Autor: Mi­lan Ru­žić


Ža­lim Fran­cu­ze, ali, ža­lim i moj na­rod, sr­cem, a ne sel­fi­jem usli­ka­nim is­pred ne­ke am­ba­sa­de!
Ovih da­na smo pre­tr­pa­ni in­for­ma­ci­ja­ma o na­pa­di­ma ko­ji su se od­i­gra­li u Pa­ri­zu. Sve na­še sna­ge su usmjerene ka iz­ra­ža­va­nju ža­lje­nja zbog smr­ti ve­li­kog bro­ja lju­di, i to je u re­du. Ljud­ski je upu­ti­ti ne­ko­me iz­raz ža­lje­nja zbog ono­ga što se de­si­lo toj ze­mlji.
A ka­da se sleg­ne pra­ši­na oko ovog na­pa­da, da li će iko po­mi­sli­ti na to da iz­ra­zi ža­lje­nje zbog ne­če­ga što se de­si­lo Sr­bi­ji? Pre­ci­zni­je re­če­no, da li će iko od Sr­ba da se sjeti da ža­li ne­ko­ga u svom na­ro­du zbog to­ga što ne­ma šta da je­de ili gdje da ži­vi? Sje­ti li se iko ma­ti Fe­vro­ni­je ili ma­ti Ma­ka­ri­je, ko­je se de­ce­ni­ja­ma bo­re za op­sta­nak na­ših naj­ve­ćih sve­ti­nja na Ko­so­vu? Pru­ža li ne­ko nji­ma po­dr­šku? Pru­ža­mo li po­dr­šku na­šem na­ro­du na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji? Šta je sa onim hi­lja­da­ma lju­di ko­ji su osta­li bez do­mo­va u pro­šlo­go­di­šnjim po­pla­va­ma? Do­bi­še li svi oni no­ve ku­će? A šta je sa dje­com u pri­hva­ti­li­šti­ma? Ka­ko oni ži­ve? Pru­ža li nji­ma ne­ko po­dr­šku? Ko­li­ko sto­ti­na ili hi­lja­da srp­skih po­ro­di­ca ho­da po ivi­ci iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti? Što im ne­ko ne po­mog­ne i ne gur­ne ih na onu stra­nu na ko­joj pi­še „ŽI­VOT“? Šta je sa na­šim voj­ni­ci­ma iz onog ne­sreć­nog i pre­kr­va­vog ra­ta de­ve­de­se­tih go­di­na? Po­dr­ža­va li ih ne­ko? Je li im ne­ko obez­bi­je­dio, ako ni­šta dru­go, ono bar hra­nu i smje­štaj? Ti lju­di su kr­va­ri­li ka­ko bi­smo mi sa­ču­va­li ovu na­šu ze­mlju, a mi im ni hva­la ni­smo re­kli, već ih tre­ti­ra­mo kao tem­pi­ra­ne bom­be i tje­ra­mo ih od se­be. Gdje je po­dr­ška za ono­li­ke po­ro­di­ce ko­je su ži­vje­le i umi­ra­le na trak­to­ri­ma to­kom istog tog ra­ta? Gdje su ti lju­di? Šta se sa nji­ma do­go­di­lo? Si­ro­ma­štvo bu­ja svom si­li­nom, a mi se tu raz­me­će­mo i hva­li­mo ne­ka­kvim mi­li­o­ni­ma. Ho­će li ne­što od tih mi­li­o­na oti­ći na­šem na­ro­du? Da li će ne­ko odvo­ji­ti bar je­dan po­sto za po­moć oni­ma ko­ji­ma je ona naj­po­treb­ni­ja? Bri­ne­mo svjet­ske bri­ge, a na­še naj­va­žni­je pro­ble­me ni­smo ri­je­ši­li. Ka­ko je mo­gu­će da smo mi se­bi na po­sled­njem mje­stu?

Ni­je mi ja­sno ka­ko ne­ko mo­že u oči da gle­da ro­di­te­lje ko­ji ne­ma­ju nov­ca da pre­hra­ne dje­cu i da ne ura­di ni­šta po tom pi­ta­nju? Oni mu­če­ni­ci ko­ji po svim na­šim gra­do­vi­ma pro­se, oni nam slu­že za šu­ti­ra­nje i plju­va­nje. A je­ste li ikad ijed­nom od njih ne­što li­je­po re­kli i po­ka­za­li im so­li­dar­nost ili je is­ka­zu­je­mo sa­mo kroz ba­ca­nje ko­va­ni­ce u pla­stič­nu po­su­du? Pro­go­vo­ri­te ne­što s tim lju­di­ma i vi­dje­će­te da se iza tih ga­ra­vih tra­go­va oko oči­ju i pr­lja­ve odje­će kri­je du­ša či­sta kao su­za. Kre­ni­te da obi­la­zi­te srp­ska se­la u ko­ji­ma ta­vo­re lju­di ko­ji osim par­če­ta hlje­ba, ze­mlje i ne­ba ne­ma­ju ni­šta dru­go. Ni pri­ja­te­lja, ni po­ro­di­ce, ni pra­ve ku­će, ni nov­ca. To je na­ša ze­mlja. To su na­ši lju­di. To je na­ša bi­je­da. To je na­ša mu­ka. To je na­ša Sr­bi­ja.
Po­dr­ža­vaj­mo dru­ge u ne­vo­lji, ali po­dr­ža­vaj­mo i se­be. Osvi­je­sti­mo se već jed­nom. Na sa­mom smo dnu. Vi­še ne­ma niz­br­do, sa­mo pra­vo. Haj­de sad da se usp­ne­mo bar za je­dan ste­pe­nik. Onaj ko ne mo­že fi­nan­sij­ski po­mo­ći, ne­ka po­mog­ne na dru­gi na­čin. Ne­ka do­vik­ne ne­ko­me od ugro­že­nih da je uz njih. I to će bi­ti do­volj­no.
Da­nas i ja ža­lim zbog mu­ka Fran­cu­ske, Ni­ge­ri­je, Li­bi­je i svih osta­lih ze­ma­lja svi­je­ta ko­je je sna­šla ne­ka ne­vo­lja. Ža­lim sva­ki iz­gu­blje­ni ži­vot. Vi­dio sam sli­ke svi­je­ća i cvi­je­ća is­pred Spo­me­ni­ka za­hval­no­sti Fran­cu­skoj i bio sam tu­žan, ali zbog onog jed­nog je­di­nog na­šeg čo­vje­ka ko­ji u ovim hlad­nim no­ći­ma ne­gdje u ne­do­vr­še­noj ku­ći le­ži dr­že­ći svo­je pro­mr­zlo di­je­te pri­vi­je­no na gru­di i raz­mi­šlja­ju­ći ko­li­ko će još njih dvo­je mo­ći ta­ko da op­sta­nu, e zbog nje­ga ću da pla­čem. Pla­ka­ću jer je moj, jer je naš, jer ja ta­ko iz­ra­ža­vam svo­je ža­lje­nje, a ne sel­fi­jem usli­ka­nim is­pred ne­ke am­ba­sa­de pa­le­ći svi­je­ću i smi­ju­ći se pritom.iskra.co