­sti­će u gla­sač­ke ku­ti­je… Da, to je ono ši­šnjar­sko brat­stvo ko­jem se kom­ple­tan in­te­lek­tu­al­ni i ide­o­lo­ški ”soft­ver” mi­je­nja na kon­gre­si­ma. Za­pra­vo, mr­tva pri­ro­da Đu­ka­no­vi­će­vog fe­u­dal­nog ri­ja­li­ti­ja.
Ako i po­sto­ji ne­ko ob­ja­šnje­nje za već one­mo­ća­le ro­di­te­lje, šta je sa nji­hovom dje­com? Ane­mič­ni, bez­na­de­žni, bez one pri­rod­ne ”gr­mlja­vi­ne kr­vi”? Mrač­ni. Uža­sa­va i sil­no za­bri­nja­va epi­de­mi­ja mla­dih, bez­mu­dih pla­sti­ka­ne­ra. Ka­kva je ovo ge­ne­ra­ci­ja ”ra­nih le­še­va”, ka­ko re­če je­dan vr­li pri­ja­telj? Iz ko­jeg DNK bu­dža­ka su do­lu­ta­li? Či­me se mo­gu po­ve­za­ti oni div­ni, su­ro­vi gi­gan­ti na­še isto­ri­je što su ple­me­ni­tim troj­stvom sr­ca, uma i ma­ča ču­va­li i gra­di­li slo­bo­du i ovi de­pi­li­ra­ni, drh­ta­vi mi­še­vi? Ko­jom se isto­rij­skom al­he­mi­jom do­šlo od onih ko­ji su, upr­kos za­stra­šu­ju­ćim sta­ti­sti­ka­ma nad­mo­ći svo­jih ne­pri­ja­te­lja, vje­ro­va­li i osvo­ji­li ”što bi­ti ne mo­že”, do ovih ko­ji­ma ”ide­a­li” vi­se na po­li­ca­ma bu­ti­ka i su­per­mar­ke­ta? I ko­ji­ma sva­ka ”ide­ja” ima ma­te­ri­jal­no is­ho­di­šte u ka­na­li­za­ci­o­nom si­ste­mu.
Ta­ko mla­di, a ta­ko ogre­zli u ci­nič­noj, cr­vlji­voj sa­mo­ži­vo­sti. Uokvi­re­ni dnev­nim pod­tr­pe­znim ra­ču­ni­ca­ma, plu­ta­ju u ži­vo­tu kao ne­mu­šti, bes­ka­rak­ter­ni pa­ra­zi­ti. Sil­no se iz­ne­na­de kad im iz­mje­sti­te bi­lo ko­je ži­vot­no pi­ta­nje van si­ro­ve kost-be­ne­fit ra­ču­ni­ce. Na pri­mjer, ovo ak­tu­el­no, vul­gar­no na­met­nu­to pi­ta­nje pri­dru­ži­va­nja NA­TO ubi­ca­ma.
Čim se ne­ko sur­va u po­nor ba­vlje­nja od­no­som šte­te i ko­ri­sti od učla­nje­nja u NA­TO, već je u pre­dvor­ju gu­bi­li­šta du­še. Ako je već ni­je iz­gu­bio. La­ko se skli­zne u tu bez­du­šnu stu­den, jer već odav­no ni­šta ne svi­je­tli u mra­ku. Bli­je­de, ne­sta­ju sta­ri or­jen­ti­ri, one fi­ne, svje­tlu­ca­ve če­sti­ce na­sle­đa i mo­ra­la. Iz­mi­je­ša­le su se sa olo­vom i knji­škom pra­ši­nom. Dru­štvom se za­ra­zno ši­ri sin­te­tič­ki opi­jum šo­ping cen­ta­ra.
Ni­tkov­ski bu­vljak re­ži­ma i grant strip­ti­ze­ta gre­buc­ka na vra­ti­ma NA­TO ubi­ca. Pu­ze, li­žu i ga­mi­žu. Da­no­noć­no. Pr­ve re­do­ve tog gmi­za­vog po­ho­da po­pu­nja­va po­tro­šna re­žim­ska sit­ni­na, a ko­je vo­kal­no pra­ti go­spel re­li­gi­o­zno-do­lar­skih fa­na­ti­ka. I dok ih Ve­li­ki Ubi­ca sa podsmje­hom po­stro­ja­va, Me­fi­sto mu do­šap­ta­va no­ve uslo­ve. Tra­ži da se kr­vlju na­še, ubi­je­ne dje­ce pot­pi­še Mol­ba za pri­jem. Sim­bo­lič­no - na mo­stu u Mu­ri­nu. Da se pri­zna Ve­li­kom Ubi­ci sta­tus za­slu­žnog umjet­ni­ka, a nje­go­ve pro­šle i bu­du­će žr­tve kao ”umjet­nič­ki ko­la­te­ral”. To je me­fi­stov­ski obrt: umje­sto da iz­ra­zi ka­ja­nje, Ve­li­ki Ubi­ca če­ka da ga ta obez­du­še­na fu­ka­ra, u na­še ime, jav­no za­mo­li za OPROST što nam je ubio dje­cu. Upra­vo se tu na­la­ze još jed­na ”skri­ve­na vra­ta” za ra­zu­mi­je­va­nje na­še tu­rob­ne stvar­no­sti.
Na­i­me, je­zgro vla­sti, kao i dio sve­pri­sut­nih, agil­nih pred­stav­ni­ka jav­nog ži­vo­ta tvo­ri pro­na­ci­stič­ki, an­ti­srp­ski krug. To su dje­ca, od­no­sno đe­ca Ve­li­kog Ubi­ce, u po­li­tič­kom, ali i u ši­rem, vri­jed­no­snom smi­slu. Po­što su na mu­rin­skom mo­stu po­gi­nu­la srp­ska dje­ca, za tu mon­stru­o­znu ga­le­ri­ju zna­či da su to bi­le žr­tve “dru­ge stra­ne” - dje­ca ”oku­pa­to­ra”! Sto­ga, njih ne oba­ve­zu­je smrt Ju­li­je, Oli­ve­re i Mi­ro­sla­va, ni­ti bi ikad za­tra­ži­li da se Ve­li­ki Ubi­ca, ma­kar for­mal­no iz­vi­ni zbog po­či­nje­nog zlo­či­na. Ne po­ka­zu­ju ni zr­no one re­flek­sne ljud­ske sa­o­sje­ćaj­no­sti, sem utre­ni­ra­nog, za­še­će­re­nog fra­zi­ra­nja o pi­je­te­tu za sve žr­tve ra­ta. Čak i kad to­li­ko is­ka­žu, usli­je­di ono ne­po­sto­ja­no ”ali”, iza ko­ga, po pra­vi­lu, re­ci­tu­ju uvre­dlji­vu pro­pa­gan­di­stič­ku ti­ra­du ko­jom prav­da­ju zlo­či­nač­ko NA­TO bom­bar­do­va­nje. A upra­vo su oni, ne­dav­no, fa­na­tič­no dog­mat­ski od­ri­ca­li čo­vječ­nost i od­bi­ja­li di­ja­log sva­kom ko je u tu­ma­če­nju zlo­či­na u re­dak­ci­ji ”Šar­li eb­do” po­ku­šao da upo­tre­bi ne­u­po­re­di­vo ra­zlo­žni­je ”ali” za tu­ma­če­nje uzro­ka te tra­ge­di­je.
Da­nas, srp­ska i al­ban­ska dje­ca umi­ru od vi­so­ke kon­cen­tra­ci­je ura­ni­jum­ske pra­ši­ne ko­ju je po­si­jao NA­TO 1999. Ovih da­na gi­nu li­bij­ska, si­rij­ska, pa­le­stin­ska, irač­ka, ukra­jin­ska i ru­ska dje­ca, u ra­to­vi­ma ko­je je osmi­slio, pod­sta­kao i ko­je odr­ža­va NA­TO. Iz voj­nih ba­za Evro­pe i SAD, hu­ma­no­id­ni ter­mi­na­to­ri ubi­ja­ju dro­no­vi­ma lju­de na dru­gom kra­ju svi­je­ta. NA­TO ope­ra­tiv­ci, from Vir­gi­nia with lo­ve, džoj­sti­kom lo­ve i stri­je­lja­ju ži­vah­nu ”ne­pri­ja­telj­sku” dje­cu. Sa­mo od 2004. go­di­ne, Sje­di­nje­ne dr­ža­ve su iz­vr­ši­le 420 na­pa­da dro­nom u Pa­ki­sta­nu. Od to­ga, pre­ko 371 u man­da­tu no­be­lov­ca, avaj, Ba­ra­ka Oba­me. U istom pe­ri­o­du, ubi­je­no je pre­ko 180 dje­ce, a broj ukup­nih žr­ta­va se pri­bli­ža­va 4000.
Na­iv­nost, kao ni glu­post, ni­kom ne mo­že slu­ži­ti kao iz­go­vor. Ko god je pri­hva­tio onu ma­lo­um­nu pri­ču o ”re­for­ma­ma” ko­je tre­ba spro­ve­sti ka­ko bi se za­do­vo­lji­li na­vod­ni NA­TO ”stan­dar­di” zna­či da svje­sno po­kri­va laž i hi­po­kri­zi­ju dim­nom, re­to­rič­kom za­vje­som. Zna­ju oni od­lič­no, ti pro­sve­će­ni li­ce­mje­ri, da ta­mo gdje su kre­nu­li, vla­da is­klju­či­vo je­dan vri­jed­no­sni stan­dard - go­li in­te­res Ve­li­kog Ubi­ce. A mjer­na je­di­ni­ca nje­go­vog in­te­re­sa su ljud­ski ži­vo­ti. Da­kle, is­prav­no pi­ta­nje pri­je ne­go što do­mi­go­lje do NA­TO vra­ta - ko je sle­de­ći, od­no­sno či­ja su dje­ca na pla­ni­ra­nom ”me­ni­ju” Ve­li­kog Ubi­ce? Ru­ska, to je oči­gled­no. Iran­ska, ko­rej­ska, ki­ne­ska, in­dij­ska… Ili mo­žda opet srp­ska, ”oku­pa­tor­ska”? Mi­sli­mo o to­me.

(Autor je pred­sjed­nik
Iz­vr­šnog od­bo­ra Ma­ti­ce
srp­ske i pro­fe­sor na PMF-u)