Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ve­ći­na nas je ne­ko­li­ko pu­ta gle­da­la ču­ve­ni film ,,Ko to ta­mo pe­va’’, sni­mljen po scenariju ne­po­no­vlji­vog Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća. Zna­mo sce­ne kad Mi­ško vo­zi ve­za­nih oči­ju, kad opa­li top, kad Pa­ja no­si star­ca ko­ji mu bra­ni da ga­zi ora­nje, a sta­rac za­po­ma­že “DE­CO­OO OOO OOO”. Pa ,,de­ca’’ do­tr­če sa sve sje­ki­ra­ma u ru­ka­ma. Smi­ja­li smo se svim tim tra­gi­ko­mič­nim sce­na­ma. E, jed­na ta­kva se od­i­gra­la ovih da­na u Nik­ši­ću. Sa­mo što se ovog pu­ta ma­lo ko smi­jao.
Elem, u jed­nom po­koj­nom cr­no­gor­skom pred­u­ze­ću, ta­mo­šnjim biv­šim i sa­da­šnjim rad­ni­ci­ma su ,,do­šle vi­le oči­ma’’. Do­go­re­lo do no­ka­ta. Do­tje­ra­li ca­ra do du­va­ra. Ne­ma se vi­še kud, ne­ma se s čim. Pa do­šli pred ka­pi­je biv­še nji­ho­ve fir­me da ištu prav­du, pen­zi­ju, pla­tu, staž. Ištu svo­je, sve po­šte­no za­ra­đe­no. Ali je po­koj­nu fir­mu ku­pio ne­ki ,,glad­ni’’ tip ko­jeg svi mi­li­o­ni ovog svi­je­ta ne mo­gu na­hra­ni­ti. Ni mi­li­jar­da mu po­mo­gla ne bi. Ubri­zgao je fir­mi injek­ci­ju za re­a­ni­ma­ci­ju i sad iz nje iz­va­li­či ko­rist cr­ve­nim ka­mi­o­ni­ma. A rad­ni­ci, ko­ji ne ištu mi­li­o­ne ne­go bi sa­mo da pre­ži­ve? Sa nji­ma je la­ko. (Zna­mo onu na­rod­nu – šut se sa ro­ga­tim ne bo­de!) Ne­ki od njih le­go­še pred ka­pi­ju da bi svo­jim ti­je­li­ma spri­je­či­li pro­laz ka­mi­o­ni­ma. Dok ne is­tje­ra­ju prav­du. No su oni is­tje­ra­ni – je­dan vod hra­brih cr­no­gor­skih mi­li­ci­o­na­ra se od­mah stvo­rio tu, je­dan za ru­ke a dru­gi za no­ge, i od­ne­so­še rad­ni­ke u svoj kom­bi kom te­pa­ju Ma­ri­ca. Sad do­la­zi­mo do sce­ne ko­ja pod­sje­ća na onu iz ču­ve­nog fil­ma. Pri­je ne­go što je rad­nik, ko­ji ne ište mi­li­o­ne, ne­stao u to­plim Ma­ri­nim nje­dri­ma, po­čeo je za­po­ma­ga­ti “DE­COO OOO OOO! No, ovo ni­je film, ovo je slo­bod­na Cr­na Go­ra, u dva­de­set pr­vom vi­je­ku. I ni­je ga no­sio Pa­vle Vu­ji­sić već hra­bri mi­li­ci­o­nar. ,,De­ce’’ ni za li­jek.
Zna­mo ka­ko se slič­na sce­na za­vr­ša­va u fil­mu – de­ca bu­še gu­mu, a Pa­ja mo­ra da pla­ti što će da ga­zi ora­nje. I o svom tro­šku kr­pi gu­mu.
U slo­bod­noj Cr­noj Go­ri, dr­ža­vi svih nje­nih gra­đa­na, u dva­de­set pr­vom vi­je­ku, rad­nik ko­ji se dr­znuo da tra­ži svo­je – bi­va oglo­bljen. I ma­lo mu se ro­bi­je da­ro­va­lo. A tip ko­ji je ku­pio pa oži­vio po­koj­nu fir­mu, na­sta­vlja da sku­plja svo­je mi­li­o­ne.
Ži­vi­mo u uz­bu­dlji­vom fil­mu, ne­ma šta.
Ži­vi­mo i u na­rod­nim iz­re­ka­ma. Evo i jed­ne no­ve – ko ima, da­će mu se. A ko ne­ma – uze­će mu se.
Uz­dra­vlje.