Pi­še: VUKIĆ GARO BRAJKOVIĆ

Svi mi ima­mo jed­nu knji­gu. Stvar­nu knji­gu. Knji­gu ži­vo­ta. Vječ­nu knji­gu! Knji­ga je po­ka­za­la i ka­za­la čo­vje­ku ze­malj­ske i ne­be­ske pu­te­ve. Knji­gu ko­li­ko čo­vjek tra­ži, to­li­ko ima ot­kri­ve­nja i sa­zna­nja o se­bi i o svi­je­tu. Knji­ga se do­bi­je ro­đe­njem i či­ta se uvi­jek i va­vi­jek. Bez knji­ge se ni­ku­da ne mo­že, sa knji­gom ne­pro­či­ta­nom se svu­da po­đe, do­đe se na svi­jet, na­đe se svi­jet. Uči­telj je uče­ni­ke pri­zvao i pri­čao i u svi­je­tu o svi­je­tu, go­vo­rio sa ško­lom o knji­zi vječ­noj. Knji­ga po­ne­se i pri­ne­se u slo­vo o po­stan­ku i op­stan­ku svi­je­ta. Ne­be­ska knji­ga je jed­na, je­dan ne­be­ski uči­telj i knji­ga je jed­na vječ­na, ko­ja se da­la čo­vje­ku, da po­ka­že vi­du da se na­đe ovo­ze­malj­sko, kod sa­zna­nja da ni­ku­da ne sti­že bez knji­ge, knji­ge po­ka­zni­ce, sve­zna­na i zna­na, zna sve o čo­vje­ku, za pu­te­ve ko­ji su mu da­ti i ko­ji mu ni­je­su da­ti i ko­ji su mu pri­do­da­ti, na­met­nu­ti, zna­ve­no i ne­zna­ve­no, na­sil­no i pri­sil­no. Zna knji­ga za put ko­ji čo­vjek sam no­si i za put ne­dav­ni, kri­vo oda­bra­ni i iza­bra­ni, ko­ji do­no­si kri­vo i kri­vo­tvor­no, ra­zor­no po čo­vje­ka, po nje­gov put, u va­vi­jek. Čo­vjek ima sa­mo jed­nu knji­gu bez ko­je ne­ma ku­će, bez ko­je ne mo­že ni u ku­ću, ni pred ku­ću, ni u put op­sta­ti, sa njom svi vje­ko­vi su is­pi­sa­ni i pro­či­ta­ni. Knji­ga je pro­či­ta­la čo­vje­ka, ovo­ze­mlja­sko i ne­be­sko sve­bi­va­nje i da­va­nje. Knji­ga ka­že da je čo­vjek vje­čan, kao što je i knji­ga vječ­na. Ta­ko da svi­jet tre­ba sa­mo da pra­ti knji­gu. Knji­ga uvi­jek sli­je­di ne­vi­đe­no sve­vi­đe­no. Ona sve vi­di. A čo­vjek sko­ro i da ne vi­di sve­vi­đe­nje i ne­vi­đe­nje. U sve­vje­ko­ve uči­telj ni­je osta­vio knji­gu i uče­ni­ke. Po­o­dav­no se čo­vjek pre­pu­stio ne­vi­du, a osta­vio za­bo­ra­vio uči­te­lja i knji­gu. Na­đo­še se i do­đo­še pre­da­va­či i đa­ci, pre­da­va­ča bez­broj, a nek­nji­ga se ne zna broj. Iz­gu­bi­le su se knji­ge kod đa­ka, a zbu­nje­ni đa­ci kod nek­nji­ga. Pre­da­va­či uda­ri­li po pu­te­vi­ma u na­rod, sva­ki svo­ju knji­gu no­si, sva­ki svo­ju knji­gu iš­či­ta­va, pri­ča i pre­pri­ča­va. Dr­že se knji­žu­ri­na s ko­ji­ma su po­gu­bi­li i vre­me­na. Knji­zi su do­pi­si­va­li pri­pi­si­va­li nek­nji­gu, a uda­lji­li se od knji­ge i sva­ka no­va knji­ga do­no­si ve­ću nek­nji­gu, ve­ću kriv­du, ve­ću ne­i­sti­nu. Isti­na je jed­na i knji­ga je jed­na, ko­ja se ne da pre­pra­vlja­ti i ne mo­že se pre­pra­vi­ti. Pre­pra­vlje­na knji­ga i ni­je knji­ga i ni­je isti­na za knji­gu. Pre­da­va­či ni­je­su po­zna­li knji­gu i pre­po­zna­li po­zi­va­nje za se­be. Pre­da­va­či po se­bi is­kri­vlju­ju ka­zi­va­nje, a vi­đe­nje ne ka­zu­ju slo­vo i slo­va knji­ge. Slo­vo je knji­ga i knji­ga je slo­vo. Slo­vo ka­zu­je sve o čo­vje­ku od po­stan­ka i na­stan­ka svi­je­ta. Svi­jet je po­čeo ži­vot sa zna­kom i slo­vom i mo­ra osta­ti kod zna­ka, mo­ra osta­ti kod slo­va i sa slo­vom, to je je­di­na knji­ga ko­ja je ži­va. Sve osta­le ura­đe­ne i ra­đe­ne po pre­da­va­či­ma, uda­lji­le su se od stvar­ne knji­ge, jed­ne knji­ge i kao ta­kve be­ži­vot­ne su, a do­ni­je­le ne­red đa­ci­ma, a đa­ci svi­je­tu ne­vo­lju, na­ro­du i ze­mlji ne­sre­ću. Ne­sta­le su le­te­će i sva­ko­dnev­ne knji­gi­ce i li­sto­vi, pre­da­va­ča stvo­ri­še i pri­ča­ju i pre­pri­ča­va­ju, što ni­je i što ni­kad ni­je bi­lo. Pi­šu po­gub­no, zbu­nju­ju­ći i slu­đu­ju­ći za­mo­re, smo­re i iz­lu­de čo­vje­ka, a ot­mu čo­vje­ku ži­vot i ži­vlje­nje. Že­le i po­ku­ša­va­ju da upa­ku­ju čo­vje­ka u ko­ri­ce knji­žu­ri­ne. Pre­da­va­či i đa­ci po­bje­gli su od da­na u noć, od svje­tlo­sti u mrak i od vi­da i od ži­vo­ta i od čo­vje­ko­lju­blja uči­te­lja i knji­ge. Pre­da­va­či i đa­ci umi­sli­li da je od njih svi­jet po­stao i na­stao, a htje­li bi da uči­ne svi­jet po svo­joj za­mi­sli (daj Bo­že da ima­ju pro­mi­sli), ali na sre­ću svi­je­ta knji­ga je jed­na, kao što je jed­no ne­bo, ko­je svi­jet da­je i ze­mlju pri­dr­ža­va. Pre­da­va­či i đa­ci po­ku­ša­va­ju i za­mi­šlja­ju da do­seg­nu ne­bo, da se pri­bli­že ne­be­sju, Pod­ne­be­sje im to ne­će ni­ka­da do­zvo­li­ti. Osta­vlja im da kao ma­li mra­vi ho­da­ju ze­malj­skom ko­rom, a sve što su čin­ili i či­ne mi­ne kao ki­ša i vje­tar ka­da utih­ne. Pre­da­va­či če­sto mno­go šte­te či­ne svi­je­tu i vi­še­stru­ke šte­to­či­ne su za čo­vje­ka. A uče­ni­ke mno­go­stru­ke umi­šlje­ni­ke i ne­po­zva­ni­ke, vri­je­me po­ka­že da ni­je­su i ni­ka­da ne do­ra­stu vre­me­nu i svi­je­tu. Svi­jet ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja i ne mo­že za­bo­ra­vi­ti sva ne­do­zva­nja i ne­po­zna­nja, po­go­re i pre­va­re, la­žne knji­ge i pre­da­va­ča i đa­ka. Nek­nji­ga je uči­ni­la pu­stoš svi­je­tu. Sva­ka pat­nja i da­nas pri­sut­na kod oca, maj­ke, se­stre, bra­ta kod oči, a kod ze­mlje mu­če­ni­ce u vje­ko­va­nju, ko­joj je ne­bo da­lo to­plo­tu u svje­tlost i knji­gu, na­pi­sa­nu ne­po­gre­ši­vog slo­va, sve­tot­ka­nog li­ca, da čo­vjek ski­ne sa se­be kri­vo­tvor­stvo, pre­o­bra­ti, pre­svu­če ti­je­lo u sre­te­nje svje­tlo­snog vi­da, u spo­zna­nje da se oči­sti kri­vo­žder­stva i či­nje­nja nek­nji­ge pre­da­va­ča i đa­ka. Na svu sre­ću svi­je­ta, ne­bo či­sti i oči­sti pr­ljav­šti­ne sa li­ca ze­mlje i sva­ka ne­čast kod ne­ča­sja sa pr­ljav­šti­nom. Iz­gu­bi­će se nek­nji­ga. Ne­po­vrat će im osta­ti mje­sto kod za­bo­ra­va. Uči­telj i uče­ni­ci vi­dje­li su pr­ljav­šti­nu nek­nji­ge i pu­šta­ju je u tru­lež da ne­sta­ne sa li­ca ze­mlje, po­ka­zu­ju­ći i ka­zu­ju­ći nek­nji­gu knji­žu­ri­ne i nje­nu pro­la­znost ko­ja po­la­ko ne­sta­je, kao što je i do­la­zi­la. Knji­žu­ri­na bi­će za­bo­ra­vlje­na i od slo­va i kod slo­va, pre­da­va­či su sa­mi do­šli, a ni­ka­da ni­je­su bi­li Bo­gom da­ni, na­šli se, i sna­šli uče­ni­ke ko­je nek­nji­ga ka­zu­je i po­ka­zu­je u ne­ži­vot knji­žu­ri­ne. I kri­vo­žder­stvo i bo­lest, po­vre­de i ra­ne. Ne­ma po­mo­ći, ni li­je­ka. Za­met­nu­li pre­da­va­či i đa­ci ne­po­zna­nja, a gla­ve ukri­ve i ku­će is­kri­ve u ne­ka­zni­cu i slo­vo ne­zna­ve­no, ne­zna­no i ne­po­zva­no. Od pre­da­va­ča i pre­da­va­ča sa­mo mu­ka, bo­le­sti iz vi­je­ka u vi­jek i ni­ka­da se ne za­u­sta­vlja­ju i na ze­mlji tra­že, do­ne­su i na­đu ra­zna zla i is­tre­blje­nja sve do nji­ho­ve gla­ve. A knji­ga vječ­na osta­će vječ­ni uči­telj i vječ­ni čo­vjek.
(Autor je pje­snik)