Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Ono što se de­ša­va da­le­ko od nas obič­no nas ne do­ti­če. Pa ne do­ti­če nas ni ono što se de­ša­va bli­zu nas ili smo ma­hom ne­za­in­te­re­so­va­ni za te do­ga­đa­je. Sve je to na­iz­gled.
Li­ce­mjer­stvo ko­je po­ka­zu­je­mo su­štin­ski pred­sta­vlja na­še emo­ci­je za­tvo­re­ne u ka­ve­zu. So­li­dar­nost s Fran­cu­skom i žr­tva­ma iz Pa­ri­za od pri­je ne­ko­li­ko da­na pred­sta­vlja oki­dač za emo­ci­je obič­nog čo­vje­ka u Cr­noj Go­ri ko­ji je u tom emo­tiv­nom po­gle­du bio sko­ro pa umrt­vljen. Jer, nje­mu je sve za­bra­nje­no, da ža­li za svo­jim žr­tva­ma iz vre­me­na NA­TO bom­bar­do­va­nja, da bu­de Sr­bin kao što su to bi­li nje­go­vi pre­ci, da go­vo­ri svo­jim je­zi­kom, da ka­že da ne že­li ova­kvu Cr­nu Go­ru. Jed­nim sna­žnim me­dij­skim i ud­ba­škim uda­ri­ma na psi­hu čo­vje­ka u Cr­noj Go­ri pri­kri­ven je su­štin­ski ka­rak­ter i mi­šlje­nje, kao i sa­o­sje­ćaj­nost na­ših lju­di. Dva­de­set da­na pro­te­sta, a lju­di se po­na­ša­ju kao da se to ne de­ša­va, jer im je ne­ko pu­stio in­fo­r­ma­ci­ju da ne smi­ju da da­ju svo­jim emo­ci­ja­ma za pra­vo i po­dr­že lju­de ko­ji se bo­re za slo­bo­du. S dru­ge stra­ne, oko pi­ta­nja ula­ska Cr­ne Go­re u NA­TO stal­no im se na­me­će ma­te­ri­jal­no i na­po­mi­nje po­tre­ba za oslo­bo­đe­njem od emo­ci­ja ko­je u ve­zi s tim voj­nim sa­ve­zom ima­mo. I to na­me­ta­nje je uspje­šno spro­ve­de­no kod ve­ći­ne onih ko­ji ovih da­na pre­ko dru­štve­nih mre­ža sa­o­sje­ća­ju s fran­cu­skim na­ro­dom. Jer tu se u prak­si po­ka­zu­je ona re­če­ni­ca Du­ška Ra­do­vi­ća: ,,Pla­čem nad onim za čim smem, za onim za čim ne smi­jem.’’ Pla­ka­ću za Aj­fe­lo­vom ku­lom kad već ne mo­gu za De­ča­ni­ma. Su­štin­ski, fran­cu­ske za­sta­ve na FB pro­fi­li­ma lju­di či­je su emo­ci­je utam­ni­če­ne od stra­ne si­ste­ma je­su žal i za Ko­so­vom i Me­to­hi­jom, za gla­som ko­ji je Cr­na Go­ra da­la za pri­jem tzv Ko­so­va u Une­sko... Žal zbog ne­mo­ći da se po­ka­že bunt pro­tiv si­ste­ma ko­ji su slo­bod­ni lju­di po­ka­zi­va­li u pro­te­kla dva mjeseca u Cr­noj Go­ri i da se po­mog­ne i pru­ži po­dr­ška ro­di­te­lji­ma u Bi­je­lom Po­lju. Sig­nal da Fran­cu­ze tre­ba ža­li­ti za njih je pred­sta­vljao mo­guć­nost da i oni ko­nač­no po­ka­žu da su lju­di ko­ji ima­ju emo­ci­je. Slič­na si­tu­a­ci­ja je bi­la i u ve­zi pro­šlo­go­di­šnjih po­pla­va u Sr­bi­ji i BiH. Ka­da su oslo­bo­đe­ni mo­guć­no­sti da ih ne­ko zbog nji­ho­vih emo­ci­ja osu­di, oni ih on­da po­ka­zu­ju, za­do­volj­ni tim ma­lim ven­ti­lom kroz ko­ji mo­gu pro­ja­vi­ti svi­je­tu i svo­joj oko­li­ni ka­ko su i oni lju­di, ka­ko ima­ju emo­ci­je, i ka­ko ni­je tač­no da ih se baš ni­šta ne ti­če. Ka­ko i oni zna­ju za od­re­đe­ni mo­ral.
Emo­ci­je su ta­kve da tra­že mo­guć­nost da se po­ka­žu. Dru­ga je stvar s mi­šlje­njem. Mi­šlje­nje je u ovom po­sled­njem ,, fran­cu­skom’’ slu­ča­ju me­dij­ski iz­re­kla­mi­ra­no i ne pred­sta­vlja po­du­dar­nost s čo­vje­ko­vim unu­tar­njim osje­ća­jem već je i ono kao ve­ći­na mi­šlje­nja na­met­nu­to. Žal za fran­cu­skim žr­tva­ma je jav­no odo­bren, dok za si­rij­skim hri­šća­ni­ma ni­je, za na­šim NA­TO žr­tva­ma ni­je, a pre­ma mno­gim dru­gim žr­tva­ma na ze­malj­skom ša­ru za­u­zet je stav in­di­fe­rent­no­sti. S dru­ge stra­ne, iza­zvan je re­volt kod onih ko­ji zna­ju da sve žr­tve tre­ba jed­na­ko ža­li­ti i ko­ji žal za fran­cu­skim žr­tva­ma ka­te­go­ri­šu kao ne­prav­du. I oni su na­iz­gled u pra­vu. Ne osu­đu­ju oni lju­de ko­ji sta­ve fran­cu­sku za­sta­vu na fej­sbuk pro­fil zbog to­ga što su to ura­di­li već zbog onih stva­ri ko­je ne smi­ju da ura­de.
Me­đu­tim, ne tre­ba ih osu­đi­va­ti. Tre­ba pu­sti­ti lju­de da, uslov­no re­če­no, pla­ču. Nad onim za čim smi­ju, ka­da već ne mo­gu, nad onim za čim ne smi­ju. Po­sle pla­ča ve­se­li­je po­ješ, pa se mo­žda i ne­ka no­va pje­sma za­ve­de u Cr­noj Go­ri po­sle ovih ,,fran­cu­skih’’ su­za. Mo­žda shva­te da su oni ko­ji smi­ju da kre­nu u plač od su­zav­ca, i ko­ji smi­ju za sva­kim da za­pla­ču, u stva­ri slo­bod­ni lju­di.