Pi­še: Lea Le­a­ni

Pa­met­ni lju­di ka­žu : “Uvi­jek daj na za­jam ono­li­ko ko­li­ko mo­žeš da pre­ža­liš”, što i ni­je lo­ša po­u­ka. Da­na­šnje vri­je­me, vri­je­me kri­ze, stva­ra sve ve­ću glad za nov­cem, pa su lju­di sve če­šće pri­nu­đe­ni da po­zaj­me no­vac od pri­ja­te­lja i rod­bi­ne, a kad i jed­ni i dru­gi shva­te da dug ne­će bi­ti vra­ćen, na­sta­ju pro­ble­mi.
Cr­no­gor­ci su kao na­rod još uvi­jek vje­ro­lju­bi­vi i pre­vi­še se osla­nja­ju na ča­snu ri­ječ i usmen do­go­vor, po­seb­no ka­da se ra­di o pri­ja­telj­sko-ku­mov­sko-rod­bin­skim od­no­si­ma.
I to je li­je­po.
Ipak, uko­li­ko zbog tih ve­za osta­ne­mo (u naj­go­rem slu­ča­ju) bez kro­va nad gla­vom, on­da ova­kve ve­ze pre­sta­ju i či­ta­va stvar ne bu­de ni­ma­lo li­je­pa.
Na­rav­no, u po­čet­ku po­sto­ji do­bra na­mje­ra, že­lja da se po­mog­ne, da se pri­tek­ne čo­vje­ku u mu­ci – da mu se po­zaj­mi no­vac…  U tim tre­nu­ci­ma ve­ći­na ne raz­mi­šlja o mo­gu­ćim po­sle­di­ca­ma i te­ško­ća­ma do ko­jih ka­sni­je mo­že do­ći, pa se če­sto no­vac da­je na za­jam uz usme­ni do­go­vor, što je ve­li­ka gre­ška.
Ban­ke su to pa­met­no ure­di­le. Da bi se no­vac po­zaj­mio od ban­ke, od­no­sno da bi se uzeo kre­dit, ban­ke vas tje­ra­ju da pot­pi­še­te ugo­vor. Ta­ko­đe mo­ra­te ima­ti i ne­ku ne­kret­ni­nu da bi oni bi­li si­gur­ni da će­te svoj dug ured­no vra­ti­ti. U po­je­di­nim slu­ča­je­vi­ma će vam tra­ži­ti i ži­ran­te.
Ali ja ni­sam ban­ka, re­ći će­te.
Isti­na, ni­ste. Ali to vas ne spre­ča­va da se­be i svo­je obez­bi­je­di­te na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin.
Na­ma je sve ovo iz po­ni­že­nja i za­to upa­da­mo u pro­ble­me, gu­bi­mo živ­ce i zdra­vlje i sve ma­nje vje­ru­je­mo jed­ni dru­gi­ma.
Jer šta se de­ša­va ka­da du­žnik, i po­red usme­nog do­go­vo­ra, od­bi­ja da vra­ti dug? Ne­dav­no sam sa­zna­la za do­ga­đaj ko­ji je umno­go­me pro­mi­je­nio mo­ju vje­ru u lju­de.
Na­i­me, oso­ba ko­ja du­gu­je po­ve­ću su­mu nov­ca jed­nom mom pri­ja­te­lju od­bi­ja da vra­ti po­zaj­mi­cu.
Ig­no­ri­še mno­go­broj­ne po­zi­ve, blo­ki­ra broj, a on­da čak ide do­tle da op­tu­ži dru­gu stra­nu, čo­vje­ka ko­ji mu je u do­broj vje­ri po­su­dio no­vac, da on za­pra­vo nje­mu ne du­gu­je ni­šta, već je si­tu­a­ci­ja obr­nu­ta.
Ne­ki lju­di jed­no­stav­no ne­ma­ju sti­da, ni obra­za i če­sto se za­pi­tam ko­li­ko ta oso­ba mo­ra bi­ti lo­ša pa da ura­di ta­ko ne­što.
Ako prav­da po­sto­ji, a ka­že­mo da po­sto­ji, za­što onaj po­šte­ni uvi­jek stra­da?
Ako prav­da po­sto­ji, za­što se po­šte­ni sti­de ka­da mo­ra­ju da tra­že svoj no­vac od oso­be ko­ja im du­gu­je?
Po­sta­vlja se pi­ta­nje, šta ura­di­ti u slu­ča­ju ka­da ne­ka po­šte­na oso­ba na­le­ti na oso­bu bez skru­pu­la i ča­sti, sa­ža­li se i ljud­ski mu po­mog­ne. A taj ne­ko mu vra­ti na naj­go­ri mo­gu­ći na­ćin.
Pre­u­ze­ti prav­du u svo­je ru­ke je mi­mo pra­va ko­je za­kon pro­pi­su­je. To je uvi­jek ta­ko. Znam da je bol­no ka­da te ne­ko za­vla­či i iz dže­pa ti iz­vu­če no­vac ko­ji si te­ško za­ra­dio, ali ne tre­ba pri­bje­ga­va­ti si­li, već sa­ču­va­ti svo­je zdra­vlje i svoj ži­vot.
Za po­če­tak, sva­ko tre­ba da se za­pi­ta i za­mi­sli - šta zna­či ri­ječ “PO­ŠTE­NjE”? I ima li ga još uvi­jek? Po­sto­ji li ili je ne­gdje sa­kri­ve­no?
Bi­ti po­šten je pre­li­jep ose­ćaj. Imaš mi­ran san, ne kri­ješ se i sva­ko­me mo­žeš po­gle­da­ti u oči.
Ako vam ne­ko ne vra­ti no­vac, opro­sti­te mu i - sti­ći će sva­kog, pa i nje­ga va­ša kle­tva. Ote­to je pro­kle­to!
Prav­da je­ste spo­ra, ali je do­sti­žna.
Ta­ko da, po­la­ko ... po­tra­ži­te sa­vjet do­brog advo­ka­ta i on će vam re­ći da li ima ele­me­na­ta za po­kre­ta­nje bi­lo ka­kve tu­žbe pro­tiv du­žni­ka.
I ako ima, idi­te do kra­ja i bo­ri­te se za svo­je.
A ako već po­zajm­lju­je­te no­vac ne­ko­me, na­pra­vi­te ugo­vor kod advo­ka­ta i kon­sul­tuj­te se s njim da bi vas za­šti­tio.
Ne po­zajm­ljuj­te “ci­fre” ko­je bi mo­gle da vam ugro­ze eg­zi­sten­ci­ju ili vas otje­ra­ju na uli­cu.
Znam da zvu­či gru­bo, ali ako do­đe­te u slič­nu si­tu­a­ci­ju, vi­dje­će­te ko­li­ko sve ovo ima smi­sla.
I ni­sam bez­o­sje­ćaj­na, sa­mo sam se na­gle­da­la pre­vi­še ne­prav­de i znam ka­ko iz­gle­da kad ni­je sve ka­ko tre­ba.
Ču­la sam za to­li­ko ljud­skih tra­ge­di­ja da mi je sa­svim ja­sno da “kad po­zaj­mi­te no­vac pri­ja­te­lji­ma, iz­gu­bi­te i no­vac i pri­ja­te­lje”.
Ako že­li­te da po­zaj­mi­te, po­zaj­mi­te ko­li­ko mo­že­te, ljud­ski je, ali ta­ko da ne za­ža­li­te ako ne­što kre­ne po zlu.
Ima jed­na stra­na po­slo­vi­ca : “Ako ti pri­ja­telj do­đe u ku­ću i tra­ži ti pet do­la­ra, ti mu ih po­zaj­mi, a ako ti on vi­še ni­kad ne uđe u ku­ću- znaj da ti je to naj­bo­lja in­ve­sti­ci­ja u ži­vo­tu.”
(Autor­ka je knji­žev­ni­ca)