Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


(237. go­di­ne na­kon na­stan­ka svi­je­ta)

Gur­ni­te ga is­pod, čvor­no­va­ti sta­rac ko­šča­tim pr­stom po­ka­za na ka­žnje­nič­ko mje­sto. Ne­ko­li­ko sna­žnih mla­di­ća mu­nu­še lak­to­vi­ma čo­vje­ka u ve­zo­vi­ma. Ovaj se za­lju­lja, uma­lo spo­ta­če, ali se vje­što oso­vi i na kra­ju sam za­ko­ra­či ta­mo gdje je i tre­ba­lo da se na­đe. Is­pod ve­li­ke sti­je­ne ko­ju su pri­dr­ža­va­la dva ka­me­na stu­ba.
-Go­vo­ri, de­mo­nu. Ko­li­ko si že­na obeš­ča­stio – pri­je­te­ći upi­ta.
Mu­ška­rac u sve­zu hrak­nu i na­smi­ja se. Ne oda­de gla­sa.
-Ovo ti je po­sled­nja pri­li­ka! Ka­zuj!
-Mi­sliš da te se bo­jim, dr­ti­no?
-Ko­li­ko njih? Od­go­vo­ri!
-Do­volj­no... – gor­nja usna se is­ko­si ot­kri­va­ju­ći krup­ne žu­te zu­be – Vr­lo do­volj­no. Ra­ču­na­ju­ći i tvo­ju ćer­ku.
Utro­ba mu se pre­vr­nu. Krv mu uda­ri u mut­ne oči. Osta­de bez da­ha. Ur­lik olu­je pri­sje­ća­nja za­vri­šta mi­sli­ma pa se spu­sti do sr­ca. Tu osta da gre­be, glo­đe i na­ri­če iz sveg ja­da. Zbog to­ga šta je nje­go­voj me­zi­mi­ci uči­nio gad... i zbog to­ga što je on mo­rao da uči­ni na­kon to­ga. Bio je pri­mo­ran.
-Ne vi­dim je, star­če... – na­pra­vi se da za­in­te­re­so­va­no po­sma­tra oko­li­nu oče­ku­ju­ći da će se nje­no li­je­po li­ce po­ja­vi­ti od­ne­ku­da - ... Šta si joj ura­dio? Šta si ura­dio svo­joj kr­vi? Svom me­su?
-Ono što je tre­ba­lo – drh­tao je i ve­nuo iz­nu­tra, iako su ri­je­či ne­u­zne­mi­re­ne na­pu­šta­le su­va usta.
-Ubio si je? Ras­po­rio joj na­pu­pje­li sto­mak? – na­mig­nu mu smr­dlji­vim oči­ma. -Tvoj Bog mo­ra da je ja­ko za­do­vo­ljan.
-Dok se ti i na­lik te­bi ni­je­ste po­če­li po­ja­vlji­va­ti na po­vr­ši­nu ni­smo zna­li za na­no­še­nje bo­la... Sa­da, osim bo­la, na­u­či­smo i da kra­ti­mo ži­vo­te. Bez to­ga smo mo­gli. Ali pri­li­ke su se pro­mi­je­ni­le. Stvar je op­stan­ka ljud­skog ro­da. Mo­ra­mo se sa­ču­va­ti. Stvar­no ste pro­klet soj – ba­ci na nje­ga zr­nad pše­ni­ce – Vi­diš. Na ovo­me smo ži­vje­li. Ni­smo po­vre­đi­va­li ži­vo­ti­nje, ni­ti oti­ma­li od dru­go­ga. Pra­vi­li smo hljeb. Bi­lo je za sva­ko­ga. Kad su po­če­la da se po­ja­vlju­ju...- htje­de da ka­že „dje­ca“, ali ni­je mo­gao - ... da se po­ja­vlju­ju stvo­re­nja što li­če na na­šu dje­cu... ona što si ti umet­nuo na pre­va­ru u pup­ča­ne sa­go­ve ne­vi­nih že­na, ta­da je po­če­la zo­ra opa­čin­stva. To ti ne­ću do­pu­sti­ti. Bog je uz nas! Sve­vi­šnji nas ču­va. Nje­go­va smo kre­a­ci­ja!
Za­to­če­nik ga je po­sma­trao re­že­ćim oči­ma.
-Znaš li ka­ko je bi­lo iz Pa­kla gle­da­ti va­še je.igu­za­nje po sun­ča­nim po­lji­ma? Ka­ko je bi­lo na­ma? Ka­ko je to vi­dje­ti krh­ka i sli­na­va bi­ća ko­je je Otac stvo­rio i na­sta­nio na ze­le­ne pa­šnja­ke ovog svi­je­ta... – uhva­ti no­zdr­va­ma ši­rok ko­mad va­zdu­ha - ... Svu­da mi­ri­si, ne­ma ja­da, zla, za­vi­sti i že­lja. Ne­ma bor­be ni­ti ra­to­va. Pih! – plju­nu is­pred se­be – Pre­vi­še ste sla­bi da biste ima­li mi­ra. Pa­kao je na­šao na­či­na da po­ka­že Ne­bu da je po­gri­je­ši­lo u oda­bi­ru mi­lje­ni­ka. Za­mi­je­ni­će­mo vas sve! Vri­je­me de­mo­na će po­je­sti eru čo­vje­čan­stva. Ne­će vas bi­ti za ne­ko­li­ko lje­ta. A ovi go­re ne­će ni pri­mi­je­ti­ti raz­li­ku ka­da sve bu­de go­to­vo.
-Ću­ti! – na star­čev uz­vik je­dan od sna­žni­jih mla­di­ća otvo­re­nim dla­nom steg­nu vi­li­cu đa­vo­la. Zu­bi za­škri­pa­še. Dva pred­nja se okru­ni­še od pri­ti­ska. – Da ste išta vri­je­đe­li, Bog vas ne bi po­slao u du­bi­ne og­nja. Mi smo, mo­žda, ka­ko ve­liš, sla­ba­šna ra­sa, ali ti se ku­nem sva­kom sve­tom ka­pi kr­vi da dok je u me­ni mi­sli, ne­ću do­pu­sti­ti da se tvoj okot odr­ži. Ni ja, ni­ti iko od nas!
-Dža­ba ti – ote gla­vu iz gr­ča - To­li­ko smo već ljud­skih že­na na­pum­pa­li... usko­ro će svu­da oko te­be da trč­ka­ra­ju i krv da sr­ču ma­li đa­vo­li. Mo­žeš li ih, star­če, sve po­bi­ti? Ho­ćeš li ima­ti do­volj­no vre­me­na? Ili ti je svu sna­gu uze­lo ka­sa­plje­nje vla­sti­tog če­da?
Star­cu se vrat­na ča­pra na­je­ži. Da­de znak. Sa ne­ko­li­ko uda­ra ma­ljem dva rat­ni­ka po­lo­mi­še stu­bo­ve. Te­ška plo­ča pa­de. Zdro­bi ga­da. Za­ču se zvuk kao kad ta­ba­nom na­gnje­čiš tvr­do­kril­ca što se pret­hod­no na­sr­kao nek­ta­ra.
Sta­rac po­kri oči dla­no­vi­ma. Pri­tr­ča­še mu mla­di­ći. Ne­ki ga pri­dr­ža­še.
-Da li si do­bro?
-Je-je­sam. Krat­ka ne­moć. Aj­mo sa­da. Mo­ra­mo u po­tra­gu. Oba­vi­je­sti­te sva­ku na­se­o­bi­nu lju­di, od is­to­ka do za­pa­da da Pa­kao že­li da za­mi­je­ni nas đa­vo­li­ma. Pred­sto­ji ve­li­ka bor­ba. Po­ru­či­te da po­tu­ra­ju pr­lja­vo sje­me na­šim že­na­ma, u na­šim ko­li­jev­ka­ma.
-Ali, ka­ko da ih pre­po­zna­mo? Ta­ko li­če na nas.
-La­ko, moj si­ne. Po pr­sti­ma. Na sva­koj ru­ci i no­ga­ma ima­ju po pet ko­ma­da. Bož­ja dje­ca su če­tvo­ro­pr­sta.
(Autor je knji­žev­nik)