Pi­še:Zo­ran Pi­pe­ro­vić


Ono­mad sam na Kr­fu, ku­pio me­mo­a­re srp­skog ge­ne­ra­la Sve­te Đu­ki­ća. Ju­na­ka iz Pr­vog i bal­kan­skih ra­to­va, pred­sjed­ni­ka Olim­pij­skog ko­mi­te­ta kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i uče­sni­ka Olim­pi­ja­de u Stok­hol­mu.Sjaj­no šti­vo, tim pri­je što ge­ne­ral opi­su­je rat sa dru­ge, ljud­ske stra­ne, apo­stro­fi­ra­ju­ći voj­nič­ke stra­ho­ve pri­je i za vri­je­me bit­ke i pi­šu­ći da su se svi pla­ši­li i drh­ta­li pred bor­bu.Pa i on.I ne­ću o ra­tu.Ne­go o ko­nju.A ti­me i o ko­nji­ma.Pi­še ge­ne­ral da je idu­ći na je­dan va­žan za­da­tak, do­bio do­brog i pra­vog ko­nja.
Ja sam mi­slio da su svi ko­nji isti.Kad bo­lje raz­mi­slim(što mi po­ne­kad i uspi­je­va), ko­nja ima ra­znih.Ima ih ve­se­lih, tu­žnih, pa­met­nih, ma­nje pa­met­nih, raz­dra­ga­nih.Ima sa­mo­u­vje­re­nih.Iako ta­kvi ma­lo li­če na pra­vog ko­nja,pa je po­ne­kad te­ško pre­po­zna­ti da je baš konj u pi­ta­nju.Ka­žu da ih ima i pri­lič­no ha­la­plji­vih.I opet ka­žu da su to baš ko­nji.Ima i ko­nji­na.Ne­ki njih naj­vi­še ci­je­ne, pa ka­žu:to je pra­vi konj.Ima i slu­žbe­nih ko­nja.Kao što ima, na pri­mjer i slu­žbe­nih pa­sa.Slu­žbe­ni konj je ozbi­ljan.Uvi­jek je ose­dlan.I po­slu­šan.
Kad sam kod ži­vo­ti­nja, kod ko­ko­ša­ka je, ka­žu, isto.Iako, za raz­li­ku od go­re po­me­nu­tih, one me­ni, ako su pra­ve ko­ko­ške, ne li­če jed­na na dru­gu.Ma­da, če­sto su slič­ne.Ko­ko­ši­ja na­rav je, i tu se raz­li­ku­ju, spe­ci­fič­na.In­di­vi­du­al­ke su, što zna­či da ima­ju raz­li­či­ti­ji ko­ko­ši­ji sen­zi­bi­li­tet.Vr­lo su tvr­do­gla­ve i iz­u­zet­no ri­jet­ko se pri­dr­ža­va­ju pra­vi­la ko­ja va­že u toj sim­pa­tič­noj ku­ku­ri­jek za­jed­ni­ci.
Vo­lim ko­ko­ške.Što se za njih, kad ima­ju pri­li­ku da me vi­de u nji­ho­vom dvo­ri­štu, ne bi mo­glo re­ći.
Iz­me­đu ko­ko­ša­ka i ko­nja, po­seb­no ko­nji­na, uvi­jek bi­ram ove dru­ge.Iako ne znam za­što.Mo­žda za­to, što bi me, či­ta­o­če, me­đu ko­nji­ma te­že pre­po­znao.
*****

Či­tao sam Čom­skog.Ni­šta ni­je­sam ra­zu­mio.Mi­slim na ono ka­da čo­vjek pi­še, i to že­sto­ko, pro­tiv neo­li­be­ra­li­zma.Tru­dio sam se.Ba­da­va.On­da sam se još vi­še tru­dio ka­ko bih iz­veo ka­kav-ta­kav (div­na po­šta­pa­li­ca) za­klju­čak.I iz ka­kvog-ta­kvog tru­da me­ni se či­ni ka­ko je Čom­ski htio da ka­že :neo­li­be­ra­li­zam je ono ka­da se dva vu­ka nad­me­ću sa ov­ca­ma ili iste ču­va­ju.A on­da za­klju­čim da mi za­klju­čak ni­je do­bar.E, ne znam.A mo­žda je Čom­ski mi­slio da su to do­bro­na­mjer­ni ( a ne obič­ni) vu­ko­vi.U od­no­su na ov­ce.

*****

U knji­zi „Ljud­ska lja­ga“, Fi­lip Rot, do­bit­nik Pu­li­ce­ro­ve na­gra­de, pi­še da je do­ga­đaj u Oval­nom ka­bi­ne­tu, a ti­cao se Klin­to­na i Mo­ni­ke, oži­vio naj­sta­ri­ju ame­rič­ku strast i za­do­volj­stvo- za­nos li­ce­mer­ja.I još.Da su se u štam­pi i TV ka­na­li­ma, tim po­vo­dom „prav­do­lju­bi­vi“ ko­čo­per­ni lji­gav­ci iz­lu­de­li od že­lje da okri­vlju­ju i ka­žnja­va­ju, raz­mi­li­li na sve stra­ne, mo­ra­li­šu­ći iz pet­nih ži­la (kraj ci­ta­ta).
Za­zvu­ča­lo mi je po­zna­to.Zna­te već.Ja ni­je­sam Bil, a ni ta­mo ona, ni­je Mo­ni­ka.Ali lji­gav­ci je­su.Iako ni­je­su ame­rič­ki, sve je isto.
Li­ce­mjer­stvo: to Vam je ver­ba­li­zam ko­jim se (ne)svje­sno abo­li­ra­ju sop­stve­na ne­po­čin­stva i ka­mu­fli­ra­ni ne­soj­luk.
(Autor je advo­kat)