Piše: BORIS JOVANOVIĆ


Znam, zemljače, da je deplasirano pisati, recimo, o stidu, u vremenu zastiđa ili bestiđa, zavisi od perspektive. A perspektive u besudnoj zemljici i besudnim zemljama su zastidne ili bestidne, u zavisnosti, opet od perspektive iz koje gledamo...
Znam, zemljače, da je suludo pominjati Čehova ili neko slično maleno pa još rusko piskaralo, u zemljici i u zemljama u kojoj su vlastodršci pojeli čak i sopstveni stid, pa kako neće prožderati i tuđe knjige i tuđe znanje...pokrkali bi oni i svoje knjige i svoje znanje da ga imaju...a da im se može skrkali bi i majušnu Rusiju jer je njihova trbušina veća od te minijaturne zemlje. Mislim, zašto ne bi pokrkali tuđu kada su tako oblaporno u slast smazali svoju slatku zemljicu koja se sada koprca i vari u njihovoj stomačini...
Dakle, nije vrijeme za stid, vrijeme je za zastiđe ili bestiđe, a sve u zavisnosti od pomenute perspektive, moj postiđeni zemljače. Ima li bena i budala da se još uvijek mogu stidjeti zbog sopstvene sramote ili su takvi odavno minuli ovom zemljicom i sada se stide na nekom nedokučivom i nesaznajnom nebu gledajući dolje na drumove...
Na drumove kojima trijumfalno posrću pomalo naši, a više šejtanovi ratnici od kojih je i Bog digao ruke, ali koji šejtanski tjeraju po svome do sudnjega časa ili poslednje ure koja će otkucati i zateći ih u velikom zijevu, krokodilskom razjapu, zvijerskom zagrižju, jer će i tada imati potrebu da otrgnu još jedan, pa makar i posljednji, a obavezno tuđi zalogaj...
Stid im je, zemljače, darovan kao i svakom čeljadetu, rođenjem, ali im je život, kao i brojnim čeljadima vlastohalapljivim i krvožednim, pojeo sopstveno rođenje i slistio sopstveni stid. A ko pojede stid, pojeo je sve. I sebe sama i drugog zastidnika i postidnika. Sve zavisi od perspektive, a perspektiva je postiđena njihovim zastiđem...
Da su šejtanovi ratnici sposobni da se zastide bili bi sposobni i da ne budu to što jesu. Mogli bi da budu sve ono što bi morali da budu. Samo kad bi mogli da se postide, pa makar u samoći, makar u tmuši sopstvene sebičnosti, makar u sumračju sopstvenog krivog ogledala. Kad bi im zastid umio lice sve bi bilo drugačije, a kad bi bilo drugačije bilo bi mnogo čovječnije. Ali, kako, zemljače, obrazina da se stidi, kako da se lažimaska oblije spasonosnim rumenilom postidnika...kasno je za to, otišlo se predaleko u našem zastiđu, u njihovoj sramoti.
Zidali su sopstvene dvorce, a srušili su naše temelje. U njihovim čardacima o svemu se može govoriti, samo se ne smije govoriti o stidu. U njihovim zabranima svemu se može podsmjehnuti samo se ne podsmjehuje glavnom Šejtanu i šejtanskom nakradenom blagu. Tako to biva kada neko, po nečijoj volji sahrani vrlinu, bez krsta i obilježja i podigne spomenik poroku i sramoti, pa ga još i nakiti kobajagi državnom simbolikom. Značkice na reveru Šejtana i ništa drugo i ništa vrijednije, vrijedni moj zemljače. Šejtan tako misli, šejtančići tako šejtane, đavolčići pjevaju u horu i u toj milini prolazi vrijeme zemno u zemljici koje je sigurno bilo, koje sada nema i koje će možda biti, ukoliko bude onih od kojih sve zavisi, a koji ne zavise ni od koga...
Da je drugačije, da je postidnije, sve bi bilo drugačije, sve bi bilo podnošljivije, a podnošljivost je, valjda, nešto što je svako svugdje i svagda zaslužio...jer ne smije čovjek sve što može, ako je čovjek, čovječni zemljače...
Džaba, zemljače, navikao narodić na podnošljivu nepodnošljivost, na nepodnošljivu vlast i podnošljivi život u nepodnošljivoj sramoti. I nije to od juče, niti će se to, avaj, baš sjutra završiti...
Krenuli šejtančići Šejtanu po blagoslov, poljubili ruku—kandžu i dobili doživotnu potvrdu da su ono što nikada nijesu ni bili: pravi ljudi na pravim mjestima...
Pendrek po pendrek, pogača, metak po metak, palača...Po pravilima službe u kojima je služenje jedino pravilo. Tako se čuvaju građani, tako se štiti ustavni poredak u zemljici koja je sve, samo nije građanska i koja ima sve, samo nema reda ni poretka...
A da je samo malo stida sve bi bilo drugačije. I ne bi se junačile kukavice, niti bi pametovali glupaci. Ne bi se poštenje prodavalo kao bofl-roba za male pare ispod neke tezge na tuškom buvljaku. I ne bi sve postalo buvljak na kojem se sve prodaje za male pare, ispod tezge u sumrak...
I kada bi se kojim slučajem postidili i skinuli obrazinu pozlaćene laži, lica bi im bila crvenija od alaj-barjaka kojem su se lažno zakleli...
(Autor je književnik)