Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Đa­vo je od­nio ša­lu, čim je u ras­pra­ve na­uč­ni­ka i po­li­ti­ča­ra mo­rao da se umi­je­ša je­dan vjer­ski vo­đa. Pa­pa Fra­nja, po­gla­var 1,2 mi­li­o­na ka­to­li­ka, ko­ji ima ve­li­ku moć upr­kos to­me što ne ko­ma­ndu­je ni­jed­nom di­vi­zi­jom, po­zvao je u po­sla­ni­ci od 190 stra­na na ra­di­kal­nu tran­sfor­ma­ci­ju po­li­ti­ke, eko­no­mi­je i ži­vot­nog sti­la, ka­ko bi se za­u­sta­vi­lo uni­šta­va­nje pri­rod­ne oko­li­ne (pa, po­sle­dič­no, i ci­vi­li­za­ci­je), i na ve­li­ku glo­bal­nu ak­ci­ju tim po­vo­dom.
Ve­li­ka glo­bal­na ak­ci­je o ko­joj je ri­ječ već je u to­ku, pa­pa joj je svo­jom en­ci­kli­kom, ko­ja je, kad je ri­ječ o te­mi pre­se­dan i sva­ka­ko nje­gov di­rekt­no mi­je­ša­nje u glo­bal­nu po­li­ti­ku, sa­mo dao no­vu di­men­zi­ju. Na­i­me u to­ku su pri­pre­me za, ka­ko mno­gi eko­lo­zi to opi­su­ju, „sa­mit po­sled­nje šan­se”, ko­ji će se u de­cem­bru odr­ža­ti u Pa­ri­zu.
Enor­man skup še­fo­va dr­ža­va i vla­da, kru­ni­sa­nih gla­va, bi­ro­kra­ta, na­uč­ni­ka, pred­stav­ni­ka ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja, po­sma­tra­ča i no­vi­na­ra – čak oko 50.000 uče­sni­ka - tre­ba da do­ne­se isto­rij­sku od­lu­ku o to­me ka­ko da se za­u­sta­vi sve iz­vje­sni­ji pre­la­zak gra­ni­ce po­ra­sta glo­bal­ne tem­pe­ra­tu­re od 2 ste­pe­na kao re­zul­tat glo­bal­nog za­gri­ja­va­nja iza­zva­nog upo­tre­bom fo­sil­nih go­ri­va (ugalj i naf­ta) u in­du­stri­ji i sva­ko­dnev­i­ci.
Ka­ko stva­ri sa­da sto­je, ta gra­ni­ce će, ako se ne ura­zu­mi­mo, bi­ti sa­svim si­gur­no pre­đe­na, što je bri­tan­ski ”Gar­di­jan” pod­sta­klo na za­klju­čak da dje­ca ko­ja se upra­vo ra­đa­ju ima­ju šan­se da u to­ku svog ži­vot­nog vi­je­ka pri­su­stvu­ju ”sma­ku svi­je­ta”, kra­ju ove ras­pu­sno po­tro­šač­ke ci­vi­li­za­ci­je.
Ova­ko su­mor­na prog­no­za zbog sa­mo dva ste­pe­na na pr­vi po­gled ne iz­gle­da uvjer­lji­vo, ali oni ko­ji zna­ju o če­mu je ri­ječ pod­sje­ća­ju da je raz­li­ka u pro­sječ­noj glo­bal­noj tem­pe­ra­tu­ri da­nas i onoj iz le­de­nog do­ba sa­mo 5 ste­pe­ni. To zna­či da glo­bal­no za­gri­je­va­nje ni­je ša­la, već pri­je­te­ća zbi­lja.
Kli­mat­ske pro­mje­ne su te­ma o ko­joj se ozbilj­no po­le­mi­še bez­ma­lo već tri de­ce­ni­je, bi­lo je glo­bal­nih sa­mi­ta i kli­mat­skih do­go­vo­ra i do­sad, ali ni­je bi­lo glo­bal­nog kon­sen­zu­sa ka­ko da se pro­blem ri­je­ši. Jer on ima svo­ju eko­nom­sku ci­je­nu: ni­je jed­no­stav­no od­re­ći se naft­nih de­ri­va­ta i stru­je iz ter­mo­e­lek­tra­na, ni­ti ih je mo­gu­će br­zo (i eko­no­mič­no) za­mi­je­ni­ti.
Glav­no pi­ta­nje ko će da pla­ti ra­čun: da li so­li­dar­no svi, ili naj­vi­še oni ko­ji su naj­ve­ći za­ga­đi­va­či (sa 5 od­sto sta­nov­ni­ka, Ame­ri­ka na­ pri­mjer tro­ši 25 od­sto glo­bal­ne ener­gi­je). Ki­na i In­di­ja su za­to ra­zlo­žno tra­ži­le da, kao ze­mlje u raz­vo­ju, pr­vo po­tro­še ono­li­ko pr­lja­ve ener­gi­je ko­li­ko i Za­pad, pa da tek on­da pri­sta­nu na ogra­ni­če­nja u tom po­gle­du.
Či­ni se me­đu­tim da je ovo­ga pu­ta za­i­sta po­sled­nji čas da se sa ri­je­či pre­đe na dje­la, po­što Kjo­to pro­to­kol i Ko­pen­ha­ški do­go­vor, da po­me­ne­mo sa­mo dva kli­mat­ska do­go­vo­ra, je­su de­fi­ni­sa­li do­bre na­mje­re za sma­nje­nje za­ga­đe­nja, ali prak­tič­no na to ni­kog ni­su oba­ve­zi­va­li.
Zbog to­ga se u Pa­ri­zu, u ak­ci­ji ko­ju for­mal­no vo­de Uje­di­nje­ne na­ci­je, oče­ku­je us­po­sta­vlja­nje jed­nog čvr­stog kli­mat­skog re­ži­ma, u for­mi kon­kre­tog spo­ra­zu­ma oko 190 na­ci­ja za ra­di­kal­no ogra­ni­ča­va­nje štet­nih emi­si­ja ga­so­va u at­mos­fe­ru. EU je već na­ja­vi­la da će sa svo­je stra­ne za­ga­đe­nje do 2025. sma­nji­ti za 40 od­sto (u po­re­đe­nju sa ni­vo­om iz 1990), Ame­ri­ka za 28 od­sto, dok će oba­ve­zu­ju­će ci­lje­ve iz­ni­je­ti i sva­ka po­je­di­nač­na ze­mlja.
To tre­ba da pra­ti i spo­ra­zum o fi­nan­si­ra­nju, po for­mu­li da bo­ga­ti po­ma­žu si­ro­ma­šne. Za po­če­tak, kli­mat­ski fond bi imao 30 mi­li­jar­di do­la­ra, dok bi se od 2020. za tu svr­hu odva­ja­lo po 100 mi­li­jar­di go­di­šnje.
Na­rav­no, va­žno pi­ta­nje u ovom kon­tek­stu je – a gdje smo tu mi? Od­go­vor je: u dru­štvu ne­ga­ti­va­ca. Ze­mlje Bal­ka­na, sa ra­u­bo­va­nim ter­mo­cen­tra­la­ma za­star­je­le teh­no­lo­gi­je, za­sad se po­na­ša­ju kao da ih se sve ovo ne ti­če. Sr­bi­ja, BiH, Ma­ke­do­ni­ja, Ko­so­vo i Cr­na Go­ra, na­i­me pla­ni­ra­ju pro­ši­re­nje po­sto­je­ćih ka­pa­ci­te­ta i iz­grad­nju no­vih cen­tra­la na ugalj (uglav­nom lig­nit lo­šeg kva­li­te­ta) iako ih član­stvo u Ener­get­skoj za­jed­ni­ci oba­ve­zu­je na po­što­va­nje pra­vi­la i po­li­ti­ke EU.
Ma­lo se ta­ko­đe po­mi­nje da su ener­get­ska po­gla­vlja naj­te­ža u pro­ce­su pri­stu­pa­nja EU. Ako Cr­na Go­ra ozbilj­no ra­ču­na da će čla­ni­ca po­sta­ti 2020, a Sr­bi­ja 2022, nji­ho­ve štet­ne emi­si­je bi već sa­da mo­ra­le da bu­du uskla­đi­va­ne sa ener­get­skim stan­dar­di­ma Bri­se­la.
Oba­ška što nam stru­ja ko­ju na ovaj na­čin do­bi­ja­mo, uz ne­sum­nji­vu ko­rist, pro­iz­vo­di i ogrom­nu šte­tu: zdrav­stve­ni tro­ško­vi Sr­bi­je zbog va­zdu­ha za­ga­đe­nog di­mom iz ter­mo­cen­tra­la pro­cje­nju­ju se na sko­ro 5 mi­li­jar­di eura go­di­šnje.
Zbog sve­ga ovo­ga, uz glo­bal­no pre­gri­je­va­nje, već ima­mo i lo­kal­no do­go­ri­je­va­nje.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)