Pi­še: Mi­len­ko Jo­va­no­vić


Ve­za Cr­ne Go­re sa Ko­sme­tom je ne­ras­ki­di­va, ko­li­ko god se zlo do­ma­će od­ri­ca­lo od Nje­go­ša i sve­ga što je stva­ra­lo i odr­ža­lo Cr­nu Go­ru.
I zva­nič­no od­ri­ca­nje ofi­ci­jel­ne Cr­ne Go­re od Nje­go­ša, če­mu smo svje­do­ci bi­li ne­po­sred­no pred ka­len­dar­ski kraj sa­da već mi­nu­le go­di­ne, lo­gi­čan je sli­jed do­ga­đa­ja na­kon što je Nje­go­šev je­zik be­stid­no pro­tje­ran iz cr­no­gor­skih obra­zov­nih usta­no­va, Nje­go­še­va cr­kva iz­lo­že­na te­ro­ru ša­či­ce du­hov­nih bo­ga­lja, dio nje­go­vog na­ro­da kon­ver­to­van u ne­ka­kve na­ka­zne Mon­te­ne­gri­ne, a nje­go­vo pi­smo, ko­jim je is­pi­sa­na i na­ša ci­je­la ča­sna isto­ri­ja, gur­nu­to u za­pe­ćak i nji­me se da­nas slu­že sa­mo oni ko­ji ne pri­sta­ju na pro­mje­nu svi­je­sti i na od­ri­ca­nje od pre­da­ka. Ku­ka­vič­luk i po­da­ni­štvo, već du­že vri­je­me, od­li­ke su i ve­li­kog bro­ja gra­đa­na Cr­ne Go­re, za­što to ne re­ći. Zar to bje­do­la­no ne svje­do­či i po­da­tak da je i naj­no­vi­ja sra­mo­ta u re­ži­ji ve­le­i­zdaj­ni­ka iz vla­sti pro­šla bez zna­čaj­ni­jeg ot­po­ra cr­no­gor­skih gra­đa­na?! Po­seb­no in­te­lek­tu­a­la­ca. O za­ro­blje­nim i oku­pi­ra­nim in­sti­tu­ci­ja­ma da i ne go­vo­ri­mo. Uosta­lom, ova­kav na­rod, ma­kar nje­gov do­bar dio, Nje­go­ša i ne za­slu­žu­je. Pro­je­kat pre­tva­ra­nja Cr­ne Go­re u pol­tron­sko mre­sti­li­šte i ka­lju­gu ni­šta­vi­la, na­ža­lost, sko­ro da je sa­svim uspio. To, da­ka­ko, ni­je Nje­go­šev za­vjet. Ni Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, ni kra­lja Ni­ko­le, a ni Mar­ka Mi­lja­no­va, či­jih pri­mje­ra čoj­stva i ju­na­štva ima još sa­mo u iz­bli­je­dje­lim ći­ri­lič­nim knji­ga­ma iz ko­jih su uči­le do­sko­ra­šnje ge­ne­ra­ci­je đa­ka i stu­de­na­ta, a ko­je su u me­đu­vre­me­nu za­bra­nje­ne. I to, da iro­ni­ja bu­de pot­pu­na - u od­u­vi­jek ći­ri­lič­noj Cr­noj Go­ri. Stra­ši­lo je slu­šat’ što se ra­di, dok ple­me be­smrt­nog vla­di­ke i pje­sni­ka snom mr­tvi­jem spa­va. Ne ha­ju biv­ši Cr­no­gor­ci za kle­tve pra­dje­dov­ske, nit’ mi­sle su čim će pred Mi­lo­ša i pred dru­ge srp­ske vi­te­zo­ve, ko­ji ži­ve do­kle sun­ca gri­je.
Jed­na­ko kao što ni­su bi­li za­bri­nu­ti 1999. i 2004. go­di­ne za sud­bi­nu Nje­go­še­vog Ko­so­va, i cr­no­gor­ske Me­to­hi­je, već se i ov­dje „kla­še bra­ća me­đu so­bom“, a NA­TO krv­ni­ci, „ja­ki i opa­ki, za­ti­ra­hu sje­me...“ Pre­ću­ta­li su po­gro­me nad vla­sti­tim na­ro­dom oni ko­ji su na ne­ki na­čin bi­li po­pri­lič­no i sa­u­če­sni­ci u tom i dru­gim zlo­či­ni­ma, od­i­gra­nim pri­je i to­kom NA­TO agre­si­je pri­je se­dam­na­est i po go­di­na.   Go­di­ne 1999. i 2004. bi­le su sa­mo fa­za „bor­be ne­pre­sta­ne“, ko­ja ni­je po­če­la ju­če, ni­ti će se za­vr­ši­ti da­nas. Slo­ži­će­mo se da ni­smo do­ra­sli is­pi­tu pred ko­jim smo se na­šli. Ne mo­že se od ne­bra­ta stva­ra­ti brat, ni­ti se mo­že pro­mi­je­ni­ti gen i duh ko­ji je stva­rao i stvo­rio Cr­nu Go­ru upr­kos sve­mu, pa čak i upr­kos gra­vi­ta­ci­ji.
Ve­za Cr­ne Go­re sa Ko­sme­tom je ne­ras­ki­di­va, ko­li­ko god se zlo do­ma­će od­ri­ca­lo od Nje­go­ša i sve­ga što je stva­ra­lo i odr­ža­lo Cr­nu Go­ru. A što da ne pod­sje­ti­mo da Cr­na Go­ra ni­je na­sta­la u ni­ka­kvom do­bru, već u lju­toj ne­vo­lji, bor­bi i gla­di. Ona je ro­đe­na u ko­sov­skoj tra­ge­di­ji post­ne­ma­njić­kih ge­ne­ra­ci­ja, sta­viv­ši na na­rod­nu ka­pu ko­rot­ni pe­čat u sla­vu žr­tve ko­sov­skih ju­na­ka. Zar je sra­mo­ta pod­sje­ti­ti da su na­ši pre­ci u svim ge­ne­ra­ci­ja­ma, vo­đe­ni ko­sov­skom ide­jom ne­po­kor­no­sti, stva­ra­li Cr­nu Go­ru i da su za do­bro­bit po­tom­stva žr­tvo­va­li ži­vo­te po ob­ron­ci­ma Lov­će­na, Bje­la­si­ce, Dur­mi­to­ra, Pro­kle­ti­ja,Ta­ra­bo­ša, Bar­da­njol­ta, ne­pre­sta­no sto­je­ći u eša­lo­nu oko če­sti­to­ga kne­za,  sa an­tič­kom la­ko­ćom da­va­li ži­vo­te, svje­sni da to či­ne „za da­le­ko ne­ko po­ko­lje­nje“.
Ta­ko su Cr­no­gor­ci ku­po­va­li mje­sto na ne­bu, pre­zi­ra­li smrt, smi­ja­li se u li­ce gla­di i ne­vo­lji i ste­kli pr­vo mje­sto u ci­je­lom ro­du srp­skom. Kao što je La­zar pri­nio gla­vu dže­la­tu mir­no­ćom Hri­sta, na­ši su pre­ci u Cr­noj Go­ri, pri­no­si­li svo­je na ol­tar na­ci­je i pra­vo­sla­vlja, ja­sno zna­ju­ći ku­da idu. Ne­svi­kli da ro­bu­je­mo, ni­ti da po­ro­blja­va­mo, na­še su bit­ke uvi­jek bi­le naj­fi­ni­ja de­mon­stra­ci­ja čo­vje­čan­ske eti­ke, u ko­joj smo zna­li da bu­de­mo i lju­di i ju­na­ci, da od­bra­ni­mo se­be od dru­go­ga, ali i dru­go­ga od se­be i ti­me na­sta­vi­mo La­za­rev za­vjet, na­do­gra­di­mo ga u naj­ve­li­čan­stve­ni­ji ko­deks ko­ji pam­ti isto­ri­ja.
Ta­kva Cr­na Go­ra da­nas je ustu­kla pred ne­kom dru­gom, a ne­ki dru­gi lju­di ko­ji se­be na­zi­va­ju Cr­no­gor­ci­ma – su­šta su  su­prot­nost ono­me če­mu  smo svi ne­ka­da sa po­no­som pri­pa­da­li.
Bi­ti Cr­no­go­rac, a plju­va­ti na De­ča­ne, ki­di­sa­ti na Ru­mi­ju, sek­ta­ši­ti na vr­hu Lov­će­na, tu ne­što ni­je u re­du. Pri­je sto go­di­na, Cr­na Go­ra se spu­sti­la iz br­da u pi­to­mu Me­to­hi­ju, vra­tiv­ši se svo­me drev­nom do­mu. Da­nas se Ko­so­vo i Azi­ja na naj­o­či­gled­ni­ji na­čin use­lja­va­ju u Cr­nu Go­ru, ko­nač­no či­ne­ći od nje svoj Ka­ra­dag. Vi­še je ne­go te­ško da­nas u Cr­noj Go­ri go­vo­ri­ti o ko­sov­skom kr­stu i nje­go­vom gol­got­nom vi­jen­cu.
Na obra­zu svih Cr­no­go­ra­ca, da­nas sto­ji ne­pe­ri­va mr­lja pri­zna­nja la­žne dr­ža­ve stvo­re­ne na po­ru­še­nim gro­blji­ma i ko­sti­ma po­naj­bo­ljih si­no­va ovog na­ro­da. Pri­zna­njem la­žnog dr­žav­nog okvi­ra na svo­joj is­toč­noj gra­ni­ci, Cr­na Go­ra je osta­la i bez svo­je gra­ni­ce i bez svo­je Me­to­hi­je i bez… se­be sa­me. Ona se svr­sta­la u red onih ko­je gle­da­mo na snim­ci­ma ka­ko di­vlja­ju i ki­da­ju ča­sni krst pra­vo­slav­nih hra­mo­va. O, Mi­lo­še, ko ti ne za­vi­di...