Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


,,U rđa­voj se dr­ža­vi gla­du­je, jer se hra­na rđa­vo, ne­pra­ved­no di­stri­bu­i­ra; u do­broj, jer je ne­ma.’’, na­vo­di u svom dje­lu ,,No­vi Je­ru­sa­lim’’ Bo­ri­slav Pe­kić. On u na­stav­ku ove pri­če ka­že da je do­bra dr­ža­va u ko­joj ne­ma do­volj­no hra­ne, iako se ono što ima pra­vil­no di­stri­bu­i­ra, jed­no­stav­no ne­sreć­na. Po­što smo svje­sni da u Cr­noj Go­ri hra­ne ima do­volj­no, on­da je ja­sno da je po­sri­je­di rđa­va dr­ža­va ili da se iz­ja­sni­mo pre­ci­zni­je rđa­va upra­va u dr­ža­vi. Za­to se mo­ra­ju do­go­di­ti pro­mje­ne. Zvuk ko­ji šmirgl pa­pir pro­iz­vo­di tre­njem o če­lik je­ste ci­je­na ko­ju mo­ra­mo da pla­ti­mo da bi vra­ti­li Cr­noj Go­ri sjaj ko­ji je ima­la. On ni­je pri­ja­tan, mo­že i da upla­ši, ali je neo­p­ho­dan da bi do bo­ljit­ka do­šlo. Rđa smr­di i osta­vlja fle­ke kad je do­dir­ne­mo, po­mi­sao na tre­nje i zvuk ko­ji se stva­ra ka­da šmirgl pa­pir uđe u su­kob s njom ta­ko­đe nas od­vra­ća od po­mi­sli da bi tre­ba­lo ot­po­či­nja­ti. Me­đu­tim, ka­da se jed­nom kre­ne, sta­ja­nja ne­ma dok če­lik ne iz­ro­ni, sja­jan i čvrst, is­pod ta­lo­ga ko­ji se oko nje­ga na­ku­pio. Rđa mo­ra da ska­pa, a Cr­na Go­ra da se oče­li­či.
Mi­lo Đu­ka­no­vić ka­že da je eko­nom­ska po­li­ti­ka ko­ju je vo­dio uspje­šna. To mo­že­mo i mi da pri­hva­ti­mo uko­li­ko bi­smo pret­hod­no pri­hva­ti­li, što u već po­me­nu­tom dje­lu za­pi­sa Bo­ri­slav Pe­kić, da bi se lju­do­žder­stvo ,,mo­ra­lo uze­ti za uzor vr­lo vi­so­ke i na­pred­ne du­hov­ne kul­tu­re, jer u ve­ći­ni po­zna­ti­jih ma­sov­nih pri­mje­ra, kod ka­ni­bal­skih ple­me­na Da­ja­ka sa Bor­nea, na pri­mjer, ni­je po­sle­di­ca ni iz­o­pa­če­nih na­go­na ni akut­ne gla­di, već ple­me­ni­te te­žnje da se je­de­njem tu­đih gla­va vla­sti­ta uči­ni vred­ni­jom.’’ Ta­ko i Đu­ka­no­vić ima ple­me­ni­tu te­žnju da kra­đom na­še imo­vi­ne sop­stve­nu uči­ni vred­ni­jom.
Dik­ta­tor Cr­ne Go­re je ta­ko­đe is­ta­kao da će na ovim iz­bo­ri­ma gra­đa­ni od­lu­či­ti iz­me­đu kon­ti­nu­i­te­ta ko­ji nu­di DPS kao ga­ran­ci­je si­gur­ne bo­lje bu­duć­no­sti, i re­tro­grad­nih po­li­ti­ka nje­go­vih opo­ne­na­ta ko­je mo­gu do­ve­sti do eko­nom­ske ne­sta­bil­no­sti i do bez­na­đa.
Šta bi mo­gli da ozna­či­mo kao kon­ti­nu­i­tet DPS-a? Spolj­no­po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški kon­ti­nu­i­tet ne­ma­ju. Kon­ti­nu­i­tet ko­ji ima­ju gra­đa­ni vi­še ne že­le – pro­ma­še­ne pri­va­ti­za­ci­je,uga­še­ne fa­bri­ke, ma­le pen­zi­je, pla­te, dis­kri­mi­na­ci­je po ra­znim osno­va­ma, so­ci­o­e­ko­nom­ski i mo­ral­ni su­no­vrat. Gra­đa­ni vi­še ne že­le da im ON dav­no obe­ća­ni bo­lji ži­vot stal­no iz­mje­šta u bli­sku bu­duć­nost ko­ja pod nje­go­vom vla­šću ne­pre­sta­no iz­mi­če. Da ma­lo pa­ra­fra­zi­ram jed­nu ču­ve­nu pje­smu Vas­ka Po­pe, uz na­du da mi ne bi za­mje­rio zbog spe­ci­fič­no­sti slu­ča­ja, iz sva­kog obe­ća­nja DPS-a ko­je ga­ji­mo po jed­na zvi­je­zda nik­ne i od­mi­če ne­do­sti­žna pred na­ma. Sve je kod Đu­ka­no­vi­ća, lo­šeg pro­ro­ka i do­brog hip­no­ti­ze­ra, iz­mje­šte­no u bu­duć­nost, u fik­ci­ju, ni­šta od ono­ga o če­mu go­vo­ri ni­je opi­plji­vo i go­lim okom vi­dlji­vo, pa čak ni ta dr­ža­va o ko­joj nas ne­pre­sta­no pod­u­ča­va i či­jim se ocem pred­sta­vlja. Ni­je dr­ža­va oblak sa mu­nja­ma i gro­mo­vi­ma ko­ji leb­di iz­nad Lov­će­na i ko­ji se dr­žav­nim pra­zni­ci­ma raz­li­va na nas, ši­rok i sve­o­bu­hva­tan. Dr­ža­va je si­stem ko­ji do­bro funk­ci­o­ni­še, dr­ža­va su in­sti­tu­ci­je ko­je rje­ša­va­ju pro­ble­me svo­jih gra­đa­na. Da pi­ta­mo maj­ke iz Ro­ža­ja ili biv­še rad­ni­ke KAP-a da li dr­ža­va rje­ša­va nji­ho­ve pro­ble­me? Da li rje­ša­va na­še pro­ble­me? Na­rav­no, da ne. Za to ni­je kri­va dr­ža­va već ON ko­ji je za­ro­bio. Jer zna­mo da hra­ne i po­sla ima, sa­mo je po­treb­no na­pra­vi­ti is­prav­nu di­stri­bu­ci­ju.
Po pr­vi put na cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj sce­ni pred iz­bo­re je is­kri­sta­li­sa­na po­nu­da do­bro ure­đe­ne dr­ža­ve ko­ja že­li da rje­ša­va pro­ble­me svo­jih gra­đa­na. Tu po­nu­du je dao De­mo­krat­ski front, a ona se zo­ve ,,Da ra­di Cr­na Go­ra’’. Pr­o­gram opo­rav­ka ze­mlje ko­ji u sa­mom na­slo­vu ka­zu­je šta je glav­ni pro­blem gra­đa­na ko­ji dr­ža­va tre­ba da ri­je­ši. Iz­bor je jed­no­sta­van. Ne­do­sti­žna bli­ska bu­duć­nost ko­ju nu­di On, Mi­lo Đu­ka­no­vić, kroz fa­bri­ke čo­ko­la­de ko­je se ni­su otvo­ri­le, kroz 40 hi­lja­da no­vih rad­nih mje­sta ko­ja ne po­sto­je, kroz 10 mi­li­o­na eura ko­ji po­sto­je, a ko­ji­ma je ča­stio svo­ga bra­ta ili pro­gram ko­ji že­li da Cr­na Go­ra ra­di i da od svog ra­da i ona i nje­ni gra­đa­ni ži­ve?
MI, gra­đa­ni Cr­ne Go­re ili ON, ma­ni­pu­la­tor i šef or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la ko­ji je uni­štio cr­no­gor­sku pri­vre­du i pro­iz­vod­nju? Dr­ža­va ko­ja rje­ša­va na­še pro­ble­me i ko­ja do­bro funk­ci­o­ni­še ili dr­ža­va ko­ja lip­sa­va uda­ra­na ma­mu­za­ma Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i nje­go­vih ka­u­bo­ja kao to­var­na ma­zga ko­ja mo­ra da tr­pi te­ret oho­lo­sti, pla­ho­sti i la­ko­mo­sti nje­ga i nje­go­ve lo­pov­ske dru­ži­ne?
Ne­ma ni­če­ga ple­me­ni­tog u uni­šta­va­nju pri­vre­de i re­su­sr­sa, kao što ne­ma ni u je­de­nju gla­va. Ovog pu­ta po­gle­daj­te one ko­ji se na­la­ze oko vas. Va­šu su­pru­gu ili mu­ža, va­šu dje­cu, va­še ro­di­te­lje pen­zi­o­ne­re i ro­đa­ke ko­ji ne mo­gu da se za­po­sle i za ko­je će pen­zi­ja bi­ti sa­mo san ako ova­ko osta­ne... Po­gle­daj­te pro­fe­so­re i na­stav­ni­ke ko­ji tr­pe tor­tu­ru DPS di­rek­to­ra u ško­la­ma, dok­to­re i osta­le me­di­cin­ske rad­ni­ke ko­ji ula­žu se­be i svo­je ži­vo­te, u zdrav­ste­ni si­stem dr­ža­ve ko­ja im ne uz­vra­ća istom mje­rom već ih ni­po­da­šta­va ma­lim pla­ta­ma i ni­ka­kvim uslo­vi­ma u ko­ji­ma ra­de. Po­gle­daj­te i njih i mno­ge dru­ge oko nas i po­sta­vi­te se­bi pi­ta­nje: MI ili On? Mo­zak odav­no zna od­go­vor na to pi­ta­nje, ali ga ra­zni pre­pa­di i stra­ho­va­nja mu­te i ko­če. Ovog pu­ta za­ne­ma­ri­te sve ira­ci­o­nal­ne stra­ho­ve ko­ji­ma vas On za­si­pa i pu­sti­te sr­ce da pre­vag­ne na na­šu stra­nu. MI!