Pi­še: Ili­ja R. Mi­lja­nić


Dik­ta­to­re Đu­ka­no­vi­ću, za­što si iz­dao srp­sku ko­li­jev­ku na Ko­so­vu po­lju? Za­hva­lju­ju­ći gla­so­vi­ma pre­sve­te Ru­si­je u Une­sku, kao i naj­mno­go­ljud­ni­jih ze­ma­lja svi­je­ta (Ki­na i In­di­ja), kom­plet­ne Ju­žne Ame­ri­ke, pa sve do naj­mno­go­ljud­ni­je islam­ske dr­ža­ve In­do­ne­zi­je, za­o­ri se Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja i pro­ja­vi se sil­ni knez La­zar da za­hva­li ča­snom, svi­je­tlom i slo­bod­nom svi­je­tu na po­što­va­nju ko­li­jev­ke srp­skog po­sto­ja­nja. Pe­tro­vić­ka Cr­na Go­ra uto­nu u ko­lo­te­či­nu za­sti­đa... Pre­mi­jer Mon­te­ne­gra za­huh­tao se da što pri­je usko­či u NA­TO bom­bar­der u dru­štvu Ble­ra, Ol­braj­to­ve, Klar­ka, Še­ja, Klin­to­na... Da bo­lje sač­u­va ono što je opljač­kao od na­ro­da cr­no­gor­skog. Dik­ta­to­ro­ve po­li­cij­ske i pa­ra­po­li­cij­ske sna­ge uda­ri­še i po Hra­mu Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja u Pod­go­o­ri­ci, da se od­bra­ne od svog na­ro­da... Osi­o­ni pre­mi­jer Mon­te­ne­gra, ka­da vi­dje ma­su od pre­ko 25.000 svo­jih gra­đa­na, vje­ro­vat­no iz­da­de na­red­bu: ‘’Udri sve što se kre­će go­lo­ru­ko’’, a po­seb­no mo­je Nik­ši­ća­ne ko­ji su se sta­ci­o­ni­ra­li kod srp­skog hra­ma u Mo­mi­ši­ći­ma’’. Dik­ta­to­re, mo­raš shva­ti­ti da vri­je­me ap­so­lu­ti­zma pro­la­zi, če­mu ovo­li­ka uj­dur­ma i če­mu na­pa­di na go­lo­ru­ki cr­no­gor­ski na­rod?! Ona­kvo ba­ti­na­nje ne mo­že iza­ći na do­bro. Đu­ka­no­vi­ćev re­žim je ne­za­dr­ži­vo po­čeo da pa­da onog tre­nut­ka ka­da je po­li­ci­ja uda­ri­la na go­lo­ru­ki na­rod ko­jeg je ju­ri­la po pod­go­rič­kim uli­ca­ma i so­ka­ci­ma... Sa­jov­ci su krv­nič­ki pre­tu­kli i po­je­din­ce ko­ji im vje­ro­vat­no ni­su bi­li sim­pa­tič­ni (Mi­jo Mar­ti­no­vić), po­ka­zu­ju­ći ne­za­pam­će­no di­vlja­štvo.
Bi­o­gra­fi­ja cr­no­gor­skog pre­mi­je­ra je ve­o­ma za­ni­mlji­va od da­na ka­da je, pre­ko Sa­ve­za ko­mu­ni­sta i uz bla­go­slov Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, za­u­zeo ‘’pre­sto’’ Cr­ne Go­re- da­na­šnje Mon­te­ne­gri­je.
Po­sli­je vi­še od 25 go­di­na vla­da­vi­ne no­vog Cen­tral­nog ko­mi­te­ta u Mon­te­ne­gri­ji, na­slu­ću­ju se vje­sni­ci mo­drih bo­ja, da ko­nač­no obra­zu­ju sve­žanj opoj­nog mi­ri­sa, ko­ji na­di­re da ople­me­ni plu­ća no­ve slo­bo­de u Cr­noj Go­ri. Da li do­la­zi vri­je­me isti­ne po­sli­je du­gog pe­ri­o­da vla­da­vi­ne ne­i­sti­ne? Da li će cr­no­gor­sko dru­štvo na­po­kon po­če­ti da ozdra­vlju­je i ho­će li mla­dost na­po­kon ima­ti svi­je­tlu bu­duć­nost? Ja­sno je kao dan da je Ka­ra­đor­đe za Nje­go­ša bio je­dan od onih „osam bli­za­na­cah“, što se iz­nji­hao iz ko­li­jev­ke Be­lo­ni­ne i za­i­sta pro­bu­dio uspa­va­ni na­rod i na­dah­nuo ga og­njem ko­ji po­bje­đu­je i ne­po­bje­di­ve.
Ka­ra­đor­đe­vu ve­li­či­nu pri­zna­je i Na­po­le­on Bo­na­par­ta, ko­ji pri­zna­je da je naj­ve­ći voj­sko­vo­đa svi­je­ta upra­vo srp­ski se­ljak iz To­po­le. Ka­ra­đor­đe ko­ji je go­lo­ruk, i pra­ćen dr­ve­nim to­po­vi­ma, po­tre­sao sil­no Oto­man­sko car­stvo. Go­le ru­ke su se pro­bu­di­le i u Cr­noj Go­ri da oslo­bo­de ne­ja­ke, umor­ne i pre­pla­še­ne.
Upra­vo ne­ka Ka­ra­đor­đe­va zvi­je­zda vo­di­lja pro­dr­ma uspa­va­ne fra­ze­o­lo­ge, a lu­ča slo­bo­de pot­pa­lje­na je na Bu­le­va­ru Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog. Na kra­ju će mla­di i sta­ri da za­i­gra­ju ko­lo ozdra­vlje­nja od re­žim­ske i dik­ta­tor­ske pa­li­ce ko­ja je vi­še od dvi­je de­ce­ni­je ba­ti­na­la i ubi­ja­la pri­mje­re čoj­stva i ju­na­štva u Cr­noj Go­ri. Slo­bo­da tra­ži lju­de ko­ji su sprem­ni da za se­be ne tra­že ni­šta, a da za na­rod uči­ne sve.