Na­rod smo ko­ji je od­u­vi­jek vo­lio ka­fa­ne. U nji­ma se pje­va­lo, pi­lo, za­lju­blji­va­lo, a bo­ga­mi i pa­ti­lo. Ali, uz pje­smu i s dru­štvom, bol se ne­ka­ko lak­še pod­no­sio. ‘’Po­to­pljen’’ u ča­šu, po­la­ko ali si­gur­no gu­bio je na sna­zi. U ka­fa­ni su se za­vr­ša­va­li i mno­gi po­slov­ni sa­stan­ci. Vi­še se tu do­bi­ja­lo gla­so­va, ne­go na bi­lo ko­joj sjed­ni­ci ili u kan­ce­la­ri­ji. Ka­fa­na je bi­la ‘’skup­šti­na du­še’’. U njoj su pje­sni­ci pi­sa­li pje­sme, a glum­ci re­ci­to­va­li. Gu­sti­na du­van­skog di­ma i ka­ri­ra­ni stol­nja­ci, bi­li su lič­na kar­ta sta­re do­bre ka­fa­ne. Sva­ka je ima­la svoj imidž i zna­lo se za­što se u nju ula­zi. U jed­noj se je­la do­bra tur­ši­ja, u dru­goj škem­bi­ći, u tre­ćoj ro­štilj. A u sva­koj od njih bi­la je do­bra ra­ki­ja. I, što je naj­va­žni­je, u ka­fa­nu se do­la­zi­lo da bi joj se uka­za­lo po­što­va­nje. Na­ža­lost, po­što­va­nja je sve ma­nje na sko­ro svim ma­pa­ma na­še ži­vot­ne stvar­no­sti, pa ta­ko ni ka­fa­ne ni­su po­šte­đe­ne. Pra­vi pri­laz ka­fa­na­ma se iz­gu­bio, tzv. ka­fan­ski ma­ni­ri vi­še ne po­sto­je. Da­nas se u ka­fa­ne ula­zi da bi se je­lo i pi­lo, a ne da bi se dru­ži­lo. Uglav­nom su ka­fa­ne pre­tvo­re­ne u re­sto­ra­ne i ba­ro­ve. Za­sta­klje­ne hlad­ne oda­je, bez ika­kvog pre­po­zna­tlji­vog šme­ka. Do­šli su ne­ki no­vi ‘’klin­ci’’ i umje­sto ka­ri­ra­nih stolj­nja­ka i go­sto­lju­bi­vog osmi­je­ha uve­li sve za jed­no­krat­nu upo­tre­bu. Ni­sam ni­kad vo­lje­la ni­ka­kve tro­u­glo­ve (o onim lju­bav­nim da i ne go­vo­rim), ali onaj ču­ve­ni ‘’Ber­mud­ski tro­u­gao’’ u Be­o­gra­du bio je mo­je omi­lje­no uto­či­šte. I, na­rav­no, mno­gih gra­đa­na. Na­i­me, ka­fa­ne u Ma­ke­don­skoj uli­ci, ko­je su či­ni­le ovaj tro­u­gao bi­le su ‘’Gr­meč’’, ‘’ Šu­ma­to­vac’’ i ‘’Pod li­pom’’... Sa­da su sa­mo isto­ri­ja. Ali ne za­to što je ta­ko htje­lo vri­je­me, već zbog to­ga što su ta­ko htje­li no­vo­pe­če­ni ga­zdo­va­ni. Sko­ro­je­vi­ći su uni­šti­li, si­gur­no se mo­že re­ći, i duh i tra­di­ci­ju ovih ka­fa­na. Tu­žno, ali isti­ni­to. Kad bi sad ne­ki pje­snik po­že­lio da re­ci­tu­je svo­je sti­ho­ve, mo­rao bi do­bro da se ‘’na­tu­ma­ra’’ dok bi po­go­dio pra­va vra­ta. Po­sto­je po­ku­ša­ji vra­ća­nja du­ha sta­rih ka­fa­na, ali mo­ra­će mno­go vre­me­na da pro­đe da bi se zna­lo da li se uspje­lo u to­me. Na­čin ipak po­sto­ji, ali ga­zde če­sto osta­ve isti na­ziv i na­pra­ve ne­što što ni ne pod­sje­ća na sta­ri iz­gled ka­fa­ne. Vra­ti­ti sta­ri na­ziv ni­je do­volj­no, a sto­li­ca je vr­lo bit­na i stav­ka i stvar­ka ko­ja mo­ra pod­sje­ti­ti na ono što se ne­kad od­vi­ja­lo u tom pro­sto­ru. Ko­no­ba­ri mo­ra­ju bi­ti po­seb­no ob­u­če­ni, po­slu­ga mo­ra bi­ti do­stoj­na isto­ri­je ka­fa­ne. Ka­fa­na go­vo­ri o to­me ka­ko se ži­vje­lo, a u ve­ći­ni da­na­šnjih obje­ka­ta tog ti­pa to se ne vi­di. Mo­ram pri­zna­ti da me ti ne­u­spje­li po­ku­ša­ji ipak ma­nje lju­te i ras­tu­žu­ju od pot­pu­nog za­tva­ra­nja ka­fa­ne, ili još go­re od nje­nog pre­tva­ra­nja u ban­ke, kla­di­o­ni­ce, bu­ti­ke, pe­ka­re...
Ipak, ne smi­jem bi­ti to­li­ko ogor­če­na, pa ne po­me­nu­ti da ima ka­fa­na ko­je još di­šu sr­cem i tra­di­ci­jom i ko­je da­ju na­du da će se uvi­jek po to­me i pre­po­zna­va­ti. U Be­o­gra­du su to ‘’Sten­ka’’, za­tim ‘’Sun­ce’’, pa ka­fa­na ‘’Her­ceg No­vi’’. U nji­ma se još mo­že osje­ti­ti bo­em­ski duh, i na­ći uto­či­šte. Pret­po­sta­vljam da u re­gi­o­nu ima još ta­kvih, no, na­ža­lost ma­lo ih je, jer nam po­ne­sta­je upra­vo du­ha, a on se ne mo­že ga­ji­ti ako ne ga­ji­mo tra­di­ci­ju.
Pri­mje­ra ra­di, u Pra­gu, Be­ču ili Min­he­nu, do­ma­ćin ne­će pro­pu­sti­ti pri­li­ku da go­sta po­ve­de u obi­la­zak naj­ču­ve­ni­jih ka­fa­na, sta­rih i po ne­ko­li­ko vje­ko­va. Me­đu­tim, kod nas su sta­re ka­fa­ne, ko­je su na naj­bo­ljim grad­skim lo­ka­ci­ja­ma, neo­do­lji­ve za ala­ve taj­ku­ne, ko­ji ih po pra­vi­lu bud­za­što ku­pu­ju i otva­ra­ju ne­što po nji­ho­voj mje­ri. A već svi zna­mo kva­li­tet nji­ho­vog uku­sa, a bo­ga­mi i do­me­te.
Za­što je jed­na par­fi­me­ri­ja va­žni­ja od sta­re, do­bre ka­fa­ne? Za­to što sko­ro­je­vi­ći­ma bo­lje mi­ri­še. Za­što su na­sle­đa, uspo­me­ne, emo­ci­je i ljud­ski duh kod nas naj­ni­že ran­gi­ra­ni? Za­to što do­šlja­ci na vla­sti ne­ma­ju ra­zu­mi­je­va­nja, ni zna­nja za nji­hov zna­čaj. Da se po­slu­žim no­vi­jom ter­mi­no­lo­gi­jom (mo­žda me bo­lje ra­zu­mi­ju) i sa­vje­tu­jem –da na­še ka­fa­ne oba­ve­zno mo­ra­ju po­sta­ti brend, jer to je je­di­ni na­čin da op­sta­nu, pa i da se mo­der­ni­zu­ju, ali u skla­du sa tra­di­ci­jom.
Me­đu­tim, na­ša ze­mlja je već odav­no u sva­đi s tra­di­ci­jom, s kul­tur­nom ba­šti­nom i sta­rim obi­ča­ji­ma. Ka­fa­ne tu i te ka­ko tr­pe. Pro­sto­du­šnost ko­no­ba­ra pre­tvo­ri­la se u lu­kav­stvo, mu­zi­ka u pro­sja­če­nje, a ono-’’na ra­čun ku­će’’ vi­še ne po­sto­ji. A ka­fa­na bi tre­ba­lo da bu­de dru­ga ku­ća, a ne pro­la­zna sta­ni­ca.
Za­to, na­đi­te i po­žu­ri­te u ka­fa­nu ko­ja još ima du­šu, za­u­zmi­te svo­je mje­sto. Dru­ži­te se s njom i bu­di­te joj vjer­ni. Sve one dru­ge odu­vaj­te u pro­la­zu. Ja vas če­kam za sto­lom u ćo­šku ( na­rav­no, za sto­lom s ka­ri­ra­nim stol­nja­kom). I ja i moj bič... Jer ka­fa­ne bez du­še su kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pa­ter­nek