Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Evro­pa je ima­la hu­ma­ni ka­pi­ta­li­zam do de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Rad­ni­ci su ima­li pra­va i na od­lu­či­va­nje, na sta­no­ve, na go­di­šnje od­mo­re, na osmo­ča­sov­no rad­no vri­je­me, ot­pu­šta­nje ni­je bi­lo mo­gu­će po će­fu po­slo­da­va­ca, ula­ga­lo se u škol­stvo, zdrav­stvo, kul­tu­ru. Te­ži­lo se hu­ma­ni­za­ci­ji rad­nog pro­ce­sa. Pri­mje­ra ra­di, „Fiat’’ je u to do­ba or­ga­ni­zo­vao mon­ta­žu vo­zi­la po si­ste­mu „ostr­va“. Na­i­me, rad na mon­ta­žnoj li­ni­ji zna­či bez­br­oj­no po­na­vlja­nje sa­mo jed­ne pro­ste ope­ra­ci­je, re­ci­mo da se za­vi­je par vi­ja­ka na blo­ku mo­to­ra, pa ne­ga­tiv­no uti­če na psi­hu rad­ni­ka. „Ostr­va“ su zna­či­la da se na po­kret­nim plat­for­ma­ma, ko­je su na­vo­đe­ne pu­tem mag­ne­tih li­ni­ja u po­du, vr­ši mon­ta­ža ci­je­le gru­pe, re­ci­mo mo­to­ra. Rad­ni­ci su mo­ra­li bi­ti vi­so­ko­kva­li­fi­ko­va­ni, ali su oba­vlja­li mno­go ope­ra­ci­ja i ni­je bi­lo mo­no­to­ni­je. Po­sle za­vr­šet­ka mon­ta­že mo­to­ra, „ostr­vo“ je sa­mo­hod­no od­la­zi­lo do dru­ge gru­pe rad­ni­ka ko­ja je mon­ti­ra­la mje­njač, itd.
Ju­go­sla­vi­ja je gra­di­la so­ci­jal­nu dr­ža­vu i da­va­lo se mno­go na škol­stvo, zdrav­stvo, kul­tu­ru, a rad­ni­ke je od sa­mo­vo­lje di­rek­to­ra šti­tio niz me­ha­ni­za­ma. Isto­vre­me­no, oni su kon­tro­li­sa­li rad ru­ko­vo­di­la­ca pre­ko rad­nič­kih sa­vje­ta i kon­tro­la, pa ni­je bi­lo ova­kvih lo­po­va na po­lo­ža­ji­ma ka­kve ima­mo da­nas.
Ali, to je sve pro­šlost u ko­ju nam na­ši po­li­ti­ča­ri ne da­ju da gle­da­mo, jer mo­ra­mo da se okre­ne­mo evro­a­tlant­skoj bu­duć­no­sti. Ta neo­li­be­ral­na bu­duć­nost je za­ku­ca­la na na­ša vra­ta ta­ko što se po­če­lo od uki­da­nja so­ci­jal­nih pra­va, uni­šta­va­nja na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, sro­za­va­nja zdrav­stva, a sti­glo do me­še­ta­ra i lo­po­va na vla­sti. Ljud­sko do­sto­jan­stvo je zga­že­no. Pri­ča­ju nam o bu­duć­no­sti, a vra­ća­ju nas u pe­le­ne!
Rad­ni­ci fa­bri­ke „Ju­re“ u Le­skov­cu mo­ra­ju da ku­pu­ju pe­le­ne za od­ra­sle jer ne­ma­ju pra­vo na od­la­zak u to­a­let. Sto­je kraj ma­ši­ne i pi­ške u pan­ta­lo­ne. A mo­že da bu­de i go­re. Ne smi­ju da se bu­ne jer do­bi­ja­ju ot­kaz.
U SAD še­fo­vi ne da­ju rad­ni­ci­ma da idu u to­a­let jer mo­ra­ju da odr­ža­va­ju pre­ve­li­ke rit­mo­ve pro­iz­vod­nje, pa se oni sna­la­ze ta­ko što sma­nju­ju is­pod mi­ni­mu­ma unos teč­no­sti što je opa­sno po zdra­vlje. No­se pe­le­ne u ko­je pi­ške, a i vi­še od to­ga. Za­to su iz­lo­že­ni uri­nar­nim in­fek­ci­ja­ma, a po­seb­no trud­ni­ce i že­ne u pe­ri­o­du men­stru­a­ci­je. To su ljud­ska pra­va ko­ja uži­va­ju ame­rič­ki rad­ni­ci u neo­li­be­ra­li­zmu u ko­ji sr­lja­ju na­še po­li­tič­ke ma­ri­o­ne­te.
Na­rav­no, u ‘’Ju­ri’’ i u SAD me­na­dže­ri ne­gi­ra­ju ovu po­ja­vu, jer oni to na­vod­no ne na­re­đu­ju, već sa­mo sa­vje­tu­ju da rad­ni­ci no­se pe­le­ne. Rad­ni­ci se ne usu­đu­ju da jav­no ka­žu da ne smi­ju u to­a­let, jer do­bi­ja­ju ot­kaz. Sve to se pri­ka­zu­je kao ne­ka spo­ra­dič­na ne­re­gu­lar­nost u „sa­vr­še­nom“ de­mo­krat­skom neo­li­be­ra­li­zmu. A u stva­ri ne ra­di se ni o ka­kvoj izo­lo­va­noj ne­re­gu­lar­no­sti, već je ta­kvo po­na­ša­nje pre­ma rad­ni­ci­ma su­šti­na te an­ti­so­ci­jal­ne i an­ti­hu­ma­ne kon­tra­dik­ci­je ka­kva je neo­li­be­ral­ni ka­pi­ta­li­zam ili, da bu­de­mo ja­sni­ji, evro­a­tlant­ski is­kaz li­ce­mjer­ne pri­če o ljud­skim pra­vi­ma.
Uosta­lom, ta sin­tag­ma „ljud­ska pra­va“ je ve­li­ka pre­va­ra, jer ona slu­ži sa­mo da za­ma­gli su­štin­sku po­tre­bu lju­di, a to su „so­ci­jal­na pra­va“. Ne­ma ljud­skih pra­va bez so­ci­jal­nih pra­va, a njih u evro­a­tlan­ti­zmu i neo­li­be­ra­li­zmu ne­ma, pa se za­to in­si­sti­ra na is­pra­znoj flo­sku­li „ljud­ska pra­va“ u ko­ja spa­da i pra­vo da čo­vjek bu­de po­ni­žen do te mje­re da pi­ški u pe­le­ne na rad­nom mje­stu.
Rad­nik se svo­di na ro­ba ko­ji ne ki­da svo­je lan­ce, jer ga pla­še da ne­ma dru­ga­či­jeg ži­vo­ta, ali ako ga ipak ima, van neo­li­be­ra­li­zma, on­da je on go­ri i od pe­le­na. Ta­ko to­ta­li­ta­ri­zam i dik­ta­tu­ra evro­a­tlan­ti­sta ru­še svi­jet uni­ver­zal­ne slo­bo­de. Za­to je vri­je­me da se pro­šlost po­no­vi: „Ustaj­te, pre­zre­ni na svi­je­tu...“
(Autor je biv­ši ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)