Sje­ćam se, jer mi se ure­za­lo u pam­će­nje baš u ono vri­je­me ka­da pam­ti­ti i ni­je pre­ša... Bio sam kli­nja i za oče­ki­va­ti je da ne slu­šaš ozbilj­ne pri­če, po­seb­no ako u nji­ma ne­ma kra­lje­va, zma­je­va i ma­če­va. Ali je­ste, upio sam ko­žom sva­ku ri­ječ usme­nog ese­ja, shva­ta­ju­ći da tre­ba da ga sa­ču­vam za da­ne ka­da bu­dem pre­stao da tr­čim za gu­šte­ri­ma – da do­bro sa­zri kad smje­stim ko­šu­lju na le­đa i tek ta­da je pro­gu­tam. A gla­si­la je...
U jed­nom mje­stu, pre­vi­še ma­lom da bi bi­lo grad, a do­volj­no ve­li­kom da ima trg, rad­ni na­rod po­di­gao broj­ne ku­će, pro­dav­ni­ce i ško­lu. Čak ni­kla i pe­ka­ra. Od­ne­kud do­šao čo­vjek, spre­tan da sa­či­ni broj­ne đa­ko­ni­je od pe­ci­va, svi­dje­lo mu se i od­lu­čio da osta­ne u tom ga­ju od pi­to­mi­ne i ze­le­ni­la. Sva­ko­ja­ke stva­ri su ubr­zo mi­ri­sa­le sa iz­lo­ga i otvo­re­nih pro­zo­ra: krof­ne, ki­fle, đe­vre­ci, bu­htle, pa­ti­španj i koh. Svi su ku­po­va­li i ni­je bi­lo to­ga ko ni­je uži­vao, to­piv­ši ne­iz­re­ci­vu slad je­zi­kom i zu­bi­ma. I sam pe­kar je bio za­di­vljen ka­ko iz­da­šne nje­go­ve po­sla­sti­ce bje­hu. Po­čeo da shva­ta da ni­je do ti­je­sta, ni do vje­štih ru­ka, ko­li­ko do ma­sla­ca. A nje­ga mu je do­no­sio je­dan tih se­lja­nin sa kra­ja br­da. Imao ne­ko­li­ko kra­va i de­set ko­za, či­stim dla­no­vim odva­jao pje­nu od va­re­ni­ke, ni trav­ka mu ne bi pro­ma­kla, od di­je­la pra­vio si­re­ve, a od dru­gog ma­slac – bi­je­le kao sni­jeg. Uku­sne kao du­ša.
Do­go­vor je bio da u pe­ka­ru sva­ko tre­će ju­tro do­no­si 10 ki­la pu­te­ra – te se ta­ko tr­go­vi­na us­po­sta­vi­la. Do­du­še, na od­re­đe­no vri­je­me... jer, po­če pe­kar ne­što da sum­nja. Mi­slio da ga ti­hi čo­vjek va­ra, da vje­ro­vat­no mi­je­ša mli­je­ko sa vo­dom, ili pak sta­vlja u smje­su še­će­ra. Kra­do­mi­ce se pri­vu­kao nje­go­voj šta­li, pri­šu­njao mlje­ka­ri­ci. Ni­šta osim če­sti­ta i vi­jed­na ra­da ni­je za­te­kao – ni kap vo­de s pr­sti ni­je skli­znu­la, a ka­mo­li gru­men še­će­ra. Vra­tio se pe­kar ku­ći, ne­za­do­vo­ljan, pa se pri­sje­ti da uju­tro iz­mje­ri ma­slac kad mu po­šilj­ka bu­de pri­sti­gla. I zbi­lja, na­red­no ju­tro, jer bje­še ono tre­će – kad se vr­ši tr­go­vi­na – uze pa­ket i smje­sti ga na kan­tar. Po­ka­za ma­nje od do­go­vo­re­ne ru­ke. Čak dva ki­la fa­li­še. Sad pe­kar već bje­še za­do­volj­ni­ji što uhva­ti va­ra­li­cu. Sa­če­ka još ne­ko­li­ko is­po­ru­ka u na­red­nim ne­de­lja­ma, i sve ih re­dom iz­mje­ri... na­rav­no, fa­li­lo u sva­koj po dva ki­lo­gra­ma. Ih! Ka­ko mu sa­mo bi mi­lo!
Ode pe­kar do su­di­je, po­zva su­di­ja mlje­ka­ra, sa­zva vi­je­će i po­ro­tu sa­či­nje­ne od ugled­nih mje­šta­na. Mlje­kar bi u ču­du. Ste­zao ka­pu u ru­ka­ma. Gle­dao u is­pi­ti­vač­ka li­ca oku­plje­nih, po­seb­no se za­dr­žav­ši na oštre vje­đe pe­ka­ra. Re­če mo­le­ći­vo „Ča­sni su­de... šta se zbi­va?“
„Da li je isti­na da sva­ko tre­će ju­tro do­no­siš u pe­ka­ru ma­slac?“ – od­zvo­ni stro­go sa br­ka su­di­ji­nih.
„Je­ste, ča­sni su­di­ja. Sva­ko tre­će ju­tro ta­ko či­nim.“
„A je li isti­na da tre­ba da do­sta­viš de­set ki­la?“
„Je­ste, ta­ko i ra­dim.“
„E, pa ka­ko on­da u sva­koj is­po­ru­ci ima sve­ga osam ki­lo­gra­ma?“
„To ti ča­sni su­de ne mo­gu zna­ti, jer ja ne­mam va­gu ku­ći... sa­mo klac­ka­lo“.
„Pri­zna­ješ li to on­da da si pre­va­rio pe­ka­ra?“
„Ča­sni su­de... do­go­vor je bio da mi pe­kar za de­set ki­la ma­sla­ca da de­set ki­la bra­šna, ni­sam tra­žio pa­re... jer znam da je tek sti­gao u na­še mje­sto, pa vje­ro­vat­no ne­ma do­volj­no no­va­ca. Če­kao sam da mu se po­sao raz­i­gra. Kad god bi mi dao bra­šno, sta­vljao sam pa­ket na li­je­vi tu­vil klac­ka­la, a na dru­gu stra­nu pu­ter... dok se tu­vi­li ne iz­jed­na­če. Da je bi­lo de­set ki­la sa nje­go­ve stra­ne, to­li­ko bi i ma­sla­ca pre­te­glo. Zna­či ne pi­taj me­ne za pre­va­ru... kad je ja­sno ko je kri­vac“ – smje­sti mlje­kar ka­pu na gla­vu, po­klo­ni se i iza­đe.
* * *
Ot­pri­li­ke bi to išlo ova­ko: u ži­vo­tu nam se vra­ća ona­ko ka­ko smo či­ni­li dru­gi­ma. Va­ra­li­ca u sva­kom vi­di lo­po­va. Naj­pilj­ka­vi­je su mo­ral­ni upra­vo ne­mo­ral­ni lju­di. Naj­te­že je pod­ni­je­ti iskre­nost sa usta ko­ja uglav­nom ću­te. Ne prak­ti­kuj po­zi­va­nje po­li­ci­je za gre­ške kom­ši­ji­ne ako is­pod kre­ve­ta sam dr­žiš le­še­ve.
Či­niš li ka­ko tre­ba, či­stih na­mje­ra i du­še, mo­gu da se po­ja­ve sve su­di­je svi­je­ta, sa­mo mo­žeš da na­kri­viš ka­pu i iše­taš k`o fra­jer. Si­la Bo­ga ne mo­li... ali ga ipak za mno­go to­ga na­knad­no sa­ža­lji­vo pi­ta.
E, da. Va­lja još ovo zna­ti... ni­kad ni­je do ti­je­sta. Soč­ni­na do­la­zi od mli­je­ka. Što je pri­rod­ni­je, to­pi se u usti­ma. Ta­ko je i sa lju­di­ma... što si pri­rod­ni­ji, to­pe te po pr­lja­vih je­zi­ka i kr­ca­ju po­kva­re­nim zu­bi­ma. Bi­će pu­ta ka­da ćeš po­mo­ći ne­ko­me da se raz­i­gra... ne za­ču­di se ako te napo­slet­ku nad­i­gra. Oće ta­ko oni ko­ji su na­vi­kli na po­klo­ne i bes­plat­ne uslu­ge.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić