Pi­še: To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki


Ka­da sam u „Da­nu“ pro­či­tao tekst „Mi­ni­stru sme­ta duh ot­po­ra“, ni­je mi to­li­ko za­sme­tao na­slov, jer na sva­šta sam na­vi­kao u ovoj „ze­mlji ču­da“, ko­li­ko iz­ja­va „do­tič­ne per­so­ne’’: „Iz­vo­đe­nje per­for­man­sa, ne­pri­lič­ne sa­dr­ži­ne, od stra­ne uče­ni­ka Vla­di­mi­ra Vu­ko­vi­ća, M. B., Jo­va­na La­za­re­vi­ća, Jan­ka Sto­jo­vi­ća, Dra­go­sla­va No­vo­vi­ća i Du­ša­na Mar­ko­vi­ća, ko­ji su uzur­pi­ra­li JU Gim­na­zi­ja ‘’Pe­tar Pr­vi Pe­tro­vić Nje­goš’’- Da­ni­lov­grad, pred­sta­vlja ne­po­što­va­nje obra­zov­nog si­ste­ma i obra­zov­no-vas­pit­ne usta­no­ve. Nji­ma će shod­no pro­pi­si­ma bi­ti iz­re­če­ne vas­pit­ne mje­re.“
Za­mi­sli­te glas bu­ne i ot­po­ra NA­TO agre­si­ji, ko­ja je za­po­če­la bom­bar­do­va­njem Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, 24. mar­ta 1999. go­di­ne, na­zva­ti „per­for­man­som“, upra­vo ka­ko su „va­ši vr­li pri­ja­te­lji“ na­še žr­tve na­zva­li ‘’ko­la­te­ral­na šte­ta“, ali si­tu­a­ci­ju u „pro ovoj, pro onoj Cr­noj Go­ri“, u ko­joj uče­ni­ci uzur­pi­ra­ju imo­vi­nu ško­le.
Sva­ka čast ‘’do­tič­na per­so­no’’, ka­da ste za­bo­ra­vi­li da su ta dje­ca, kao be­be, 24. mar­ta 1999. bi­li „pr­ve žr­tve NA­TO mi­si­je mi­lo­srd­nog an­đe­la“, u ko­joj je na dva ko­ra­ka od da­ni­lov­grad­skog cen­tra po­gi­nuo Sa­ša Sta­jić, voj­nik na stra­ži. Po­mi­slio sam, g. Do­tič­ni, da ste iz­i­šli iz ne­ka­da ča­sne i gla­so­vi­te usta­no­ve JU SETŠ „Va­so Ali­gru­dić“, a ne iz ove „pro­na­tov­skog imi­dža i zna­nja’’, tzv. J. K. Pri­vat­nog pred­u­ze­ća „Či­kos Be­li Pr­vi“.
Ne ču­di me, sa­da, ni či­nje­ni­ca, što ni­je­dan uče­nik, ni­ti pr­o­fe­sor, ni­je pri­su­stvo­vao iz­lo­žbi or­ga­ni­zo­va­noj pri­je tri go­di­ne u ‘’Gin­ta­šu’’ pod na­zi­vom „Ni­ko­la Te­sla u po­sje­ti Be­o­gra­du“, kao i pri­je ne­ki dan po­lu­sat­noj pro­jek­ci­ji do­ku­men­tar­nog fil­ma o Mi­haj­lu Pu­pi­nu, u pro­sto­ri­ja­ma Ma­ti­ce srp­ske u Pod­go­ri­ci. Ta­ko ra­de lju­di i na­ro­di bez iden­ti­te­ta, bez ko­ri­je­na i bez uvje­re­nja. Pro­sto je ne­vje­ro­vat­no da je „do­tič­na per­so­na“ usta­la pro­tiv svo­jih bu­du­ćih ko­le­ga, in­te­lek­tu­a­la­ca, bra­ne­ći one ko­ji po svi­je­tu za­va­đa­ju, ko­ji gdje god sta­nu da sa­vje­tu­ju tu krv pad­ne. „Do­tič­ni“ bra­ni „svo­je dvo­lič­ne pri­ja­te­lje“, ko­ji jav­no pri­ča­ju jed­no, a taj­no ra­de dru­go. Hu­ška­ju, mu­te, u ime pro­vje­re­ne ba­ha­to­sti, sa­mo­lju­blja, ne­prav­di, ne­zna­nja i pro­sto­te Di­vljeg za­pa­da, ko­ji su ne­ka­da „ople­me­ni­li evrop­skim kri­mi­nal­ci­ma i po­sled­njim šlja­mom“. Za­to nam se da­nas sve­te te pro­da­ju svo­je sme­će i obi­ča­je, tra­že­ći da za­bo­ra­vi­mo svo­je.
Po­ra­ža­va­ju­ća je či­nje­ni­ca da, ko­li­ko znam, ni­je bi­lo vi­še ot­po­ra ni u jed­noj dru­goj ta­ko­zva­noj vas­pit­no-obra­zov­noj usta­no­vi Cr­ne Go­re. I umje­sto da se 24. mar­ta ob­u­sta­vi na­sta­va, „uklju­če“ si­re­ne ne­po­sto­je­ćih fa­bri­ka, ili da sa svih cr­ka­va i cr­kvi­šta ogla­se, kao u Sred­njem vi­je­ku, da na­ja­ve po­šast, vi ste, Do­tič­ni go­spo­di­ne, pre­gli da i tu ma­lu iskru ot­po­ra u ko­ri­je­nu sa­si­je­če­te.
Stva­ra­te li to „ze­mlju bu­da­li­ju“, „ne­do­đi­ju“, ili „mr­tvo mo­re kli­mo­gla­va­ca“?
Mo­žda se na to po­naj­bo­lje mo­že da­ti od­go­vor pre­ko „ope­ra­tiv­nih ci­lje­va pred­met­nog pro­gra­ma ‘’Cr­no­gor­ski je­zik i knji­žev­nost I, II, III i IV raz­re­da sred­nje struč­ne ško­le, 2011.“, gdje su go­to­vo u pot­pu­no­sti iš­ču­pa­ni ro­do­lju­bi­vi ko­ri­je­ni, mi­šlje­nje i sta­vo­vi, a pot­pu­na apa­ti­ja po­sta­la sta­nje du­ha, ta­ko da ovaj „ve­li­čan­stven čin ot­po­ra pred­sta­vlja iz­ne­na­đe­nje“, upr­kos pro­gram­skih pre­po­ru­ka, ko­je su de­kla­ra­tiv­no usmje­re­ne da kroz na­sta­vu cr­no­gor­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti uče­nik/ uče­ni­ca se raz­vi­ja kao slo­bod­na, kre­a­tiv­na i kul­tur­na lič­nost, svje­sna svo­je­ga lič­nog i na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta.
Ka­ko se to zo­ve? Dvo­lič­nost, ili per­fi­di­ja naj­vi­šeg ste­pe­na sa­sta­vlja­ča „ci­lje­va idej­nog pro­gra­ma“? Po, toj, nji­ho­voj i Va­šoj, no­vo­kom­po­no­va­noj fi­lo­zo­fi­ji „no­ve ver­ti­ka­le, Nje­goš ne mo­že vi­še bi­ti tvo­rac „isto­ri­če­skog so­bi­ti­ja“, već put­nik za Hag, zbog „is­tra­ge po­tu­ri­ca“ ko­ju ni­ko, ni pod ra­zno, ne smi­je po­me­nu­ti. S pje­smom „Noć sku­plja vi­je­ka“ i, ta­ko­zva­nim lju­bav­nim ja­di­ma Vu­ka Man­du­ši­ća, sa lje­po­tom dil­ber Fa­ti­me, po­sta­je lju­bav­ni pje­snik. Ne­ma Sve­to­ga Sa­ve, ne­ma srp­ske, na­rod­ne, ro­do­lju­bi­ve ep­ske po­e­zi­je, osim „Ba­no­vić Stra­hi­nje“. Ne­ma Da­vi­da Šrp­ca, kme­ta Si­ma­na, „mr­tvog mo­ra“, ni „Ostaj­te ov­dje“, kao ni Ko­či­će­ve pje­sme „Slo­bo­di,“ a da ne go­vo­ri­mo o Jak­ši­će­voj “Otadž­bi­ni“.
Svo­je­vr­stan „pri­je­dlog“ o ka­žnja­va­nju „po­bu­nje­nih uče­ni­ka“, uka­zu­je na, na go­to­vo ne­stvar­nu osi­o­nost ‘’Do­tič­ne per­so­ne’’, na agre­siv­nost i po­vr­šnost, ko­ji su svo­je­vr­sna po­ru­ka iona­ko pre­pla­še­nom i na eg­zi­sten­ci­jal­ni mi­ni­mum do­ve­de­nom na­ro­du, ko­ji pre­ži­vlja­va na la­žnim vri­jed­no­sti­ma. Oči­gled­no, shva­ta­nje ‘’Do­tič­ne per­so­ne’’, ko­ju go­di­ne ni­su uči­ni­le ni smje­li­jim, ni sup­til­ni­jim, ni in­te­le­gent­ni­jim, sa­mo do­ka­zu­ju je­dan, go­to­vo ne­stva­ran od­nos iz­me­đu slo­bod­nog i oba­ve­znog, ko­ji sve vi­še po­sta­je „raz­vrat­no ču­do“ re­žim­skog sa­mo­ob­ma­nji­va­nja.
Pri­sje­ćam se mi­sli, ko­ju sa­da pa­ra­fra­zi­ram da „pri­če o NA­TO-u i pu­tu u Evro­pu su kul­tur­ni i po­li­tič­ki ple­o­na­zam i uka­zu­ju na in­fe­ri­or­nost onih ko­ji o to­me stal­no go­vo­re’’, jer „su ne­za­do­volj­ni so­bom“, za­pi­sao bi Fri­drih Ni­če, i „uvi­jek su sprem­ni da se sve­te, (dok smo) mi osta­li nji­ho­ve žr­tve.“
Ne na­pa­daj­te mla­dost, gos. Do­tič­ni! Ne gu­ši­te nji­hov po­sve pri­ro­dan bunt i ot­por. Ima­ju vre­me­na da po­sta­nu ko­o­pe­ra­tiv­ni. Da za­li­če na Vas, na­rav­no, ako ih do­bro pla­te.
Uče­nič­ka in­te­lek­tu­al­na su­per­i­or­nost zah­ti­je­va obra­zo­va­ne ‘’Do­tič­ne per­so­ne’’, ko­je, na­ža­lost, iz man­da­ta u man­dat sma­nju­ju ni­vo kom­pe­tent­nog obra­zo­va­nja i kul­tu­re. Ta­ko ne­u­te­me­lje­ni od­mah pod­me­ću ne­ke zad­nje mi­sli i pod­mu­kle na­mje­re sva­kom ko­ji je dru­gog mi­šlje­nja, pa se on­da ču­di­mo ot­ku­da to­li­ko ogor­če­no­sti, ali i „sprd­nje“ s na­mje­ra­ma re­ži­ma, da se „ova­ko i slič­no po­na­ša­nje u obra­zov­noj-vas­pit­noj usta­no­vi ne­će to­le­ri­sa­ti“.
Bra­vo, maj­sto­ri! Mo­že da se do­go­di da sun­ce iza­đe na za­pa­du, ali vi se ne­će­te pro­mi­je­ni­ti. Pu­sti­te mla­dost ne­ka vje­ru­je da se „stelt (ne­vi­dlji­vi)” mo­že iz prać­ke obo­ri­ti. Jer, bi­ti vječ­no mlad, to je na­čin na ko­ji se osje­ća ži­vot.
Da­ni­lov­grad­ska mla­do­sti, žao mi je što ni­sam bio vaš pro­fe­sor. Po­ka­za­li ste svo­jim „per­for­man­som“ da po­sto­je i ne­ki dru­gi „deč­ki“ ko­je ni­je­dan „re­žim“ ni­čim ne mo­že pot­ku­pi­ti.