Ti­to je ne­spor­no bio dr­žav­nik svjet­skog ugle­da. Mo­glo se de­si­ti da se ne zna za Ju­go­sla­vi­ju – či­ji je bio do­ži­tov­ni pred­sjed­nik, ali se ni­je mo­glo de­si­ti, ni­gdje na ku­gli ze­malj­skoj, da se ne zna za Ti­ta. U to sam se i lič­no uvje­rio ka­da sam pu­to­vao „po bi­je­lom svi­je­tu“. Upra­vo za­to su nje­go­vi dnev­ni za­pi­si, iako ob­ja­vlje­ni vr­lo ka­sno, iza­zva­li ve­li­ku zna­ti­že­lju.
S do­sta ve­li­ke dis­tan­ce či­ta­mo nje­go­va pred­vi­đa­nja bu­duć­no­sti na­še ze­mlje, pa i či­ta­vog svi­je­ta. Ri­ječ je o ‘’Ti­to­vom dnev­ni­ku’’, ka­ko je na­slo­vlje­na knji­ga no­vi­na­ra ‘’Ve­čer­njih no­vo­sti’’ Pe­ra Si­mi­ća. Ti­to je vo­dio svoj dnev­nik sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci, od 1. no­vem­bra 1950. do 18. fe­bru­a­ra 1951. go­di­ne. Obim Ti­to­vih bi­lje­ža­ka iz­no­si oko 80 ru­ko­pi­snih stra­na. A knji­ga ima čak 192 stra­ne. Ti­to na­go­vje­šta­va ne­iz­vje­snu bu­duć­nost ze­mlje, ali i mi­ra u svi­je­tu. To je vri­je­me ka­da ni sam ni­je znao da li će Ju­go­sla­vi­ja osta­ti na Is­to­ku ili će, pak, pod­le­ći pri­ti­sci­ma Za­pa­da. Za­to su i nje­go­va pred­vi­đa­nja ope­re­će­na stra­hom za ze­mlju, ali i za lič­nu sud­bi­nu. Ta­ko 25. no­vem­bra 1950. go­di­ne bi­lje­ži: „Mi će­mo bes­kom­pro­mi­sno bi­ti sa­mo pro­tiv bes­kom­pro­mi­snih pro­tiv­ni­ka so­ci­ja­li­zma“. Na stra­ni 30 či­ta­mo sle­de­ći Ti­tov za­pis: ‘’Mno­go sam da­nas raz­mi­šljao o to­me ka­ko su ki­ne­ski dru­go­vi mo­gli uči­ni­ti ta­kvu glu­post da upad­nu u Ko­re­ju i da se za­ka­če sa sna­ga­ma Uje­di­nje­nih na­ci­ja. Ne­će li to ima­ti fa­tal­nih po­sle­di­ca za sa­mu Ki­ne­sku na­rod­nu re­pu­bli­ku. 18. ja­nu­a­ra 1951. go­di­ne za­klju­ču­je: „Mi na­rav­no osu­đu­je­mo Ki­nu za nje­nu in­te­r­ven­ci­ju u Ko­re­ji.“ Na kra­ju raz­mi­šlja­nja o ovom pi­ta­nju Ti­to se pi­ta: ‘’Ko­li­ko je ta od­lu­ka ki­ne­skih dru­go­va – an­ti­le­nji­ni­stič­ka? Ovom pi­ta­nju se vra­ća za­pi­som od 29. no­vem­bra 1950., pa ka­že da su di­plo­ma­te bi­le „ne­ka­ko za­bri­nu­te zbog po­ra­za tru­pa Uje­di­nje­nih na­ci­ja u Ko­re­ji... Ki­ne­zi su ba­ci­li ve­li­ke sna­ge u po­moć sje­ver­no­ko­rej­ci­ma i pre­šli u si­lo­vi­tu ofan­zi­vu. Pr­vog de­cem­bra 1950. go­di­ne za­pi­su­je: „Mo­že sva­kog ča­sa na­sta­ti ne­ki su­kob ov­dje u Evro­pi i Tre­ći svjet­ski rat će bi­ti stvar­nost.“ De­se­tak da­na ka­sni­je bi­lje­ži da su „ru­ko­vo­di­o­ci SSSR-a raz­u­la­ri­li sve stra­sti“ i da im je cilj „da po­ro­be na­šu ze­mlju i do­ko­pa­ju se Ja­dran­skog mo­ra, od­no­sno sre­do­ze­mlja“, a 25. de­cem­bra 1950. go­di­ne bi­lje­ži: „Vje­ru­je­mo da će nas Ru­si...na­pa­sti i da ne­će­mo mo­ći osta­ti ne­u­tral­ni u bu­du­ćem su­ko­bu.“ Već 30. de­cem­bra bi­lje­ži da ima „po­u­zda­ne in­for­ma­ci­je da Ru­si...pri­pre­ma­ju u pr­voj po­lo­vi­ni ove 1951. go­di­ne ob­ra­čun sa na­šom ze­mljom“. I po­čet­kom ja­nu­a­ra 1951. go­di­ne „bio sam za­o­ku­pljen mi­sli­ma o na­pa­du na Ju­go­sla­vi­ju od stra­ne SSSR-a“ i „da su Ru­si sprem­ni za­po­če­ti Tre­ći svjet­ski rat.“
Mno­go vi­še se pla­šio unu­tra­šnjih pro­ble­ma ko­ji mo­gu ugro­zi­ti bu­duć­nost ze­mlje. Pa 15. no­vem­bra 1950. bi­lje­ži za­pa­ža­nja Bo­ri­sa Ki­dri­ča „da je na­ci­o­nal­ni šo­vi­ni­zam za­hva­tio (u Slo­ve­ni­ji) pri­lič­ne raz­mje­re, ne sa­mo u re­do­vi­ma in­te­li­gen­ci­je, već i kod dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka.“
U Hr­vat­skoj je bio ak­tu­e­lan “slu­čaj Ste­pi­nac“: „da­nas sam ja­vio mi­ni­stru unu­tra­šnjih po­slo­va Hr­vat­ske da ob­u­sta­vi da­lje po­sje­ći­va­nje Ste­pin­ca sa stra­ne ra­znih stra­na­ca i da... ob­u­sta­vi raz­ne be­ne­fi­ci­je u is­hra­ni ko­je je do sa­da uži­vao.“
Si­tu­a­ci­ja u Sr­bi­ji je sa­mo pri­vid­no bi­la mir­ni­ja, 16. no­vem­bra 1950. go­di­ne Ti­to bi­lje­ži u svom dnev­ni­ku: „Pro­či­tao sam da­nas Đi­la­sov čla­nak... Pr­vi dio član­ka je do­sta do­bar, ali dru­gi dio... ni­je do­volj­no ja­san i mo­že se kri­vo tu­ma­či­ti od pro­tiv­ni­ka.“ Da­na 21. no­vem­bra bi­lje­ži: „Po­lit­bi­ro (Cen­tral­nog ko­mi­te­ta KPJ) je do­nio od­lu­ku da se... ob­u­sta­vi po­stu­pak pre­ma Žu­jo­vi­ću (Sre­ten) i da se on pu­sti na slo­bo­du-gdje će mo­ći naj­bo­lje po­pra­vi­ti svo­ju iz­da­ju svo­je par­ti­je i na­ro­da.“
Ti­to je imao za­i­sta pu­no su­sre­ta sa ino­stra­nim go­sti­ma i na njih je pre­nio svo­ju za­bri­nu­tost za bu­duć­nost svo­je ze­mlje i či­ta­vog svi­je­ta. Ta­ko je 7. no­vem­bra 1950. pri­mio po­zna­tog ame­rič­kog no­vi­na­ra Sulc­ber­ge­ra, pa za­pi­su­je u svom dnev­ni­ku: „Gnja­vio me je vi­še od jed­nog sa­ta... već se de­si­lo da mi is­kri­vi in­ter­vju i pri­ka­že ona­ko ka­ko nje­mu od­go­va­ra“. Naj­zad će­mo za­bi­lje­ži­ti da je Ti­to ci­je­nio i ne­ke in­ter­vjue svo­jih do­ju­če­ra­šnjih dru­go­va: „Ne­ke od njih zbi­lja ne bih smio na­zva­ti dru­go­vi­ma, jer su oko­re­li špi­ju­ni.“
U nje­go­vim raz­mi­šlja­nji­ma je pri­mje­tan strah od ne­iz­vje­sno­sti. To se do­bro vi­di sa pri­stoj­ne isto­rij­ske dis­tan­ce. A u stra­hu su ve­li­ke oči, pa se mno­ge stva­ri kri­vo vi­de. Otu­da sum­nji­če­nja sve­ga i sva­ko­ga... Jed­ni su „iz­daj­ni­ci“, a dru­gi su „špi­ju­ni“. Tre­nut­ke mi­ra Ti­to je na­la­zio u lo­vu i či­ta­nju oda­bra­nih knji­ga. Na­do­la­ze­ća bu­ra vre­me­na sve vi­še mu je us­kra­ći­va­la to za­do­volj­stvo.