Autor: Mi­lan Ru­žić


Ka­ko se ve­li­kom br­zi­nom bli­že iz­bo­ri, svi su u ne­ka­kvoj pa­ni­ci. Vla­da jed­na op­šta na­pe­tost ko­ja je do­ve­la do to­ga da djeluje kao da sve sto­ji dok ne pro­đe to za­o­kru­ži­va­nje ne­ka­kvih ime­na na li­sti­ći­ma. E sad, na­rav­no da ne­ću tekst po­sve­ti­ti ni­ka­kvim po­li­ti­ča­ri­ma, jer sma­tram da slo­va ne za­slu­žu­ju da bu­du za­tro­va­na, već me­ne ču­de obič­ni lju­di ko­ji­ma je ne­ko na­pu­nio gla­vu da su i oni ne­ka­kvi „fak­to­ri“ u tom po­li­tič­kom lan­cu.
Ta­ko sva­ko mje­sto da­nas ima ne­ka­kve lju­de ko­ji tr­če oko­lo i is­pi­tu­ju ko će za ko­ga gla­sa­ti. Da se ne la­že­mo, svi kan­di­da­ti ima­ju te lju­de. Ono što me­ne bri­ne je­ste to što ni­ko ne uvi­đa do ko­je su mje­re ti lju­di za­tro­va­ni i do­kle su sprem­ni da idu za­rad ne­če­ga što ne ra­zu­mi­ju, već im je to raz­mi­šlja­nje na­met­nu­to. Ta­ko je je­dan od njih, vi­še pu­ta, na­le­tio i na me­ne. Pr­vo je po­če­lo do­ba­ci­va­njem na uli­ci sa po­vi­ci­ma ka­ko sam „onaj što ne­će da gla­sa“, „onaj što tru­je“, „onaj što či­ta“ i osta­le usta­lje­ne fra­ze ko­je po­ku­pi sa te­le­vi­zi­je. Sva­ki put pri pro­la­sku po­red tog „alar­man­ta“ ni­žu se dru­ge re­če­ni­ce. Ali, za­ni­mlji­vo je to ka­ko on ni­kad ne umi­je da upu­ti vi­še od jed­ne, ru­ku na sr­ce, pro­ste re­če­ni­ce. Valj­da sva­ki put po­sle do­ba­ci­va­nja ode ku­ći i na­u­či ne­ku no­vu, pa tr­či me­đu lju­de da je tro­ši.
Ono što naj­vi­še bo­li te lju­de je ka­da se onaj ko­jem je upu­će­na re­če­ni­ca na to na­smi­je. Ne­ka­ko ih to raz­gnje­vi, pa on­da kre­ću pri­jet­nje i pri­ja­vlji­va­nja. I što je naj­go­re, na­rod tog ra­sr­đe­nog čo­vje­ka shva­ta ozbilj­no! Na­rav­no, ozbilj­no ga shva­ta neo­zbi­ljan na­rod, a ta­kvih je mno­go. Ka­kva je to „tak­ti­ka“? Šta ti alar­man­ti oče­ku­ju da će onaj ko­jem do­ba­cu­ju ura­di­ti? Za­što ni­ko u ovoj na­šoj ze­mlji ne mo­že da shva­ti da po­sto­je lju­di ko­ji ni­su ni u jed­noj stran­ci i ko­ji se po­li­ti­ke gnu­ša­ju i to ne iz ina­ta, već iz raz­lo­ga što ne po­sto­ji stran­ka za ko­ju bi taj ne­ko gla­sao, pa sa­mim tim ni po­li­ti­ka ko­ju bi po­dr­žao? Evo, me­ni na pri­mjer ne­do­sta­je ne­ko ko će se svim si­la­ma bo­ri­ti za kul­tu­ru. To je mo­je in­te­re­sno po­lje. Me­ni no­vac ne zna­či ap­so­lut­no ni­šta ako ne­ma kul­tu­re. Me­đu­tim, od­la­zim sa­da pre­vi­še u ši­ri­nu. Da se vra­tim… Zbog če­ga je gla­sa­nje „taj­no“, ako su iz­ja­šnja­va­nja jav­na? Ne vi­dim lo­gi­ku u ci­je­loj toj stva­ri.
Zar ne mo­že ne­ko ko je van po­li­ti­ke, van par­ti­je, van tak­ti­ka da bu­de gra­đa­nin Sr­bi­je? Ap­so­lut­no ni­je bit­no ko­ja je to po­li­ti­ka, ko­ja par­ti­ja i ko­ja tak­ti­ka. Da­kle, mi smo po­sta­li dr­ža­va u ko­joj su na po­sled­nje mje­sto gur­nu­ti An­drić, Se­li­mo­vić, Nu­šić, Ste­ri­ja, Nje­goš, Du­čić, Šan­tić, Isi­do­ra, Ra­do­vić i da ne na­bra­jam da­lje, jer bi to po­tra­ja­lo si­gur­no do iz­bo­ra, ako ne i du­že. Ako ove lju­de i stva­ri ko­je su oni uči­ni­li i ko­je či­ne ne­ki nji­ho­vi, haj­de da ka­že­mo na­sled­ni­ci i ko­le­ge, gu­ra­mo na dno, šta nam on­da is­pli­va­va na vrh? Ko su ti lju­di ko­ji su va­žni­ji od stva­ra­la­ca? Zar je da­nas bit­ni­je obe­ća­ti ne­go stvo­ri­ti? Valj­da obe­ća­nja ni­šta ne ko­šta­ju, a rad ko­šta do­sta.
I opet mi ne­gdje u gla­vi od­zva­nja glas onog alar­man­ta ko­ji go­vo­ri „on či­ta“, „on tru­je“, „on pod­ri­va“, „on pi­še“, „on je pri­jet­nja“! Ako je či­ta­nje gri­jeh, oču­va­nje Sr­bi­je tro­va­nje, ba­vlje­nje kul­tu­rom pod­ri­va­nje ne­če­ga i ne­ko­ga, pi­sa­nje skan­dal, a ta­kav ne­ko pri­jet­nja, on­da ne znam šta is­pa­da­ju ti alar­man­ti ko­je, po svoj pri­li­ci, sma­tra­ju nor­mal­nim lju­di­ma? Ti ne­kul­tur­ni ne­či­ta­či, in­te­re­som za­tro­va­ni obo­je­ni pi­je­tli ko­ji ku­ku­ri­ču po cio dan, šta su oni? Va­lja­lo bi raz­mi­sli­ti o to­me jer ih ima mno­go. Ne­ki us­pi­ju da bu­du i uljud­ni, pa kroz raz­go­vor po­ku­ša­va­ju da sa­zna­ju šta ih in­te­re­su­je. To je jed­na pot­pu­no ne­bit­na ka­te­go­ri­ja lju­di ko­ji­ma že­lim brz opo­ra­vak ako je ika­ko mo­guć.
Sa­mo bih mo­lio da nas ko­ji u Sr­bi­ji že­li­mo ži­vot pri­je iz­bo­ra, kao i po­sle iz­bo­ra, pu­sti­te da se tru­je­mo knji­ga­ma i po­zo­ri­štem, da se upro­pa­šća­va­mo pi­sa­njem, da se opi­ja­mo glu­mom, da sro­za­va­mo svo­ju ze­mlju uz­di­žu­ći je, da ži­vi­mo u za­blu­di i da se ba­vi­mo kul­tu­rom ko­ju vi sma­tra­te vr­hun­cem spo­red­no­sti i ne­bit­no­sti. Evo ulo­ži­te pa­re u kul­tu­ru, pa nas ta­ko is­tri­je­bi­te. Što ve­ća ko­li­či­na kul­tu­re, to će­mo mi se­be pri­je „upro­pa­sti­ti“. Osta­vi­te nas u usta­no­va­ma kul­tu­re. Izo­luj­te nas da ne gle­da­te ka­ko se to­li­ki broj lju­di tru­je. Ne do­zvo­lja­va­te nam zbog to­ga što nas vo­li­te ili zbog to­ga što i va­ma po­ne­kad sr­ce za­i­gra na ne­ku pred­sta­vu, film, pje­smu ili re­če­ni­cu ko­ja ne­ka­ko na­đe put do vas pre­ko ekra­na ka­da ih ne­ko gre­škom pu­sti? Ne­ma­te vi sna­ge za kul­tu­ru. Ona je ve­ća i od po­li­ti­ke, od in­te­re­sa, a i od ži­vo­ta. Kad to shva­ti­te, do­đi­te da po­pri­ča­mo. Kul­tur­na Sr­bi­ja i po­li­tič­ka Sr­bi­ja no­se isto ime. Pri­dje­vi do­đu i odu, ali ime osta­je. Haj­de za po­če­tak da na­đe­mo ne­ka­kav kom­pro­mis ko­ji će do­ve­sti, ne kao i obič­no do ras­ko­la, već do uje­di­nje­nja. Pred­la­žem da, za po­če­tak, po­li­tič­ka Sr­bi­ja kul­ti­vi­še alar­man­te, a mi će­mo im u to­me po­mo­ći po­klo­niv­ši im kar­te za ne­ku pred­sta­vu. Ne­ka to bu­de, na obo­stra­nu ko­rist „Go­spo­đa mi­ni­star­ka“. Iz te pred­sta­ve će mno­go na­u­či­ti. Nu­šić je i vi­še ne­go do­bar po­če­tak.www iskra.com