Pi­še: Lea Le­a­ni


Mo­ja ba­ka je ima­la jed­nu re­če­ni­cu za me­ne, za sve šta joj ka­žem: "Ne bri­nem ja za te­be, ti si dru­go..." u smi­slu, dru­gom tre­ba po­mo­ći, me­ni ne, jer iz­vu­ći ću se ja.
Pa sam je jed­nom pri­li­kom upi­ta­la - "Za­što ni­sam to pr­vo, a ne uvi­jek ne­što dru­go?"
- "Jer si se ta­kva ro­di­la. No­siš svo­je bre­me sa­ma. A Bog sva­kom da ono­li­ko ko­li­ko mo­že na svo­jim ple­ći­ma da po­ne­se."
Ba­ki­ne ri­je­či su me na­ve­le da se za­pi­tam da li je u da­na­šnje vri­je­me pred­nost ili ma­na bi­ti ja­ka že­na?
Da li je do­bro da se ci­je­li ži­vot oko ne­če­ga i sa ne­čim bo­riš, da si psi­hič­ki sta­bil­na lič­nost na ko­ju se svi osla­nja­ju ka­da im je te­ško, a ka­da sa­ma upad­neš u kri­zu, jed­no­stav­no se sklo­ne, ne­ma ih, jer te ka­rak­te­ri­šu kao ja­ku lič­nost, kao pti­cu Fe­niks, ko­ja će se sa­ma di­ći iz pe­pe­la i ko­joj ni­ko ni­je po­tre­ban?
Ja­ke že­ne u ra­ni­jim vre­me­ni­ma bi­le su stub po­ro­di­ce i bi­le su po­što­va­ne od stra­ne svih čla­no­va do­ma­ćin­stva.
U da­na­šnje vri­je­me že­ni je sta­vlje­no na le­đa mno­go to­ga, iako smo mi to sa­me tra­ži­le i že­lje­le.
Že­na da­nas uglav­nom za­vr­ša­va ško­lu , di­plo­mi­ra, ma­gi­stri­ra, dok­to­ri­ra..
Že­ne da­nas na svo­jim le­đi­ma ima­ju obra­zo­va­nje ( ko­je je u sta­rim vre­me­ni­ma bi­lo sa­mo kod bo­ga­ti­jih po­ro­di­ca ), pa on­da ima­ju pri­ti­sak uda­je , na­kon to­ga pri­ti­sak dje­ce, po­sao i ku­ću.
U ovom "new age" svi­je­tu že­na mo­ra bi­ti obra­zo­va­na, spo­sob­na da za­ra­di i spo­sob­na da bri­ne o dje­ci i ku­ći.
Pre­ma to­me na­še že­ne su sa­me po se­bi mno­go, mno­go ja­ke.
Ka­da ka­žem ja­ka že­na, ne mi­slim na ne­kog ko se stal­no bo­ri, već na oso­bu ko­ja je spo­sob­na da sa ma­lo na­po­ra rje­ša­va ozbilj­ne si­tu­a­ci­je , da bu­de di­plo­ma­ta i da br­zo pre­va­zi­đe raz­li­či­te ka­ko emo­tiv­ne ta­ko i po­slov­ne te­ško­će.
Po mom mi­šlje­nju, ja­ka je ona že­na ko­ja se ne slo­mi na pr­voj kri­vi­ni, ko­ja ne ku­ka kad joj je naj­te­že već je sa­ma se­bi naj­ve­ći po­kre­tač... je­ste fi­lo­zof­ski od­go­vor, ali bi­ti ja­ka že­na u da­na­šnjem si­ste­mu is­kre­nu­tih vri­jed­no­sti, istin­ski ja­ka že­na, pri­vi­le­gi­ja je.
Iz mog is­ku­stva to su obič­no vr­lo ra­zum­ne, is­pu­nje­ne že­ne ali sa dru­ge stra­ne i ja­ko spo­sob­ne.
Raz­li­či­ta su vi­đe­nja ja­ke že­ne, a da li je bi­ti jak isto­vre­me­no i pro­klet­stvo i bla­go­slov, osta­vi­ću dru­gi­ma da pre­su­de, ali je de­fi­ni­tiv­no po­ma­lo od obo­je.
Bla­go­slov upra­vo zbog to­ga što ni­šta ne mo­že to­li­ko da te iz­ne­na­di a da ti već ne kre­neš sa­mo­stal­no da na­la­ziš rje­še­nja . Svje­sna si svo­je sna­ge i ja­či­ne i cr­piš je sa­ma iz se­be. U go­to­vo sva­koj si­tu­a­ci­ji mo­žeš da vi­diš ši­ru sli­ku za raz­li­ku od ne­ko­ga ko se uvi­jek osla­nja na dru­ge.
I kad do­ži­viš no­vi krah do­volj­no je da se okre­neš u svo­ju pro­šlost i da vi­diš da si pre­gu­ra­la i go­re, i on­da ta si­tu­a­ci­ja i ne pa­da ta­ko te­ško. Usta­neš, stre­seš pra­ši­nu i ideš da­lje.
Pro­klet­stvo, kad se ta­kav ro­diš, to je to. Ne­ma ni­kog da te raz­ma­zi, jer si uvek ne­što dru­go
Osje­ćam to va­ga­nje pro­klet­stva i bla­go­slo­va.
Či­ni mi se da ja­ke oso­be osta­nu za­ki­nu­te za za­šti­tu i pa­žnju jer one sa­me umi­ju da se bra­ne.
Či­ni mi se da se kroz ži­vot pro­vla­če usa­mlje­ni kao vu­ko­vi, rje­ša­va­ju­ći svo­je i tu­đe pro­ble­me, bez iči­je po­mo­ći, pa se nji­ho­va sna­ga uglav­nom po­is­to­vje­ću­je sa mo­guć­no­šću da po­ti­sne emo­ci­je i to mi pri­je li­či na bor­bu i ot­por pre­ma ži­vo­tu, ne­go na kul­ti­va­ci­ju istin­ske sna­ge u do­di­ru sa iza­zo­vi­ma, ko­ji su za­pra­vo šan­sa za rast.
Uvi­jek i sa­mo šan­sa za rast, ni­ka­da ni­šta dru­go.
Sva­ko dru­ga­či­je ra­zu­mi­je­va­nje iza­zo­va je ni­šta dru­go do is­kri­vlje­na per­cep­ci­ja.
Ni­ka­da ni­sam po­dr­ža­va­la bor­bu pro­tiv ve­tre­nja­ča u bi­lo kom smi­slu i za me­ne to ni­su ja­ke že­ne već una­pri­jed iz­gu­blje­ne.
Sna­ga zna­či umje­ti bi­ti ogo­ljen i ne pla­ši­ti se zbog to­ga. Jer če­ga se pla­ši­ti ako je unu­tra­šnje je­zgro lič­no­sti istin­ski sna­žno?
Mo­ja pri­ja­te­lji­ca, psi­ho­log, mi je jed­nom pri­li­kom re­kla - "Ne tre­ba osu­đi­va­ti lju­de. Ni­smo svi od istog ma­te­ri­ja­la."
Ta­ko, ako ne­ko sum­nja u se­be, vje­ro­vat­no će i svje­sno i ne­svje­sno iz­bje­ga­va­ti ri­zi­ke. Ko sma­tra da mo­že, tra­ži­će vi­še.
Ovo je bi­blij­ska mu­drost.
Bi­tan je po­zi­ti­van stav, ne od­u­sta­ja­ti. A ni­šta ljud­sko ni­je stra­no.
Ako ne kre­ne­mo, ni­kad ne­će­mo sti­ći. Ako ne tra­ži­mo, ne­će­mo do­bi­ti. Mo­ra­mo se du­hov­no nje­go­va­ti, da bi bi­li do­bri i se­bi i dru­gi­ma.
I ono što je me­ni ba­ka go­vo­ri­la - "Ja­ka že­na je ona ko­ja je pr­vo bi­la pa­met­na pa na­pra­vi­la iz­bo­re zbog ko­jih ni­je po­sle pa­ti­la. A da bi na­pra­vi­la do­bar iz­bor sva­ki put se za­pi­ta­la imam li do­bro­bit od ovo­ga i ču­vam li svoj du­šev­ni mir?".
(Autor­ka je knji­žev­ni­ca)