Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Iako vje­ko­vi po­kri­va­ju mno­ge do­ga­đa­je u na­ma po­sto­ji re­al­na slut­nja da ima­mo po­ne­ku kap kr­vi ako ne na­ših sve­to­rod­nih di­na­sta Ne­ma­nji­ća, ono si­gur­no nji­ho­vih vjer­nih iza­sla­ni­ka ko­je su ši­rom ta­da po­zna­tog svi­je­ta sla­li for­mi­ra­ju­ći a po­tom i ova­plo­ću­ju­ći ide­ju srp­ske dr­žav­no­sti i uče­šća u ži­vo­tu Cr­kve Hri­sto­ve kr­oz na­šu na­rod­nu auten­tič­nost.
Ti po slut­nji pre­ci na­ši, iza­sla­ni­ci nje­ma­njić­ki, bi­va­li su u Nir­nber­gu kod nje­mač­kog ca­ra Fri­dri­ha, po­tom kod me­ran­skih An­dek­sa da ugo­vo­re že­nid­bu si­nov­ca Ne­ma­nji­na sa odi­va­ma nji­ho­vih gro­fo­va,pa u Ca­ri­gra­du da ugo­vo­re že­nid­bu Ne­ma­nji­nog si­na sa vi­zan­tij­skom prin­ce­zom, kćer­kom doc­ni­jeg ca­ra, a ka­sni­je i u Ve­ne­ci­ji da na­šeg pr­vo­vjen­ča­nog kra­lja, ta­da još ve­li­kog žu­pa­na srp­skog ože­ne sa unu­kom naj­sil­ni­jeg du­žda mle­tač­ko­ga Eri­ka Dan­do­la.
Ne­du­go po­tom u smut­nom vre­me­nu ka­da su La­ti­ni za­po­sje­li Ca­ri­grad a Uga­ri se spre­ma­li da za­jed­no sa nji­ma uda­re na Sr­bi­ju, Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni ugo­vo­ri sa­sta­nak na srp­sko-ugar­skoj gra­ni­ci sa ne­pri­ja­te­ljem svo­jim i od­go­vo­ri ugar­skog kra­lja An­dre­ja II od na­pa­da. Po­tom se i sa la­tin­skim kra­ljem Hen­ri­kom ko­ji bje­še šu­ra An­dre­jev sa­sta­de u Ni­šu i po­sla ga na­trag u Ca­ri­grad spri­je­čiv­ši ta­ko udru­že­ni na­pad.
U vri­je­me ka­da je Ste­fan, za­hva­lju­ju­ći ta­zbin­skoj ve­zi sa Dan­do­li­ma, iz­bo­rio od pa­pe kra­ljev­sku kru­nu ne­za­vi­snu od Ca­ri­gra­da, u vri­je­me sla­blje­nja Ugar­ske i la­tin­ske vla­de nad Ca­ri­gra­dom, Sve­ti Sa­va je po­ho­dio Ni­ke­ju u ko­joj je od vi­zan­tij­skog ca­ra i va­se­ljen­skog pa­tri­jar­ha iz­bo­rio auto­ke­fal­nost srp­ske cr­kve i po­stao njen pr­vi ar­hi­e­pi­skop ko­ji će ka­sni­je u Ži­či kru­ni­sa­ti Ste­fa­na kao srp­skog kra­lja i vjen­ča­ti ga sa kru­nom. Ta­ko su dva mla­đa si­na Ne­ma­nji­na uči­ni­li dr­ža­vu srp­sku ne­za­vi­snom i ja­kom.
Sve­ti Sa­va se na­kon to­ga spu­štao u ime mla­de dr­ža­ve srp­ske, za­rad op­stan­ka nje­nog, u ja­zbi­ne ne­pri­ja­te­lja svo­ga bra­ta i Sr­bi­je. Išao je u dvo­re Du­bo­mi­ra Stre­za, kom je Ste­fan bio spa­si­telj ka­da ga je no­va di­na­sti­ja bu­gar­ska prog­na­la, a ko­ji je po­tom po na­go­vo­ru Bu­gar­ske i Vi­zan­ti­je spre­mao na­pad na Sr­bi­ju. Ni­je ga od­vra­tio od na­mje­ra ali je Du­bo­mir na­kon Sa­vi­ne po­sje­te pre­mi­nuo u stra­šnim mu­ka­ma. Ka­da je oro­nuo i pao Ste­fan kralj, onaj kralj ugar­ski An­drej II ko­ga sve­ti kralj od­vra­ti u pro­šlo­sti od na­pa­da na Sr­bi­ju sku­pa sa La­ti­ni­ma opet po­že­lje srp­sku kru­nu i spre­mi voj­sku da ide na Sr­bi­ju. Na dvo­ru An­dre­je­vom po­ja­vi se usko­ro, u sa­mom cen­tru du­šman­sko­me, Sv. Sa­va. Re­zul­tat po­sje­te nje­go­ve bje­še ne sa­mo po­nov­no od­u­sta­ja­nje od na­pa­da na Sr­bi­ju ugar­skog kra­lja već i nje­go­vo pri­ma­nje pra­vo­sla­vlja pod uti­ca­jem mo­na­ha, aske­te i čo­vje­ka Bo­ži­jeg iz ro­da ne­ma­njić­kog i na­ro­da srp­skog.
Ova­kve so­vje­te zdra­vo­ga ra­zu­ma, pro­že­te ne­po­ko­le­blji­vom pra­vo­slav­nom du­hov­nom kom­po­nentom da­ju nam sve ne­ma­njić­ke ži­ti­je. Nji­ho­va se čvr­sti­na i nji­hov pri­mjer naj­bo­lje ogle­da u lič­no­sti Sve­tog Sa­ve ko­ji je iz­mi­rio bra­ću nad oče­vim mo­šti­ma. Ko­ji je za­te­gao ko­nop ko­ji su dru­ge ru­ke, ko­je su dje­la­le u ko­rist pap­ske do­mi­na­ci­je ili vi­zan­tij­skog osva­ja­nja, po­ku­ša­va­le da pri­gra­be kroz Vu­ka­na ali i kroz Ste­fa­na, i po­vu­kao ga u zvuk srp­skog pra­vo­slav­nog cr­kve­nog zvo­na za ko­je ga je pri­ve­zao i ko­je je osta­lo da od­zva­nja u uši­ma na­ro­da na­še­ga, ne­u­ma­nje­no, sve do da­na­šnjih da­na.
Pro­te­klih da­na de­si­lo se da je jed­na oma­nja de­le­ga­ci­ja iz Cr­ne Go­re bi­la u po­sje­ti sje­di­štu NA­TO pak­ta u Bri­se­lu. Po pr­vi put su se u jed­noj ta­kvoj de­le­ga­ci­ji na­šli i oni ko­ji su pro­tiv­ni­ci učla­nje­nja Cr­ne Go­re u taj ofan­ziv­ni voj­ni sa­vez. Me­đu nji­ma bi­li su i pred­stav­ni­ci Epar­hi­je Bu­di­mljan­sko- nik­šić­ke, cr­kve sve­to­sav­ske, iz­me­đu osta­lih i mo­ja ma­len­kost. Bla­go­slov za put dao nam je pre­o­sve­će­ni Vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je. Osnov­ni cilj od­la­ska pred­stav­ni­ka Cr­kve ali i svih dru­gih pro­tiv­ni­ka NA­TO pak­ta ko­ji su na put po­šli bi­lo je go­vo­re­nje isti­ne ko­ja zbog me­dij­ske cen­zu­re pro­tiv­ni­ka učla­nje­nja u Cr­noj Go­ri vr­lo te­ško na­la­zi svoj put do sje­di­šta ali­jan­se. Ta je isti­na da ni­smo za­bo­ra­vi­li bom­bar­do­va­nje na­še ze­mlje 1999 go­di­ne, da ni­smo za­bo­ra­vi­li žr­tve ko­je su u tom bom­bar­do­va­nju stra­da­le i da naš na­rod ne že­li učla­nje­nje u nji­hov sa­vez. I tu smo im isti­nu ta­mo sa­op­šti­li. Ta­mo se čuo naš glas. Glas istin­ske Cr­ne Go­re. To su svi raz­lo­zi i sva isti­na. Kao i obič­no vr­lo jed­no­stav­na.
Za to vri­je­me u Cr­noj Go­ri se do­ga­đa pra­va haj­ka na one ko­ji su po­šli. Da­ju se raz­ne kva­li­fi­ka­ci­je. Ne šte­di se čak ni pre­o­sve­će­ni vla­di­ka. Do­la­zi do sa­mo­pro­gla­ša­va­nja istin­skih bo­ra­ca ko­ji su odo­lje­li pri­ti­sku da po­đu u Bri­sel. Kao da je pri­ti­sak uop­šte po­sto­jao. Ali kao ner­jet­ko po­sto­ja­la je po­tre­ba za stva­ra­njem ne­mi­ra i di­o­be me­đu lju­di­ma čak i po ovom pi­ta­nju. Bi­va­ju­ći upor­ni i ne­va­spi­ta­ni, stva­ra­li su se­be sli­kom Vu­ka­na Ne­ma­nji­ća iz vre­me­na pre­vjer­stva nje­go­va i di­za­nja voj­ske na svo­ga bra­ta Ste­fa­na pod pap­skim i ugar­skim pa­tro­na­tom. Bi­lo je i onih dru­gih či­ja se upor­nost mo­gla upo­re­di­ti sa po dr­ža­vu i na­rod opa­snom i pro­tiv Cr­kve Hri­sto­ve usmje­re­nom bo­gu­mil­skom je­re­si iz vre­me­na Ne­ma­nji­na. Na­rav­no, ni­vo ove kom­pa­ra­ci­je ni­je ve­li­ki i tra­gi­čan kao u na­ve­de­nim slu­ča­je­vi­ma ali pred­sta­vlja mi­kro­sli­ku istih kroz ko­ju se cr­ta­ju na­še tra­di­ci­o­nal­ne ko­bi i ma­ne. Ne­zna­ju­ći isti­nu mno­gi od panj­ka­ča su je iz­mi­šlja­li po svom osje­ća­ju i na­ho­đe­nju uni­ža­va­ju­ći dru­ge da bi se­be uz­vi­si­li.
Go­vo­re­ći da smo u bla­to upa­li oni nas bla­tom ga­đa­še, a ne po­ma­že se ta­ko bra­tu i čo­vje­ku. Na­pa­di su do­šli i sa one stra­ne ko­ja se u Cr­noj Go­ri bo­ri pro­tiv NA­TO-a a ko­ja se pred­sta­vlja gra­đan­skom. Ta je stra­na ima­la kao je­dan od za­htje­va ko­jim je uslo­vlja­va­la svo­je uče­šće na an­ti-na­to mi­tin­zi­ma i to da pred­stav­ni­ci Cr­kve ne smi­ju na tim sku­po­vi­ma da uče­stvu­ju i go­vo­re. Sa dru­ge stra­ne ima­li smo na­pa­de onih ko­ji su na­čel­no na­ših sta­vo­va ali su svo­ju vje­ru i svo­ju bor­bu pre­tvo­ri­li u fa­na­ti­zam. Fa­na­ti­zam nji­hov ogle­da se u po­tre­bi da ru­še a ne zi­da­ju. Da ne bu­du sa­bor­ni već is­klju­či­vi. Iako mi ko­ji smo sje­ni­ma onih ne­ma­njić­kih iza­sla­ni­ka, po­šli na ovaj put, zna­ju­ći za ri­je­či bra­će na­še kod ku­će, mo­žda i ni­smo sa­svim sa­ču­va­li mir u sr­cu zbog to­ga, ta­mo smo sa­op­šti­li isti­nu ko­ju smo bi­li po­sla­ti da ka­že­mo. Ti­me je cilj zbog kog nam je put bla­go­slo­ven bio is­pu­njen. A ako mi i ni­smo uspje­li uspio je Vla­di­ka da­ti pri­mjer smi­re­no­sti i tr­plje­nja. Kao do­bri pa­stir.
Kao i Sve­ti Sa­va ho­da­mo če­sto ze­mljom u ko­joj su pa­ščad pu­šte­na a ka­me­nje sve­za­no. Bi­va­mo ne­volj­no ba­če­ni u vr­tlog ovo­ga svi­je­ta. I naj­sit­ni­jem la­ve­žu ko­ji vas na ova­kvim pu­te­vi­ma pra­ti ra­duj­te se. Jer to zna­či da je ne­ko po­znao u va­ma Sve­tog Sa­vu. Ne­ki od­sjaj, krat­ki blje­sak vje­ko­va. Slu­čaj­no ne upa­daj­te u zam­ku da se ti­me po­gor­di­te. To je mre­ža u ko­ju vas pr­vo po­ku­ša­ju uhva­ti­ti. Sa­mo se ra­duj­te što i ta mo­guć­nost po­sto­ji i mi­lu­je vam sr­ce. I ugle­daj­te se na Sve­tog Sa­vu, či­ja je ču­de­sna har­mo­nič­nost i sta­bil­na psi­hič­ka rav­no­te­ža, ka­ko to sjaj­no pi­še Vla­de­ta Je­ro­tić: ,,..re­zul­tat je­di­no pra­vil­no shva­će­nog hri­šćan­stva li­še­nog obe pre­te­ra­no­sti: ra­ci­o­na­li­stič­ke i mo­no­fi­zit­ske, ali i ne­čeg isto ta­ko zna­čaj­nog za har­mo­ni­ju sva­kog ljud­skog ži­vo­ta : rit­mič­kog otva­ra­nja i za­tva­ra­nja se­be pre­ma sve­tu, slič­no sr­ča­nom rit­mu si­sto­le i di­ja­sto­le.’’