Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Kad je ono on­da đa­vo po­zvao Hri­sta da mu se po­klo­ni, a za­uz­vrat mu nu­dio či­tav svi­jet, Hrist je, na­rav­no, od­bio...
Mo­že­mo li iz ovog di­je­la Bi­bli­je za­klju­či­ti da svi­je­tom upra­vlja ovaj ro­ga­ti man­gup, sa ko­zjim ro­go­vi­ma i cr­ve­nim oči­ma (ka­ko ga za­mi­šlja­hu umjet­ni­ci)? Ko vje­ru­je u to što pi­še u Sve­toj knji­zi, vje­ro­vat­no za­klju­ču­je da stva­ri ta­ko sto­je. Ot­ka­ko je svi­je­ta i vi­je­ka, na pla­ne­ti Ze­mlji se ra­tu­je. Na jed­nom di­je­lu kr­vo­pro­li­će se za­u­sta­vi, na dru­gom poč­ne. Uz pu­no stra­sti, uz pu­no mr­žnje, uz ne­ka uvje­re­nja.
Zna­mo da je dva­de­se­ti vi­jek ubi­lje­žio dva ra­ta svjet­skih raz­mje­ra, u sa­mo ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja raz­ma­ka.
Zlo i na­o­pa­ko.
Jed­na od naj­tra­gič­ni­jih stva­ri ko­je ka­rak­te­ri­šu bi­lo ko­ji rat do­la­zi u mi­ru. Sa­zna­nje da je pre­ve­li­ka ci­je­na pla­će­na za bi­lo šta. Je li vri­je­di­lo ovo­li­ko žr­ta­va i ne­sre­će?
Ne­gdje 1995. go­di­ne gle­dao sam kra­tak do­ku­men­tar­ni film. Dva ak­te­ra, mla­di lju­di. Pri­ča­ju raz­dra­ga­no ne­ko­li­ko mi­nu­ta i ra­sta­ju se uz obe­ća­nje da će se opet sre­sti i na­te­na­ne po­pri­ča­ti o sve­mu. Iz krat­kog raz­go­vo­ra sa­zna­je­mo da su mla­di­ći bi­li na su­prot­nim stra­na­ma u ne­sreć­nom ra­tu bo­san­skom. Po­ma­lo su se ša­li­li na ra­čun ta­da­šnje rat­ne ter­mi­no­lo­gi­je – do­šao bih ali sam kod vas ,,sr­bo­čet­nik’’... me­ne kod vas zo­vu ,,mu­dža­he­din’’... Iz raz­go­vo­ra da­lje sa­zna­je­mo da su se mla­di­ći pri­je ra­ta dru­ži­li. Pa su on­da ra­to­va­li. Pa će, iz­gle­da, po­no­vo da se dru­že... Pa za či­je ba­be zdra­vlje su ra­to­va­li?!
Naš po­zna­ti mu­zi­čar Ni­ko­la Ču­tu­ri­lo Ču­tu­ra u jed­noj pje­smi go­vo­ri o svom emi­grant­skom ži­vo­tu u Lon­do­nu, de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. U Be­o­gra­du je bio po­zna­ti mu­zi­kant, fra­jer du­ge ko­se, a u Lon­do­nu ko­no­bar. Na TV-u gle­da vi­je­sti, vi­di ra­za­ra­nja u do­mo­vi­ni. Vla­snik bir­cu­za u kom je ra­dio, za­ču­đe­no ga pi­ta – šta se to kod te­be de­ša­va? (Za­što uda­ri brat na kom­ši­ju, ku­ma, su­gra­đa­ni­na?) Ni­ko­la mu na en­gle­skom od­go­va­ra, što je ujed­no i re­fe­ren pje­sme – ‘’j... mi oca ako znam’’!
Je­dan pe­tak tri­na­e­sti je fran­cu­skom na­ro­du do­nio užas. Stra­vu i užas. Ne­vi­na če­ljad su stra­da­la zbog ovog i onog. Ne­ko je po­bio lju­de ko­je ni­je po­zna­vao, uvje­ren da se bo­ri za ,,na­šu stvar’’. I na­ja­vio da će i da­lje ubi­ja­ti...
Naš na­rod ža­li, mno­gi li­ca se pre­kri­va­ju bo­ja­ma fran­cu­ske za­sta­ve, pa­le svi­je­će is­pred fran­cu­ske am­ba­sa­de. Ple­me­ni­to, ljud­ski. I li­ce­mjer­no.
Di­gre­si­ja: u jed­nom vi­cu, do­ni­jet je za­kon da se lju­di vi­še ne di­je­le po bo­ji ko­že. Svi su lju­di pro­gla­še­ni ze­le­ni­ma. Vo­zač otva­ra vra­ta auto­bu­sa, na sta­ni­ci su crn­ci i bi­jel­ci. ‘’ Svi­je­tlo­ze­le­ni ne­ka sjed­nu na­pri­jed, a tam­no­ze­le­ni po­za­di...
Sa­mo po­sled­njih mje­se­ci ove go­di­ne pu­no na­ro­da je stra­da­lo po da­le­kim ra­ti­šti­ma. Gi­nu­lo se u Av­ga­ni­sta­nu, Ira­ku, Li­bi­ji, Si­ri­ji... gi­nu­lo se i gi­ne sva­ko­dnev­no. Ali su Ju­go­slo­ve­ni od­lu­či­li da ža­le sa­mo Fran­cu­ze. Dje­ca ko­ja umi­ru od gla­di, za­ra­znih bo­le­sti i me­ta­ka u ta­mo ne­kim Afri­ka­ma i Azi­ja­ma ni­su iza­zva­la sa­o­sje­ća­nja na­šeg na­ro­da. Ba­rem ne ve­ći­ne. Iz ne­kog raz­lo­ga, od­lu­či­li su da Fran­cu­zi bu­du ,,svi­je­tlo­ze­le­ni’’ i da sa­mo njih ža­le. A za osta­le – ko­ga bri­ga?
Bo­lje­lo me je kad je onaj raz­u­zda­ni ka­u­boj po­kre­nuo ko­nji­cu i ubio Irak. Na­je­žio sam se kad je, ma­lo pri­je to­ga, po­te­gao kolt na Av­ga­ni­stan. I smje­škao se pri­tom. Pla­ka­lo mi se kad su fran­cu­ski ,,mi­ra­ži’’ po­le­tje­li (uz osta­le NA­TO avi­o­ne) pre­ma Li­bi­ji i ubi­li je. Ta­da je naš na­rod ću­tao. Ne­ko se tu i ta­mo ogla­sio, ali ,,glav­ni­cu’’ ni­je bi­lo bri­ga. Sa­da ču­pa­ju ko­su svo­ju i gre­bu li­ce svo­je. Pa­le svi­je­će i bri­šu su­ze. Ne­ka mi ne za­mje­re, ali su mi nji­ho­va osje­ća­nja ne­u­vjer­lji­va.
Dra­gi mo­ji Ju­go­slo­ve­ni, če­lja­de je če­lja­de ma gdje se ro­di­lo, ra­slo i po­gi­nu­lo. Di­je­te ro­đe­no u Afri­ci je isto kao i di­je­te iz Pa­ri­za. Ili iz Si­ri­je. Ili sa Ko­so­va. Ili iz Bag­da­da. Gre­ho­ta je vr­ši­ti se­lek­ci­ju kad je ljud­ska tra­ge­di­ja u pi­ta­nju.
Po­mi­sli­te na to pri­je ne­go što li­ce svo­je pre­kri­je­te za­sta­vom ne­ke ze­mlje.