Pi­še: DR BLAŽO ZLOPAŠA


Sje­ča li­pa u cen­tru gra­da Nik­ši­ća je pri­ča pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti. U pre­da­nji­ma i li­te­ra­tu­ri li­pa se po­mi­nje kao sve­to dr­vo sta­rih Slo­ve­na ko­jem su se kao bo­žan­stvu pri­no­si­le žr­tve. Ne­ki obi­ča­ji po­što­va­nja li­pe za­dr­ža­li su se kod slo­ven­skih na­ro­da i do da­nas. Za li­pu, kao sve­to dr­vo, vje­ro­va­lo se da ču­va od zla i uro­ka i da je li­jek mno­gim bo­le­sti­ma. Dr­vo li­pe ži­vi ne­ko­li­ko sto­ti­na go­di­na i do­sti­že vi­si­nu do 25 me­ta­ra. Pre­ma le­gen­di, zra­ci sun­ca utka­ju se u cvi­jet li­pe, a ko po­pi­je li­pov čaj, to­plo­ta sun­ca ula­zi u or­ga­ni­zam, dje­lu­ju­ći lje­ko­vi­to na mno­ge bo­le­sti, iz­me­đu osta­log, smi­ru­ju­ći du­šev­nu na­pe­tost.
Sta­ri Nik­ši­ća­ni mo­žda ni­je­su mno­go zna­li o li­pi kao bo­žan­stvu sta­rih Slo­ve­na, ali bi ih kroz otvo­re­ne pro­zo­re mi­ris li­pa opi­jao, pa su uz nje­ga to­nu­li u mi­ran san. Na­u­ka o lje­ko­vi­tim bilj­ka­ma, far­ma­kog­no­zi­ja, po­tvr­đu­je bla­go se­da­tiv­no dej­stvo li­pe. Taj mi­ran san mno­gi­ma da­nas ne­do­sta­je. Pod nik­šić­kim li­pa­ma su se od­i­gra­va­le či­ta­ve „ma­le“ isto­ri­je sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta Nik­ši­ća­na, a i di­je­lo­vi „ve­li­ke“ isto­ri­je. Pod kro­šnja­ma li­pa ži­vio je i nik­šić­ki kor­zo na­da­le­ko po­znat, po­seb­no ča­ro­ban u ma­ju i ju­nu ka­da je ga je is­pu­nja­vao mi­ris li­pa. Kao dje­ca, moj sa­da po­koj­ni brat Đor­đi­je i ja, po­sa­di­li smo 1945. na mje­sto po­sje­če­ne jed­nu li­pu u on­da­šnjoj Gun­du­li­će­voj uli­ci. Đor­đe je bio vr­šnjak i ne­raz­dvoj­ni drug sa Vi­tom Ni­ko­li­ćem. U Vi­to­vim pje­sma­ma osje­ćao se dah tih li­pa nik­šić­kih ko­ji je udi­sao u svo­ja bol­na plu­ća u pre­da­si­ma od bo­le­sti ka­da su li­pe za­mje­nji­va­le to­po­le bre­zo­vač­ke. Go­di­ne 1932. ve­li­ki pje­snik Tin Uje­vić še­tao je da­ni­ma tim kor­zom pod istim li­pa­ma dok je če­kao štam­pa­nje svo­je an­to­lo­gij­ske zbir­ke- „Auto na Kor­zu“. Da li je išta slu­čaj­no? Sa tog kor­za svra­ćao je i u ka­fa­nu i mo­jih ro­di­te­lja, gdje ga je mo­ja maj­ka opo­mi­nja­la da ski­ne ka­put i še­šir ba­rem dok je­de, što ni­ka­da ni­je uči­nio.
Go­di­na 1942. Nik­šić je bio pod ita­li­jan­skom oku­pa­ci­jom. U Nik­ši­ću su bi­le sta­ci­o­ni­ra­ne tri ita­li­jan­ske di­vi­zi­je; „Kva­ran­ta oto“, „Đe­no­va“ i „Fe­ra­ra- Al­pi­na“. Mi đe­ca, zna­li smo do­bro ta ime­na, ne zbog rat­nih dej­sta­va, već što je sva­ka di­vi­zi­ja ima­la svoj isto­i­me­ni fud­bal­ski tim. Nik­šić­ki klub ta­da se zvao FK „Obi­lić“. Ita­li­jan­ski voj­ni­ci su igra­li od­li­čan fud­bal, me­đu nji­ma je bi­lo i re­pre­ze­na­ti­va­ca ka­da su bi­li pr­va­ci svi­je­ta 1938. Di­vi­li smo se nji­ho­vim maj­sto­ri­ja­ma. Na­pa­met smo zna­li i sa­stav te re­pre­zen­ta­ci­je s naj­bo­ljim gol­ma­nom i be­ko­vi­ma: Oli­vi­je­ri, Fo­ni i Ra­va, za­tim Me­ca i Pi­o­la. Sve ih je kra­lji­ca Je­le­na Sa­voj­ska po­sla­la u Cr­nu Go­ru ka­ko bi ih sa­ču­va­la. Po­seb­no smo vo­lje­li ne­ke voj­ni­ke, ko­ji ni­su ima­li ve­ze sa fa­ši­zmom i ko­ji su nam da­va­li bom­bo­ne i bi­li bla­go­na­klo­ni pre­ma dje­ča­ci­ma ko­ji su upi­ja­li nji­ho­ve maj­sto­ri­je, da­nju s lop­tom, a no­ću na gi­ta­ri. Sva­ke no­ći ču­la se se­re­na­da pod pro­zo­ri­ma li­je­pih Nik­ši­ćan­ki iz ugled­nih po­ro­di­ca. Po­sli­je ka­pi­tu­la­ci­je Ita­li­je, po­šle su s Ita­li­ja­ni­ma i za­sno­va­li div­ne po­ro­di­ce. U de­cem­bru u Nik­ši­ću ni­je bi­lo fud­ba­la, pao je ve­li­ki sni­jeg. U ta vre­me­na snje­go­vi bi na­pa­da­li i po ne­ko­li­ka me­ta­ra. Nik­šić je bio op­ko­ljen par­ti­za­ni­ma i sni­je­gom. Pre­ki­nu­ta je sva­ka ko­mu­ni­ka­ci­ja sa Pod­go­ri­com. Par­ti­za­ni bi že­sto­ko na­pa­da­li ko­lo­ne ka­mi­o­na ko­je bi po­ku­ša­le da pro­bi­ju blo­ka­du. Me­đu­tim, Ita­li­ja­ni se do­sje­te da u ko­lo­ni is­tu­re po ne­ko­li­ko Nik­ši­ća­na, sma­tra­ju­ći da par­ti­za­ni ta­da ne­će pu­ca­ti. Rat je okru­tan, par­ti­za­ni se ni­je­su mno­go oba­zi­ra­li, stra­da­li su ita­li­jan­ski voj­ni­ci i ne­sreć­ni gra­đa­ni Nik­ši­ća. Hra­nu op­ko­lje­nim ita­li­jan­skim di­vi­zi­ja­ma ba­ca­li su iz avi­o­na „Sa­vo­ja“ kod že­lje­znič­ke sta­ni­ce. I po­red po­mo­ći iz va­zdu­ha, op­ko­lje­nim Ita­li­ja­ni­ma ne­do­sta­jao je ogrev te po­če­še da si­je­ku li­pe. Gru­pa gra­đa­na otr­ča­la je u ita­li­jan­sku ko­man­du i za­mo­li­la ita­li­jan­skog ko­ma­dan­ta da spri­je­či sje­ču li­pa, a gra­đa­ni obe­ća­še da će umje­sto li­pa sje­ći i do­no­si­ti bo­ro­ve pod Tre­bje­som. Ita­li­jan­ski ko­man­dant uva­žio je pro­test gra­đa­na Nik­ši­ća­na i lič­no do­tr­čao i spri­je­čio sje­ču nik­šić­kih li­pa. Iz­gle­da da je čak i za okupatorskog ko­ma­dan­ta u ovom slu­ča­ju „glas na­ro­da“ zna­čio „glas Bo­ga“. Uva­žio je pro­test Nik­ši­ća­na. Pi­ta­nje je da li da­na­šnja vlast mo­že ču­ti glas na­ro­da, uza­lud su pro­te­sti Nik­ši­ća­na. Li­pe su dio iden­ti­te­ta i tra­di­ci­je Nik­ši­ća. Ni­je to pr­vi udar ove vla­sti na iden­ti­tet Nik­ši­ća, a i Cr­ne Go­re. Po­ru­ši­li su i pr­vi kul­tu­ro­lo­ški obje­kat Dom kul­tu­re-po­zo­ri­šte ko­je su po­di­gle nik­šić­ke za­na­tli­je do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma. Nik­šić iz­gle­da vo­de oni ko­ji ne po­zna­ju i ne vo­le nje­go­vu pro­šlost, lju­di ko­ji ne zna­ju ka­ko dru­gi svjet­ski gra­do­vi ču­va­ju i bra­ne svoj vi­zu­el­ni iden­ti­tet. Ti gra­do­vi bri­žno ču­va­ju ono što je sta­ro, kao svje­do­čan­stvo kon­ti­nu­i­te­ta. Ne­kri­tič­na po­tre­ba za no­vim ko­ja se ogle­da u na­sil­noj re­kon­struk­ci­ji tr­ga je bez pa­žlji­vog ukla­pa­nja u sta­ro, pr­vo je na­pa­la li­pe na či­je će mje­sto do­ći sta­bla ame­rič­kih tu­li­pa­ne­ra. Ka­kve li iro­ni­je. Pre­pi­su­ju i do­pi­su­ju ti po­kon­di­re­ni i Jo­si­pa Sla­dea či­je je rje­še­nje tr­ga iz 1885. i da­nas jed­na­ko do­bro. Iz­o­stao je i ma­so­van pro­test i so­li­dar­nost gra­đa­na. Kao da oku­pa­ci­ja još ni­je pro­šla, mo­žda i ni­je, jer se do­ma­ći­ni pre­ma svo­me od­no­se kao pre­ma tu­đe­me. Po­mor nik­šić­kih li­pa po­zi­va na Kon­fu­či­je­vu mi­sao -„Ono­me ko je jed­nom vla­dao nad dru­gi­ma, ne­sno­sna je vlast sva­kog dru­gog nad njim“. Ta­ko is­pa­da da gra­đa­nin Nik­ši­ća, a i Cr­ne Go­re, vi­še ni­ka­da ne­će vla­da­ti nad vla­šću. Sje­ču nik­šić­kih li­pa Nu­šić bi mo­žda ova­ko pro­ko­men­ta­ri­sao: „Lak­še je iz­gle­da upra­vlja­ti gra­dom i dr­ža­vom, ne­go bi­ti ber­be­rin. Ber­be­rin, pr­vo, mo­ra zna­ti da bri­je, a dru­go, mo­ra pa­zi­ti da ko­ga ne po­si­je­če, a vla­sto­dr­žac ni­ti mo­ra zna­ti bri­ja­ti, ni­ti mo­ra pa­zi­ti ho­će li ko­ga po­sje­ći, i ako po­sje­če, ni­je kriv.“