Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Bri­tan­ski pi­sac Džordž Or­vel (1903-1950) ni­kad ni­je kro­čio na ame­rič­ko tlo, ali ovih da­na ta­mo se če­sto po­mi­nje. Pro­šle ne­dje­lje, na­i­me, nje­go­va ču­ve­na an­ti­u­to­pi­ja ”Hi­lja­du de­vet sto­ti­na osam­de­set če­tvr­ta” ob­ja­vlje­na pr­vi put 1949, iz­ne­na­da je po­sta­la naj­pro­da­va­ni­ja knji­ga u naj­ve­ćoj knji­ža­ri svi­je­ta, Ama­zo­nu.
Pi­šu­ći ”1984” (skra­će­no ime ro­ma­na), Or­vel je za­mi­šljao to­ta­li­tar­nu bu­duć­nost ko­ja će se u nje­go­voj vi­zi­ji ob­i­sti­ni­ti u go­di­ni iz na­slo­va. Imao je, na­rav­no, u vi­du sta­lji­ni­stič­ko is­ku­stvo pr­ve so­ci­ja­li­stič­ke dr­ža­ve svi­je­ta, ali je nje­go­va ”Oke­a­ni­ja”, iz­ma­šta­na ve­li­ka si­la bu­duć­no­sti (u stal­nom ra­tu pro­tiv osta­le dvi­je, ”Evro­a­zi­je” i ”Is­ta­zi­je”), na­sli­ka­na ta­ko upe­ča­tlji­vo da je ”1984” ste­kla re­pu­ta­ci­ju jed­ne od naj­u­ti­caj­ni­jih knji­ga 20. vi­je­ka.
Ot­ku­da na­gli skok in­te­re­so­va­nja za ”Ve­li­kog Bra­ta” (sve­pri­sut­nog vla­da­ra ”Oke­a­ni­je’’), za nje­go­vo Mi­ni­star­stvo mi­ra ko­je se ba­vi ra­tom, i Mi­ni­star­stvo isti­ne ko­je fa­bri­ku­je la­ži i naj­zad, za ”no­vo­go­vor”, u ko­jem sva­ki po­jam ima su­prot­no zna­če­nje od pret­po­sta­vlje­nog?
Na­gli skok po­tra­žnje (iz­da­vač, ”Pin­gvin”, hit­no je do­štam­pao 75.000 pri­mje­ra­ka) po­du­da­ra se, po­go­di­li ste, sa pr­vim da­ni­ma ko­je u Bi­je­loj ku­ći pro­vo­di no­vo­u­sto­li­če­ni ame­rič­ki pred­sjed­nik Do­nald Tramp, či­ji su pr­vi po­te­zi, ka­ko je kon­sta­to­vao bri­tan­ski ”Gar­di­jan” – ”ras­pr­ši­li sve na­de” da će on i nje­go­va eki­pa bi­ti ”nor­mal­ni de­sni­ča­ri”.
Nje­go­vi pr­vi uka­zi i pr­vi go­vo­ri i in­ter­vjui, zlo­slut­no su na­i­me pod­sje­ti­li na sa­dr­žaj Or­ve­lo­ve kult­ne knji­ge. Naj­di­rekt­ni­ju po­du­dar­nost do­ni­je­la je Tram­po­va vi­ša sa­vjet­ni­ca Kla­u­di­ja Ke­li­ja­na, ko­ja je, usred po­le­mi­ke oko ni­čim pot­kri­je­plje­nih iz­ja­va nje­nog še­fa da je na ina­u­gu­ra­ci­ji bi­lo vi­še lju­di ne­go na pret­hod­nim, u op­ti­caj pu­sti­la ob­ja­šnje­nje ka­ko su pred­sjed­ni­ko­ve tvrd­nje u stva­ri ”al­te­r­na­tiv­ne či­nje­ni­ce”.
Ovo je bi­la sa­svim di­rekt­na upo­tre­ba Or­ve­lo­vog je­zi­ka, jer u nje­go­voj cr­noj sli­ci bu­duć­no­sti, sva­ka isti­na ima al­ter­na­ti­vu: rat je mir, slo­bo­da je rop­stvo, ne­zna­nje je sna­ga…
”Ako svi pri­hva­ta­ju laž ko­ju Par­ti­ja na­me­će, on­da laž pre­la­zi u isto­ri­ju i po­sta­je isti­na”, jed­no je od pra­vi­la u ”Oke­a­ni­ji”. Dru­go je da ”vlast ni­je sred­stvo, već cilj”. ”Dik­ta­tu­ra se ne us­po­sta­vlja da bi se sa­ču­va­la re­vo­lu­ci­ja, ne­go se re­vo­lu­ci­ja po­kre­će da bi se us­po­sta­vi­la dik­ta­tu­ra… Ko kon­tro­li­še pro­šlost, kon­tro­li­še i bu­duć­nost, ko kon­tro­li­še sa­da­šnjost, kon­tro­li­še i pro­šlost…”
I ta­ko re­dom. Po­nov­no či­ta­nje Or­ve­la iza­zi­va bla­gu je­zu zbog spo­zna­je ko­li­ko je da­le­ko­vid bio. Nje­go­vo ”Mi­ni­star­stvo obi­lja” ne­pre­sta­no pro­iz­vo­di – po­dat­ke ka­ko se ži­vi sve bo­lje: zar to ne zvu­či za­stra­šu­ju­će po­zna­to! Ni­je li, za­tim, ”Ve­li­ki brat”, me­ta­fo­ra za to­tal­ni nad­zor i kon­tro­lu sva­kog po­je­din­ca, da­nas ve­o­ma po­pu­lar­na TV ”za­ba­va za pro­le­te­re” (za ko­ju je kod Or­ve­la za­du­že­no ”Mi­ni­star­stvo isti­ne”).
Ob­ja­šnja­va­ju­ći svo­je­vre­me­no ”po­li­tič­ki je­zik”, Or­vel u jed­nom ese­ju pi­še da on mo­že da bu­de ”ta­ko ob­li­ko­van da la­ži zvu­če isti­ni­to”. Ni­je li to bi­lo pro­ro­ko­va­nje da­na­šnjeg ”po­sti­sti­ni­tog” svi­je­ta, u ko­jem ”no­vo­go­vor” naj­vi­še ko­ri­sti no­vi ame­rič­ki pred­sjed­nik, za ko­ga je ko­lum­ni­sta ”Nju­jork taj­msa” pri­je ne­ki dan kon­sta­to­vao da je ”pa­to­lo­ški la­žov”. Za uti­caj­ni on­lajn ma­ga­zin ”Fo­rinj po­li­si” Do­nald Tramp je pak ”pred­sjed­nik Pi­no­kio”.
Po­rast in­te­re­so­va­nja za Or­ve­la sva­ka­ko je re­zul­tat i op­šte slu­đe­no­sti – i tra­ga­nja za smi­slom i ob­ja­šnje­nji­ma - ko­ju je do­ni­je­la pro­mje­na na ame­rič­koj po­li­tič­koj sce­ni, gdje je Tram­pov uspon do­nio vi­še strep­nji ne­go na­da, o če­mu svje­do­či to što je na du­žnost stu­pio sa naj­ni­žim rej­tin­gom u no­vi­joj isto­ri­ji.
Strep­nje su po­go­to­vo po­ja­ča­ne kad je po­sta­lo sa­svim oči­gled­no da Tram­po­va naj­ve­ća pre­o­ku­pa­ci­ja osta­je lič­na su­je­ta: upor­no je, čak i u si­tu­a­ci­ja­ma gdje to ni­je bi­lo baš pri­klad­no, in­si­sti­rao da je pred­sjed­nič­ku za­kle­tvu po­la­gao pred mno­go ma­sov­ni­jom pu­bli­kom ne­go što je to bi­lo pret­hod­na dva pu­ta, ka­da je pred­sjed­nič­ku du­žnost pre­u­zi­mao Ba­rak Oba­ma, upr­kos fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je su po­ka­zi­va­le (i do­ka­zi­va­le) ne­što sa­svim su­prot­no. Tra­žio je, da­kle da, kao u Or­ve­lo­voj ”Oke­a­ni­ji”, lju­di ne vje­ru­ju svo­jim oči­ma.
Ovo, me­đu­tim, ni­je ni­ka­kvo po­li­tič­ko lu­di­lo, od­no­sno, ako je­ste, to je lu­di­lo u ko­me ima si­ste­ma. Tram­po­vo ”la­ba­vi od­no­si sa isti­nom” i stva­ra­nje ”al­ter­na­tiv­ne re­al­no­sti” u stva­ri su sred­stvo za po­tvr­đi­va­nje nje­go­ve mo­ći, na­čin da se obe­smi­sle svi ra­zum­ni ar­gu­men­ti. Tramp je, uosta­lom, na iz­bo­ri­ma po­bi­je­dio ko­ri­ste­ći se upra­vo la­ži­ma i kr­še­njem svih po­li­tič­kih nor­mi. Za­što bi se sa­da mi­je­njao?
On je ne­sum­nji­vo ubi­je­đen da je je­di­ni ko­ji ”ra­zu­mi­je na­rod” ko­me je obe­ćao da će ra­di­ti sa­mo u nji­ho­vom in­te­re­su, da bi svoj ka­bi­net po­pu­nio pri­pad­ni­ci­ma voj­ne i po­slov­ne eli­te ko­joj i sam pri­pa­da. Oni ko­ji ga sli­je­de još ne zna­ju da su pre­va­re­ni, iako ih uče­sta­lo ubje­đu­je da je i u Ame­ri­ci, kao i u ”Oke­a­ni­ji”, dva plus dva jed­na­ko - pet.
To je mo­žda naj­e­fekt­ni­je ob­ja­šnje­no u jed­noj ana­li­zi od sa­mo dvi­je re­če­ni­ce Bi-Bi-Sija: ”Či­nje­ni­ca vi­še ni­je či­nje­ni­ca. To je či­nje­ni­ca”.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
,, Po­li­ti­ke’’)