Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Po­če­ću jed­nim vi­cem, ne bih li vam iz­ma­mi­la osmi­jeh na li­cu, po­što ću u da­ljem pi­sa­nju bi­ti vr­lo ozbilj­na i oštra (a kad ni­sam?)... Na­rav­no s raz­lo­gom. Da­kle, že­na ne­što pri­ča mu­žu, a on je gle­da „bi­je­lo’’, ili još go­re, ne gle­da je uop­šte. Ona već vid­no iz­ner­vi­ra­na ka­že: „Me­ni se či­ni da ti me­ne uop­šte na slu­šaš, da ti sve na jed­no uvo uđe, a na dru­go iza­đe!’’ A muž joj „mr­tav ‘la­dan’’ od­go­va­ra: „Ma či­ni ti se, uop­šte mi i ne ula­zi’’. Eto na­še i ži­ve i „smi­je­šne’’ isti­ne. O gor­či­ni da i ne go­vo­ri­mo. Ni­ko ni­ko­ga ne­će da sa­slu­ša, ni­ko ni­ko­ga ne že­li i ne umi­je da ču­je. Ovaj muž je ba­rem bio iskren, a bo­ga­mi i du­ho­vit, što je ve­li­ka r­jet­kost, ma­kar što se mu­že­va ti­če.
Ovo vri­je­me ko­je nam se sur­va­lo na gla­vu do­ni­je­lo je, po­red ogrom­nih bri­ga, te­re­ta i ne­vo­lja, i go­mi­lu ne­ra­zu­mi­je­va­nja, me­đu­sob­nog ne­po­što­va­nja, ali i ono­ga što me mo­žda naj­vi­še lju­ti – ne­po­sto­ja­nja slu­ha za ne­či­je ri­je­či. To­tal­no od­su­stvo po­tre­be da se ču­je, sa­slu­ša i ra­zu­mi­je dru­ga stra­na. Svi „tr­tlja­mo’’ u isto vri­je­me (300 na sat), ja­či­na to­na je na ivi­ci pu­ca­nja bub­nih op­ni. Upa­da­mo bez par­do­na jed­ni dru­gi­ma u ri­ječ, oti­ma­mo slo­va iz usta, nad­me­će­mo se ni u če­mu. Ap­so­lut­no ne­ma­mo po­što­va­nja, a ni zna­nja za ta­ko moć­nu stvar kao što je ri­ječ. Za­ne­ma­ru­je­mo nje­nu sna­gu, ola­ko je uzi­ma­mo kao bo­gom da­nu. Ne po­ku­ša­va­mo da joj na­đe­mo, ni­ti da­mo smi­sao. Ras­po­la­že­mo s mi­li­on ne­po­treb­nih, ne­u­po­tre­blji­vih ri­je­či, a one pra­ve, ja­ke i vri­jed­ne na na­la­zi­mo u se­bi. Za­to onih otrov­nih, zlu­ra­dih, pot­cje­nji­vač­kih ima­mo u iz­o­bi­lju. Za­to ih ta­ko đu­tu­re i „iz­vo­zi­mo’’.
Ri­je­či su kao pče­le–ne­kad su med, a ne­kad ža­o­ka. Tač­no, ma­da taj med odav­no ne pro­iz­vo­di­mo. Ža­o­ke su nam ne­ka­ko mi­li­je, lak­še uba­da­mo ne­go što li­je­či­mo. „Bo­lji’’ smo kad ope­če­mo ri­je­či­ma ne­go kad ubla­ži­mo bol. Da za­ću­ti­mo ka­da tre­ba-odav­no ne umi­je­mo. Ti­ši­na nam sa­mo stva­ra ne­sno­snu bu­ku. Ogru­bje­li smo od gru­bih ri­je­či. Iz­li­za­li nam se je­zi­ci, fra­ze su nam va­zda ta­ze. Iz­go­vor je po­stao je­dan od va­žnih d­je­lo­va ovog do­sad­nog mo­za­i­ka. Obe­ća­nja su nam lu­dom ra­do­va­nja. Tu smo pra­vi ma­he­ri.
Ni­smo svi, opet „ču­jem” one ko­ji bi se­be da smje­ste u onu dru­gu gru­pu, gdje se za pit­ku i li­je­pu ri­ječ vri­je­di i tre­ba bo­ri­ti. Ni­smo, na­rav­no–od­go­va­ram ja, ni­smo svi ta­ko bes­po­šted­ni u ugnje­ta­va­nju sna­ge i mo­ći ri­je­či, ali je ta ri­ječ ta­ko ti­ha i ta­ko za­ne­mar­lji­va u go­mi­li ovih na­sil­nih. Bla­ga, nje­žna ri­ječ ta­ko la­ko se ras­pr­šu­je i le­ti u ne­po­vrat pred na­je­zdom i ro­jem otrov­nih osi­ca. Pro­blem na­šeg dru­štva je što smo u sve­mu ne­ga­tiv­nom u ve­li­koj ve­ći­ni. Upra­vo iz tog raz­lo­ga že­lim da ove mo­je ri­je­či do­pru do svih, i da za­mi­šlje­ni nad nji­ma pro­na­đe­mo nji­hov su­štin­ski smi­sao. A to je da oslu­šne­mo, za­pi­ta­mo se, ali i da „oši­ne­mo’’ ne dru­ge, već se­be. U na­ma je po­če­tak i mi­sli i nji­ho­vog fi­nal­nog pro­iz­vo­da zva­nog–ri­ječ. Jed­na od glav­nih oso­bi­na ri­je­či je­ste nji­ho­vo go­mi­la­nje u na­ma, ali na­ša oba­ve­za je se­lek­ti­ra­nje i nji­ho­va pra­vil­na i pra­vo­vre­me­na upo­tre­ba. Ona ne­pra­vil­na na­pra­vi­la je od mno­gih (na­ro­či­to) po­li­ti­ča­ra „vr­sne’’ de­ma­go­ge, utre­ni­ra­ne la­žo­ve i „rje­či­te’’ ću­to­lo­ge.
Obra­ti­la bih po­seb­nu pa­žnju na one ko­ji ima­ju neo­pi­si­vu i kon­stant­nu po­tre­bu da u di­ja­lo­gu (ipak je to uvi­jek mo­no­log) sa­go­vor­ni­ka za­tr­pa­ju svo­jom pri­čom. Bi­lo da su to pro­ble­mi ili us­pje­si, dru­ga stra­na je na­dr­lja­la. Ne­ma­ti osje­ćaj za ono­ga pre­ko pu­ta, ne uva­ža­va­ti nje­go­vo mi­šlje­nje i stav, bi­ti ne­za­in­te­re­so­van da se ču­je i nje­go­va ri­ječ u 90 pro­ce­na­ta osli­ka­va sta­nje na­šeg dru­štva. Po­tre­ba da se „iz­bom­bar­du­je’’ oko­li­na odav­no je sva­ko­dnev­ni ri­tu­al. Ne­ma se, da­kle, po­što­va­nja ni pre­ma ri­je­či­ma, ni pre­ma ono­me ko­me su upu­će­ne.
A kad bismo sa­mo ma­lo za­sta­li, kad bismo pu­sti­li da ri­je­či u na­ma oži­ve, ka­da bismo ima­li ba­rem ma­lo slu­ha za nji­ho­ve po­tre­be, ka­da se ne bismo po­i­gra­va­li sa nji­ma (osim u kvi­zu), zna­li bi­smo i te ka­ko da ci­je­ni­mo nji­ho­vu vri­jed­nost. Ova­ko smo odav­no u buć­ku­ri­šu be­smi­sla i otu­đe­nja.
Ri­je­či su da se ču­ju, ne sa­mo da se iz­go­vo­re. Ri­je­či su da nam is­ka­žu mi­sli, ne da nas za­tr­pa­va­ju. Ri­je­či­ma se mo­že gr­li­ti, ako zna­mo da sa­slu­ša­mo dru­ge. U ri­je­či­ma je na­da, ako umi­je­mo da im vje­ru­je­mo. Ri­je­či se mo­ra­ju do­bro pro­si­ja­ti da bi se mo­gle na plod­no tlo po­si­ja­ti. U mu­drim ri­je­či­ma du­bo­ko di­šu lje­ko­vi­ta ću­ta­nja. Po­štu­ju­ći ri­je­či, baš sva­ko nji­ho­vo slo­vo, zvuk i smi­sao, bi­će­mo bo­lji lju­di.
Za­to, dra­gi mo­ji, oslu­škuj­te se­be, sa­slu­šaj­te dru­ge. Raz­mi­je­ni­te mi­šlje­nja. Na­u­či­te dru­ge da ču­ju i ra­zu­mi­ju va­šu ri­ječ. Raz­go­va­raj­te. Ja ću za to uvi­jek bi­ti tu. I ja i moj bič. Jer, ri­je­či bez slu­ha su kič.
(Autor je pje­snik)