Ljudi su iz­gu­bi­li ži­vo­te. Lju­di se bo­je. Ali su tu i hra­ne se pat­njom dru­gih. Ka­ko dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti sa­op­šte­nja Al­te­ran­ti­ve za Nje­mač­ku (AfD) iz Sak­so­ni­je ko­ja je sa­mo ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka po­sle pr­vih vi­je­sti o na­pa­du u Min­he­nu pre­ko Tvi­te­ra po­ru­či­la: „Te­ro­ri­zam se vra­tio! Ka­da će go­spo­đa Mer­kel ko­nač­no za­tvo­ri­ti gra­ni­ce!“ U tom tre­nut­ku ni­smo zna­li ni­šta o ubi­ci i nje­go­vim mo­ti­vi­ma. Ka­sni­je se is­po­sta­vi­lo da je ubi­ca iz Min­he­na sa svo­jim sta­vo­vi­ma da­le­ko bli­ži Al­ter­na­ti­vi za Nje­mač­ku ne­go ozlo­gla­še­noj kul­tu­ri do­bro­do­šli­ce An­ge­le Mer­kel. Šta sad? Da li dru­ga stra­na tre­ba da sa ra­du­je što su hu­ška­či iz AfD po­gri­je­ši­li? Na­rav­no da ne.
Aten­ta­tor iz Min­he­na se po­no­sio ti­me što je ro­đen 20. apri­la, ka­da i Adolf Hi­tler. Mr­zio je Tur­ke i Ara­pe. Po­či­nio je ma­sa­kr na isti dan ka­da i nor­ve­ški eks­trem­ni de­sni­čar i ma­sov­ni ubi­ca An­ders Brej­vik. Pra­te­ći lo­gi­ku ver­bal­ne eska­la­ci­je, mo­ra­li bi­smo re­ći da je to bio loš dan za de­sni­cu u Nje­mač­koj. Je­dan od „nji­ho­vih“ je ubio de­ve­to­ro lju­di. Ali ne smi­je­mo da pri­hva­ti­mo tu lo­gi­ku; mo­ra­mo pre­ki­nu­ti za­ča­ra­ni krug.
Ka­da je po­či­ni­lac mu­sli­man, de­sni­ca sla­vi, jer se „lje­vi­čar­ski sa­ma­ri­ća­ni“ sa svo­jom kul­tu­rom do­bro­do­šli­ce mo­gu ži­go­sa­ti kao uvo­zni­ci te­ro­ri­sta. Ka­da po­či­ni­lac ni­je mu­sli­man ili zlo­čin ne­ma po­li­tič­ku po­za­di­nu, on­da lje­vi­ca sla­vi, jer se de­sni­čar­ska isla­mo­fo­bi­ja po­no­vo po­ka­za­la kao otrov­na pred­ra­su­da. To je bo­le­sna igra u ko­joj sve što šte­ti mo­me pro­tiv­ni­ku, me­ni do­no­si ko­rist. Ko se u po­li­tič­kim ras­pra­va­ma vo­di tom mak­si­mom na du­ži rok pod­ri­va osno­ve de­mo­kra­ti­je.
Ve­li­ko je is­ku­še­nje da naj­stra­šni­je do­ga­đa­je ko­ri­sti­te za ubi­ra­nje jef­ti­nih po­li­tič­kih po­e­na. Tom is­ku­še­nju ni­su pod­le­gli sa­mo čla­no­vi AfD. Po­sle na­pa­da u An­sba­hu, po­li­ti­čar vla­da­ju­će Hri­šćan­sko-de­mo­krat­ske uni­je Frank Hen­kel je iz­ja­vio: “Iz­gle­da da smo uve­zli su­ro­ve lju­de, ko­ji su sprem­ni na var­var­ske zlo­či­ne, ka­kve ova ze­mlja ni­ka­da ni­je ima­la.” To je po­kra­jin­ski mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va u Ber­li­nu. On o lju­di­ma go­vo­ri kao o ro­bi sa gre­škom, ko­ju tre­ba vra­ti­ti po­ši­lja­o­cu. Isto­vre­me­no, on upo­zo­ra­va na mo­guć­nost da tu te­mu in­stru­men­ta­li­zu­ju eks­trem­ni de­sni­ča­ri, jer – sa­mo bi on to tre­ba­lo da in­stru­men­ta­li­zu­je. Hen­kel će na je­sen po­sta­ti gra­do­na­čel­nik Ber­li­na.
Ka­da je ri­ječ o “var­var­skim zlo­či­ni­ma”, na­ma u Nje­mač­koj ni­su po­treb­ni stran­ci. Šta bi se do­go­di­lo da je An­dre­as Lu­bic, ko­pi­lot ko­ji je u mar­tu 2015. za­ku­cao avi­on sa 150 put­ni­ka u pla­ni­nu, imao ne­ko mu­sli­man­sko ime?
Ver­bal­no na­o­ru­ža­va­nje mo­ra da pre­sta­ne. I to na svim stra­na­ma. Str­plje­nje gra­đa­na Nje­mač­ke za prav­nu dr­ža­vu u po­sled­njih ne­ko­li­ko da­na je do­ve­de­no do tač­ke pu­ca­nja. Simp­tom: pre­zir pre­ma ubi­ci pre­te­že nad po­tre­bom za ob­ja­šnje­nji­ma. Čak i li­be­ral­ni ‘’Zi­doj­če Caj­tung’’ da­je ne­u­o­bi­ča­je­ni sa­vjet: “ne tre­ba da se ba­vi­mo mo­ti­vi­ma aten­ta­to­ra iz An­sba­ha, jer mu ti­me sa­mo oda­je­mo po­čast”.
Ovaj ar­gu­ment tre­ba shva­ti­ti kao upo­zo­re­nje: nji­me se na­ja­vlju­je kraj de­mo­krat­ske ras­pra­ve. Na vr­hun­cu hi­ste­ri­je nje­mač­ke je­se­ni, ta­da­šnji kan­ce­lar Hel­mut Šmit je sma­trao “ne­kom vr­stom pri­kri­ve­ne sim­pa­ti­je” uvje­re­nje gra­đa­na “da i te­ro­ri­sti iz Frak­ci­je cr­ve­ne ar­mi­je ima­ju po­li­tič­ke za­htje­ve”. Da­nas u ‘’Bil­du’’ no­vi­nar Ju­lian Re­ic­helt pi­še: “Te­ro­ri­sti ne za­slu­žu­ju da nji­ma i nji­ho­vi­ma dje­li­ma pri­zna­je­mo bi­lo ko­je mo­ti­ve iz­u­zev me­ga­lo­man­ske že­lje za smr­ću. Ako u to sum­nja­te, na naj­bo­ljem ste pu­tu da po­ka­že­te ra­zu­mi­je­va­nje za te­ro­ri­zam.”
Ov­dje go­vo­re emo­ci­je, a to je uvi­jek opa­sno, na­ro­či­to ka­da je ri­ječ o bez­bjed­no­sti.
Ko se još sje­ća da je isti Hel­mut Šmit u sep­tem­bru 1977. od svo­jih sa­vjet­ni­ka zah­ti­je­vao da “raz­mi­šlja­ju o ne­za­mi­sli­vom” u ve­zi sa ote­tim pred­sjed­ni­kom udru­že­nja nje­mač­kih po­slo­da­va­ca Hanns Mar­ti­nom Schleyerom? Pred­log broj šest na toj li­sti: po­nov­no uvo­đe­nje smrt­ne ka­zne. Lju­de či­je oslo­bo­đe­nje tra­že te­ro­ri­sti tre­ba od­mah ubi­ti. “Bez pra­va na žal­bu.” Od ove su­lu­de ide­je ni­je bi­lo ni­šta. Me­đu­tim, njen pred­la­gač je bio ni­ko dru­gi do glav­ni nje­mač­ki jav­ni tu­ži­lac Kurt Reb­man.
Još je­dan ili dva na­pa­da i ko zna, mo­žda će­mo da spro­ve­de­mo nje­gov pred­log. Ne bi tre­ba­lo da se osje­ća­mo pre­vi­še bez­bjed­ni – od nas sa­mih.
Pre­veo: Mi­ro­slav Mar­ko­vić
Pe­šča­nik.net