Odav­no je po­zna­to da je onaj gla­sni, „jav­ni“ pa­tri­o­ti­zam, sklo­ni­šte za lo­po­ve i ko­ri­sto­ljup­ce. Od­lič­no se sje­ćam „naj­pa­tri­ot­ski­jeg“ od svih vre­me­na cr­no­gor­skih.
Bi­lo je to vri­je­me kad su pa­tri­o­ti­zmom sma­tra­ni go­vo­ri pu­ni mr­žnje i po­zi­va na na­si­lje, na ru­še­nje jed­nog drev­nog gra­da. He­roj­stvo je bi­lo obu­ći uni­for­mu i „jed­nom za sva vre­me­na za­vr­ši­ti sa tim usta­ša­ma“, ka­ko re­če ta­da­šnji i da­na­šnji pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji je tih da­na, zbog tih usta­ša, u pa­tri­ot­skom za­no­su za­mr­zio čak i ša­hov­sku ta­blu. Rat­nič­ki na­dah­nut, po­ru­či­vao je sva­ko­me ko od­bi­je da ide u rat da je gu­blje­nje po­sla, ka­ko su tih da­na ta­kvi ka­žnja­va­ni, ma­la ka­zna i da je tre­ba po­o­štri­ti: “Na de­zer­te­re tre­ba pri­mje­nji­va­ti za­kon, ali ne ni­ka­kav no­vo­kom­po­no­va­ni, pre­ma ko­me se lju­di tje­ra­ju s po­sla… Rat se ne do­bi­ja de­zer­ter­stvom već mo­bi­li­za­ci­jom“.
Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni sa­u­če­sni­štvo cr­no­gor­ske vla­sti u zlo­či­ni­ma de­por­ta­ci­ja, Bu­ko­vi­ci, Štrp­ci­ma, Ka­lu­đer­skom la­zu, Mo­ri­nju... Pro­tje­ri­va­nje gra­đa­na dru­ge vje­ro­i­spo­vi­je­sti i ono što se ni­ka­da ra­ni­je u isto­ri­ji Cr­ne Go­re ni­je de­si­lo – osni­va­nje lo­go­ra u ko­ji­ma su na naj­mon­stru­o­zni­je na­či­ne mu­če­ni hr­vat­ski ci­vi­li.
U ovih dva­de­set se­dam go­di­na DPS je, uz de­be­lu po­moć po­je­di­nih opo­zi­ci­o­nih vo­đa i par­ti­ja i re­li­gij­skih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka, ta­ko da­le­ko od­ma­kao u „raz­mon­ti­ra­nju“ cr­no­gor­ske isto­ri­je, u bri­sa­nju iz si­ste­ma vri­jed­no­sti svih na­sle­đa eti­ke čoj­stva i ju­na­štva, da ni­šta ni­je osta­lo po­šte­đe­no od nji­ho­vog ra­zor­nog dje­lo­va­nja. Cr­no­gor­ska vlast na če­lu sa pre­mi­je­rom Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem, pot­po­mog­nu­ta po­je­di­nim opo­zi­ci­o­nim vo­đa­ma i par­ti­ja­ma i re­li­gij­skim ve­li­ko­do­stoj­ni­ci­ma, sko­ro tri de­ce­ni­je ta­ko pre­sud­no uti­če na na­šu su­mor­nu sva­ki­da­šnji­cu i ta­ko ne­pri­ko­sno­ve­no vla­da na­šim mi­sa­o­nim na­vi­ka­ma, usvo­je­nim si­ste­mom vri­jed­no­sti i ži­vot­nim oče­ki­va­nji­ma da ni­je­smo vi­še ka­dri ni da za­mi­sli­mo da bi mo­gao po­sto­ja­ti ne­ka­kav dru­gi ob­lik ži­vot­ne eg­zi­sten­ci­je i eti­ke po­red ili ne­za­vi­sno od pla­si­ra­nog od stra­ne tih „ri­ba­ra ljud­skih du­ša“. Oni su po­sta­li vr­hov­na in­stan­ca od ko­je oče­ku­je­mo da od­re­di šta je pra­va, istin­ska vri­jed­nost, šta je stvar­nost, ta­ko da vi­še i ne pri­mje­ću­je­mo ras­ko­rak iz­me­đu nji­ho­vih pred­iz­bor­nih obe­ća­nja i po­sti­zbor­nih oprav­da­nja, nji­ho­vih du­hov­nih po(r)uka i kon­kret­nih sli­ka na­šeg sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Tro­de­ce­nij­ska cr­no­gor­ska vlast je ra­zo­ri­la sva­ku istin­sku vri­jed­nost, li­ši­la stvar­ni ži­vot sva­ke du­hov­no­sti i uz­vi­še­no­sti, do­ve­la do ras­pa­da ap­so­lut­nog si­ste­ma vri­jed­no­sti i mo­ral­nih nor­mi, do ve­li­kog ra­slo­ja­va­nja dru­štva, stva­ra­ju­ći ma­su obes­pra­vlje­nih i si­ro­ma­šnih na jed­noj, i ma­nji­nu enorm­no bo­ga­tih i ba­ha­tih, na dru­goj stra­ni. Mi­ster euro je po­stao mje­ra sve­mu, je­di­ni bog ko­ji se po­štu­je i ko­me se kla­nja.
I da­nas je, opet, po ko zna ko­ji put, pre­ma ri­je­či­ma i u re­ži­ji cr­no­gor­skog dr­žav­nog vr­ha, Cr­na Go­ra ugro­že­na, i opet su iste pa­tri­o­te na nje­nom, tj. svom bra­ni­ku.
Po­zna­to je da sva­ka ugro­že­nost dr­ža­ve po­di­že u na­ro­du ste­pen agre­si­je kao od­go­vor na nje­nu za­šti­tu, ali i da, isto ta­ko, pro­por­ci­o­nal­no to­me na ni­ži ni­vo spu­šta ra­zum­sko re­zo­no­va­nje i po­ni­šta­va sko­ro sva­ki istin­ski si­stem vri­jed­no­sti. Na po­vr­ši­nu iz­bi­ja­ju naj­pri­mi­tiv­ni­ja ko­lek­tiv­na shva­ta­nja, mr­žnja i na­si­lje pre­ma po­nu­đe­nom ne­pri­ja­te­lju po­sta­ju naj­u­zvi­še­ni­ja, naj­pa­tri­ot­ski­ja osje­ća­nja. U ta­kvoj ko­lek­tiv­noj svi­je­sti, na nje­nim ta­la­si­ma, ju­na­ci i pa­tri­o­te po­sta­ju oni ko­ji su naj­gla­sni­ji u mr­žnji pre­ma onom ko­ga oni ozna­če kao ne­pri­ja­te­lja, vo­de­ći ta­ko si­gur­nim ko­ra­kom cje­lo­kup­no dru­štvo ka vr­hun­cu na­za­do­va­nja sve­ga ljud­skog i nor­mal­nog.
A za­što je sve to ta­ko? I za­što tra­je to­li­ko du­go? I za­što su pred­stav­ni­ci onih ko­ji su ko­li­ko ju­če od ove vla­sti, ili uz nje­nu sa­gla­snost, pro­tje­ri­va­ni, ubi­ja­ni, u lo­go­ri­ma mu­če­ni, da­nas nje­ni spa­si­o­ci?
Ne­ka so­ci­o­lo­ško-psi­ho­lo­ška is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da se u sva­kom auto­krat­skom dru­štvu, ka­kvo je i cr­no­gor­sko, oko 80 od­sto lju­di pla­ši ne­po­slu­šno­sti pre­ma auto­ri­te­ti­ma. Osta­lih 20 od­sto su oni ko­ji shva­ta­ju da auto­kra­te ili nji­ma po­slu­šne in­sti­tu­ci­je ra­de ne­što ne­mo­ral­no ili da njih tje­ra­ju da ra­de ne­što su­prot­no nji­ho­voj sa­vje­sti. Ali ta is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju i da je od tih 20 od­sto njih 15 od­sto ko­ji su svje­sni po­gub­no­sti po­sto­je­ćeg si­ste­ma, ne­sprem­no da se su­prot­sta­vi auto­ri­te­tu u stra­hu da će ugro­zi­ti vla­sti­tu si­gur­nost, ma­te­ri­jal­nu, dru­štve­nu, emo­tiv­nu ili du­hov­nu, da je sa­mo pet od­sto po­pu­la­ci­je sprem­no da do kra­ja ide u raz­ob­li­ča­va­nju i mi­je­nja­nju po­sto­je­ćeg sta­nja.
Taj pa­ra­li­šu­ći strah 95 od­sto po­pu­la­ci­je la­ko ko­ri­ste no­si­o­ci auto­krat­skog si­ste­ma u svim obla­sti­ma ži­vo­ta, od po­li­ti­ke, rad­nih mje­sta, po­ro­di­ce, pa do re­li­gi­o­znih opre­dje­lje­nja. A da bi ti ko­ji pre­po­zna­ju po­gub­nost ta­kvog si­ste­ma vla­da­vi­ne oprav­da­li po­da­ni­štvo auto­ri­te­tu, da bi uop­šte ko­li­ko -to­li­ko sa­ču­va­li sa­mo­po­što­va­nje, oprav­da­nje pred so­bom i pred dru­gi­ma na­la­ze ta­ko što ne­gi­ra­ju bi­lo ka­kvo zlo ko­je do­la­zi od na­sil­ni­ka, obič­no ga pro­jek­tu­ju­ći na ne­ke dru­ge cen­tre mo­ći, po­sta­ju­ći ta­ko bra­ni­te­lji auto­kra­ta.
Još ve­ći za­štit­ni­ci auto­kra­ta su oni ko­ji od njih oče­ku­ju ne­ki lič­ni do­bi­tak – ka­ri­je­ri­sti, opor­tu­ni­sti, mo­ral­na i du­hov­na si­ro­ti­nja. Tu pri­pa­da i ve­li­ki dio opo­zi­ci­o­ne i ta­ko­zva­ne kul­tur­ne, kao i re­li­gij­ske eli­te, ko­ji naj­če­šće to je­su ne za­hva­lju­ju­ći svom in­te­lek­tu­al­nom ka­pa­ci­te­tu, ostva­re­nom dje­lu, kul­tur­nom ili du­hov­nom do­pri­no­su, već is­klju­či­vo za­rad lič­nog in­te­re­sa, pri­pad­no­sti auto­krat­skom esta­bli­šmen­tu. I ne­bit­no ko je na vla­sti, oni su tu da sva­koj bu­du na uslu­zi. Kao nje­ni sled­be­ni­ci ili kao nje­ni na­ru­če­ni, po­tre­bi­ti opo­zi­ci­o­ni pro­tiv­ni­ci. A tu su i oni in­te­lek­tu­al­ci, ko­ji, umje­sto da, bi­ra­ju­ći naj­te­ži ali i naj­u­zvi­še­ni­ji put ko­ji im po pri­ro­di po­zi­va pri­pa­da, i bu­du no­si­o­ci pro­gre­sa i pre­po­ro­da dru­štve­ne za­jed­ni­ce i ču­va­ri i ba­šti­ni­ci tra­di­ci­o­nal­nih cr­no­gor­skih etič­kih vri­jed­no­sti pri­la­go­đe­nih ci­vi­li­za­cij­skom vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo, u stva­ri, na je­dan ili na dru­gi na­čin, da bi ,,na­hra­ni­li” svoj in­te­res i svo­ju su­je­tu, pot­po­ma­žu odr­ža­va­nje pre­da­to­ra na vla­sti, “je­du­ći” ta­ko du­hov­nu sup­stan­cu dru­štva u cje­li­ni.
U in­sti­tu­ci­o­nal­nom vjer­skom ži­vo­tu, strah od ne­po­slu­šno­sti re­li­gij­skom auto­ri­te­tu po­ve­zan je sa stra­hom od gu­bit­ka dru­štve­ne si­gur­no­sti, gu­bit­ka re­li­gij­ske pri­pad­no­sti, pa i gu­bit­ka mo­guć­no­sti vječ­nog spa­se­nja.
Zbog sve­ga to­ga smo tu gdje da­nas je­smo. Jer smo ku­ka­vi­ce, po­slu­šni­ci, mo­ral­no i du­hov­no si­ro­ma­šni.

Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić