Autor: He­ni Er­ceg


Po­zna­to je da Hr­vat­ska uglav­nom ži­vi od tu­ri­zma, bu­du­ći da su in­du­strij­ski dim­nja­ci i bro­do­gra­đev­ni na­vo­zi odav­no zga­sli. No sti­hij­ni je to, ne­plan­ski ob­lik tu­ri­zma, pa je kr­klja­nac na oba­li ne­iz­dr­živ, a gra­do­vi po­put Spli­ta, Du­brov­ni­ka, pre­tvo­re­ni u ve­li­ki fast­fud i ogrom­ni apart­man­ski kom­pleks. Za­to se ov­da­šnji po­li­ti­ča­ri, čak i biv­ši, od­ma­ra­ju u ti­him dr­žav­nim re­zi­den­ci­ja­ma, pa je i še­sto­mje­seč­ni, svrg­nu­ti pre­mi­jer Ore­ško­vić svo­ju po­ro­di­cu smje­stio u dr­žav­nu vi­lu u Opa­ti­ji gdje je sa­mo za ke­te­ring dr­ža­va pla­ti­la oko pet­na­est hi­lja­da eura. Vi­la na Hva­ru omi­lje­no je, pak, lje­to­va­li­šte biv­šeg, a mo­žda i bu­du­ćeg, pre­mi­je­ra Mi­la­no­vi­ća; sva­ka­ko ne­pri­stoj­ni su iz­no­si ko­je dr­ža­va spu­ca na sve te gre­ba­to­re iz po­li­tič­ke ka­ste.
Ali, to je tek di­gre­si­ja u re­to­rič­ko pi­ta­nje za­što se ov­da­šnji tu­ri­zam svo­di na opa­snu de­struk­ci­ju gra­do­va ko­ji, po­put Spli­ta, do­slov­ce pu­ca­ju po ša­vo­vi­ma, bez ika­kve kul­tur­ne po­nu­de, osim ako se u ta­ko ne­što ne ubra­ja raz­vi­ka­na „Ul­tra”, fe­sti­val elek­tron­ske mu­zi­ke, od ko­jeg ko­ri­sti uglav­nom ima­ju pri­vat­ni iz­najm­lji­va­či so­ba i ugo­sti­te­lji, a je­dva ne­što sam grad. Ili, za­što se do­pu­šta uni­šte­nje pri­rod­nog fe­no­me­na Pli­tvič­kih je­ze­ra, na­gr­đe­nih bez­oč­nom apart­ma­ni­za­ci­jom, pa je ovih da­na pri­pri­je­tio i Une­sko, pod či­jom su je­ze­ra za­šti­tom.
A ni­je da ne­ma uba­vih mje­sta u unu­tra­šnjo­sti, vri­jed­nih po­sje­ta, za­ni­mlji­vih ba­rem kao sve­ti­li­šte u Me­đu­gor­ju. Evo, re­ci­mo, ma­le­no mje­sto Srb u Li­ci, gdje su pod spo­me­ni­kom par­ti­zan­skom ustan­ku da­ni­ma u ša­to­ri­ma lo­go­ro­va­li pri­pad­ni­ci jed­ne fa­ši­stič­ke stran­ke i pri­je­ti­li da­će spri­je­či­ti obi­lje­ža­va­nje go­di­šnji­ce an­ti­fa­ši­stič­kog ustan­ka. Na­rav­no, za sva­ki slu­čaj dr­ža­li su u ša­to­ru i plin­ske bo­ce, uz iz­ja­ve ka­ko je do­volj­na sa­mo jed­na ši­bi­ca uko­li­ko se 27. ju­la pred spo­me­ni­kom oku­pe an­ti­fa­ši­sti, Sr­bi i dru­gi gnja­va­to­ri. Tu su se go­sti iz svi­je­ta mo­gli iz pr­ve ru­ke upo­zna­ti s kon­ti­nu­i­ra­nom mr­žnjom pre­ma Sr­bi­ma u dr­ža­vi ko­ja je, pa­ra­dok­sal­no, svoj imidž mo­gla gra­di­ti upra­vo na va­lo­ri­za­ci­ji jed­nog svog srp­skog su­gra­đa­ni­na – ge­ni­ja Ni­ko­le Te­sle. Ali ni­je. Šta­vi­še, sva­ka vlast od­bi­ja od se­be, kao ku­gu, vri­jed­nost či­nje­ni­ce da je taj vi­zi­o­nar ro­đen ov­dje, u ma­lom hr­vat­skom se­lu Smi­lja­nu, i tu ste­kao pr­va zna­nja ko­ja će ka­sni­je osta­vi­ti u na­sle­đe či­ta­vom svi­je­tu.
Polj­ska je, za raz­li­ku, zna­la bren­di­ra­ti Šo­pe­na, Salc­burg ži­vi od Mo­car­ta, pet mi­li­o­na tu­ri­sta go­di­šnje po­sje­ti Šek­spi­ro­vo rod­no mje­sto u En­gle­skoj… sa­mo u pa­me­ću oskud­noj Hr­vat­skoj Te­sla ne po­sto­ji, ni kao tu­ri­stič­ki, ni kao na­uč­ni brand. Pa je i 160. go­di­šnji­ca nje­go­vog ro­đe­nja pro­te­kla ne­pri­mjet­no, s tek ne­ko­li­ko sto­ti­na fan­ta­sta oku­plje­nih pred nje­go­vom, u tra­vu za­ra­slom, rod­nom ku­ćom u ma­lom Smi­lja­nu. Dok se u Špa­ni­ji, Azer­bej­dža­nu, Če­škoj – gdje je bo­ra­vio tek go­di­nu da­na – u SAD… Te­sla sla­vi ve­li­kim iz­lo­žba­ma i ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma, u rod­noj Hr­vat­skoj uklo­nje­ni su čak i nje­go­vi spo­me­ni­ci, naj­če­šće di­na­mi­tom, ili, pak, sklo­nje­ni od oči­ju jav­no­sti.
Ge­ni­je ko­ji je po­sled­njih go­di­na po­stao in­spi­ra­ci­ja, si­no­nim za ino­va­ci­ju, pa ga se svi­jet kon­ti­nu­i­ra­no sje­ća, u Hr­vat­skoj je iz­lo­žen in­sti­tu­ci­o­nal­nom pre­zi­ru, oži­vljen tek sit­nim en­tu­zi­ja­zmom po­je­di­na­ca. Nje­go­vim se ime­nom ne­kad zva­la na­gra­da za na­u­ku, da­ka­ko uki­nu­ta de­ve­de­se­tih, jer ni­ka­ko ni­je do­mo­ljub­no da Hr­vat­ska ima na­gra­du s ime­nom čo­vje­ka srp­skog po­ri­je­kla, ma­kar se ra­di­lo o ge­ni­ju ro­đe­nom u Hr­vat­skoj, stu­den­tu evrop­skih sve­u­či­li­šta, gra­đa­ni­nu svi­je­ta, ko­ji je go­vo­rio ka­ko se jed­na­ko po­no­si „svo­jim srp­skim ro­dom i svo­jom hr­vat­skom do­mo­vi­nom”. Na­uč­ni­ku ko­ji je ve­ći dio ži­vo­ta pro­veo u Ame­ri­ci, dok je u Sr­bi­ji bo­ra­vio tač­no 32 sa­ta. Ipak do­volj­no da ta dr­ža­va na­pra­vi ono što je Hr­vat­ska pro­pu­sti­la uči­ni­ti. Svo­ja­ta­ti Te­slu kao svo­ga i od nje­ga na­pra­vi­ti vla­sti­ti brend.
Otu­da ne­dav­no po­dig­nu­ti spo­me­nik Te­sli u cen­tru Be­o­gra­da, otu­da i us­tra­ja­va­nje grad­ske i cr­kve­ne vla­sti u na­mje­ri da se nje­go­va ur­na pre­mje­sti u hram Sve­tog Sa­ve, upr­kos to­me što je iz­u­mi­telj svje­tla bio ate­i­sta. Uglav­nom, Sr­bi­ja je do­bro pre­po­zna­la ka­kvu tu­ri­stič­ku ko­rist mo­že ima­ti od Te­sle, ro­đe­nog u Hr­vat­skoj, ko­ja ga, pak, kao Sr­bi­na ne že­li. Za­to Sr­bi u Ka­na­di odr­ža­va­ju Te­slin fe­sti­val, pro­gla­ša­va­ju ga „srp­skim he­ro­jem”, srp­ska je di­ja­spo­ra ob­no­vi­la i nje­go­vu la­bo­ra­to­ri­ju u Nju­jor­ku, a nje­gov spo­me­nik s nat­pi­som: „Sr­bin-Ame­ri­ka­nac”, ot­krio je sr­bi­jan­ski pred­sjed­nik Ni­ko­lić. Ta­ko eto čo­vjek ko­ji je svo­jim izu­mom osvje­tlio či­tav svi­jet i ko­ji sa Sr­bi­jom ni­je imao ni­ka­kve ve­ze, kao mr­tav do­ži­vlja­va gru­be ma­ni­pu­la­ci­je srp­ske eli­te, baš kao što je živ dav­no osje­tio svu bi­je­du one Hr­vat­ske, on­da ka­da je po­nu­dio elek­tri­fi­ka­ci­ju Za­gre­ba jer ga je, kao svoj grad, htio osvi­je­tli­ti pri­je ne­go­li ijed­nu dru­gu evrop­sku me­tro­po­lu. Od­bi­li su ga ta­da­šnji po­li­tič­ki ig­no­ran­ti.
Da­nas se na tom apo­li­tič­nom ge­ni­ju pre­la­ma sav jad ov­da­šnjih stro­go et­ni­ci­stič­kih po­li­ti­ka; u Sr­bi­ji ga bez­oč­no svo­ja­ta­ju cr­kva i po­li­ti­ča­ri, u Hr­vat­skoj ga se, pak, od­bi­ja­ju sje­ća­ti. I li­je­vi i de­sni. I za­to se, kao do­bar mar­ke­tin­ški i tu­ri­stič­ki po­tez, aero­drom u Be­o­gra­du zo­ve ime­nom Ni­ko­le Te­sle, a za­gre­bač­ki je upra­vo na­zvan po čo­vje­ku ta­me, et­nič­kom či­sta­ču, ali Hr­va­tu. Fra­nju­Tuđ­ma­nu.wwwbu­ka.com