-Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić

Islam je dio na­šeg kul­tur­nog iden­ti­te­ta. Ogro­man je do­pri­nos islam­ske fi­lo­zo­fi­je raz­vo­ju evrop­ske kul­tu­re. Ve­li­ka je is­pre­ple­ta­nost i nji­ho­va du­bo­ka po­ve­za­nost. Za­hva­lju­ju­ći arap­skom je­zi­ku, sa­ču­va­na je srž evrop­skog kul­tur­nog iden­ti­te­ta. Grč­ka mi­sao je op­sta­la za­hva­lju­ju­ći islam­skoj fi­lo­zo­fi­ji.
Po­je­di­ni evrop­ski mi­sli­o­ci mu­sli­ma­ne su sma­tra­li “na­ro­dom fi­lo­zo­fa”, a Pe­tar Abe­lard, fran­cu­ski fi­lo­zof hri­šćan­ske sho­la­sti­ke, ri­ječ “mu­sli­man” po­is­to­vje­ću­je sa ri­ječ­ju “fi­lo­zof”.
Sred­nji vi­jek, do­ba ko­je se sma­tra su­no­vra­tom evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je, ka­da je cr­kve­no dje­lo­va­nje ugu­ši­lo sva­ku slo­bod­nu mi­sao – „do­ba na ko­je pro­svje­ti­te­lji gle­da­ju s gnu­ša­njem“; do­ba u ko­jem je Sred­nji vi­jek zbri­sao s li­ca ze­mlje an­tič­ku ci­vi­li­za­ci­ju, an­tič­ku fi­lo­zo­fi­ju, po­li­ti­ku i prav­nu na­u­ku, i u sve­mu po­čeo is­po­čet­ka, što je ima­lo za po­sle­di­cu da su mo­no­pol na in­te­lek­tu­al­no obra­zo­va­nje do­bi­li po­po­vi i da je i či­ta­va sred­njo­vje­kov­na kul­tu­ra za­pad­ne Evro­pe do­bi­la cr­kve­no obi­ljež­je, a ele­men­ti na­u­ke ko­ji su se još sa­ču­va­li od an­ti­ke po­če­li slu­ži­ti sa­mo kao po­moć­no sred­stvo za te­o­lo­ško obra­zo­va­nje po for­mu­li ,,fi­lo­zo­fi­ja je slu­žav­ka te­o­lo­gi­je’’; do­ba kad su cen­tri­ma kul­tur­nog ži­vo­ta Sred­njeg vi­je­ka po­sta­li ma­na­sti­ri i je­di­ni tip ško­la cr­kve­no-ma­na­stir­ske ško­le, je­di­ni tip bi­bli­o­te­ka — ma­na­stir­ske bi­bli­o­te­ke”, ja­vlja se arap­sko spa­sa­va­nje evrop­ske kul­tu­re tu­ma­če­njem i pre­no­še­njem grč­ke mi­sli na Za­pad.
Tre­ba li re­ći da je i ono što je u to do­ba na Za­pa­du bi­lo osta­lo od an­tič­ke fi­lo­zo­fi­je is­kri­vlje­nim tu­ma­če­njem znat­no pro­mi­je­ni­lo sli­ku svi­je­ta an­tič­ke mi­sli. Uz to, ako se zna da je, uz pro­gon “pa­gan­skih mi­sli­la­ca”, u to do­ba u Evro­pi ma­lo ko znao grč­ki je­zik, ja­sno je ko­li­ko je an­tič­ka fi­lo­zo­fi­ja bi­la da­le­ka i ne­po­zna­ta, ko­li­ko je za­slu­ga arap­ske mi­sli u nje­nom oču­va­nju i pre­no­še­nju.
Od VI­II do X vi­je­ka, jed­no od naj­ja­čih kul­tur­nih i eko­nom­skih sre­di­šta Evro­pe bi­la je Kor­do­ba, ču­ve­no raz­do­blje Kor­dob­skog ka­li­fa­ta. Lju­di želj­ni pra­vog obra­zo­va­nja su da­va­li pri­mat islam­skim stu­di­ja­ma u Špa­ni­ji. To­le­do je, re­ci­mo, kao spoj hri­šćan­ske, arap­ske i je­vrej­ske kul­tu­re, bio glav­ni ka­nal u pre­no­še­nju arap­skog kul­tur­nog na­sle­đa na Za­pad. U do­ba Afon­sa X Mu­drog, ko­ji osni­va pre­vo­di­lač­ku ško­lu, Evro­pa pre­ko arap­skog pi­sma upo­zna­je Ari­sto­te­lo­ve, Pla­to­no­ve i dru­ge an­tič­ke spi­se, arap­sku fi­lo­zo­fi­ju, astro­no­mi­ju, me­di­ci­nu, ma­te­ma­ti­ku… Ka­sni­je svi ve­li­ki evrop­ski uni­ver­zi­te­ti na svo­jim stu­di­ja­ma kao ne­za­o­bi­la­zno ima­ju ovo šti­vo. Ara­pi su asi­mi­li­ra­li te­ko­vi­ne raz­vi­je­nih su­sjed­nih ci­vi­li­za­ci­ja či­ja do­stig­nu­ća pro­ši­ru­ju i una­pre­đu­ju, a Evro­pa ih u kon­tak­tu s nji­ma pre­u­zi­ma. Osta­vi­li su naj­vi­še tra­ga u fi­lo­zo­fi­ji, na­u­ci, me­di­ci­ni, teh­ni­ci, knji­žev­no­sti… Sa­mo je­dan pri­mjer - isto­ri­ča­ri fi­lo­zo­fi­je su de­cid­ni da Dan­te du­gu­je si­ste­mi­ma arap­skih fi­lo­zo­fa (Avi­ce­ne, Al­fa­ra­bi­ja, Al­ga­ze­la, Ave­ro­e­sa...) zna­čaj­ne sta­vo­ve svo­je fi­lo­zo­fi­je: uče­nje o umo­vi­ma, o uti­ca­ju ne­be­skih sfe­ra...
Uti­caj ko­ji je iz­vr­ši­la islam­ska fi­lo­zo­fi­ja na fi­lo­zo­fi­ju hri­šćan­stva da­nas je stvar op­šteg zna­nja isto­ri­ča­ra i ne do­vo­di se u sum­nju. Ve­li­ki fi­lo­zo­fi sred­njo­vje­kov­nog isla­ma ko­ji su pre­vo­di­li i tu­ma­či­li Ari­sto­te­la prak­tič­no su bi­li za­čet­ni­ci fi­lo­zof­ske ško­le osno­va­ne u Pa­ri­zu, ko­ja je tvr­di­la da pred­sta­vlja in­te­gral­ni ari­sto­te­li­zam i za ko­ju su arap­ska tu­ma­če­nja i pre­vo­đe­nja bi­la par eks­e­lans. Arap­ska fi­lo­zo­fi­ja i njen uti­caj na To­mu Akvin­skog su ne­dvo­smi­sle­ni, kao što je to i nje­gov uti­caj na fi­lo­zo­fi­ju hri­šćan­stva.
Ge­ni­jal­ni Abu Ali al-Hu­se­in Ibn Si­na, po­zna­ti­ji kao Avi­ce­na, per­sij­ski fi­lo­zof i na­uč­nik, dok­tor, psi­ho­log, te­o­log, ma­te­ma­ti­čar, fi­zi­čar, he­mi­čar, astro­nom, ge­o­log, pa­le­on­to­log… iz­vr­šio je ogro­man uti­caj na sred­njo­vje­kov­nu hri­šćan­sku fi­lo­zo­fi­ju. Ka­ko je ogrom­na ve­ći­na Ari­sto­tel­vih tek­sto­va na Za­pad pr­vi put sti­gla pre­ve­de­na sa arap­skog je­zi­ka u tu­ma­če­nju ovog ču­ve­nog arap­skog fi­lo­zo­fa, kao i Ave­ro­e­sa (XI i XII vi­jek), i ka­sni­je pre­ve­de­na na la­tin­ski iz­vr­ši­la ve­li­ki uti­caj na za­pad­nu sho­la­sti­ku, to je i ja­san po­ka­za­telj nje­nog uti­ca­ja na hri­šćan­sku kul­tu­ru. Osim nje­go­vog si­ste­ma fi­lo­zo­fi­je, ko­ji je uti­cao na mno­ge evrop­ske mi­sli­o­ce, iz­me­đu osta­log, sma­tra se i ocem mo­der­ne me­di­ci­ne i kli­nič­ke far­ma­ko­lo­gi­je, a me­di­cin­ski si­stem ko­ji je po­sta­vio du­go je bio stan­dard li­je­če­nja u Evro­pi. Fi­lo­zof i te­o­log Ro­džer Be­kon, naj­ču­ve­ni­ji fra­nje­vac svo­ga vre­me­na, Avi­ce­nu sma­tra za­slu­žnim za po­nov­no oži­vlja­va­nje fi­lo­zo­fi­je.
Na kra­ju, ne bi bi­lo lo­še za­pi­ta­ti se za­što se mu­sli­ma­ni da­nas u Evro­pi “osje­ća­ju is­klju­če­ni iz dru­štva, dis­kri­mi­ni­sa­ni i stig­ma­ti­zo­va­ni”, ka­ko pi­še u iz­vje­šta­ju “Islam, isla­mi­zam i isla­mo­fo­bi­ja u Evro­pi”, ko­ji je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ob­ja­vio Sa­vjet Evro­pe. Tač­no je, zlo­či­ni ko­ji su po­či­nje­ni na tlu Evro­pe od stra­ne islam­skih osva­ja­ča, eks­tre­mi­sta, te­ro­ri­sta-sa­mo­u­bi­ca, ima­ju udje­la u to­me, me­đu­tim, mo­ra­mo po­gle­da­ti i dru­gu stra­nu: evrop­ske zlo­či­ne uči­nje­ne pre­ma mu­sli­ma­ni­ma. Sje­ti­mo se sa­mo evrop­ske ko­lo­ni­za­ci­je islam­skih ze­ma­lja ili da­na­šnje de­mo­kra­ti­je ko­ju evrop­ske ze­mlje u sa­rad­nji sa Ame­ri­kom ši­re po arap­skim dr­ža­va­ma. Ili stra­ho­te ko­je su Evro­plja­ni na­ni­je­li afrič­kom kon­ti­nen­tu…. Od 15. vi­je­ka, od sa­mog ot­kri­ća Ame­ri­ke i po­mor­skog pu­ta oko Afri­ke, po­či­nje po­dje­la ko­lo­ni­ja­li­stič­kog svi­je­ta. Po­či­nje oku­pa­ci­ja i pljač­ka od stra­ne evrop­skih ze­ma­lja. Naj­bo­ga­ti­je evrop­ske ze­mlje po­sta­le su to za­hva­lju­ju­ći vje­kov­nom pljač­ka­nju ko­lo­ni­ja. I to tra­je i da­nas. Špa­ni­ja i Por­tu­ga­li­ja, ko­lo­ni­jal­ne ve­le­si­le, već ta­da ute­me­lju­ju svo­je pr­ve ko­lo­ni­je, a ugo­vo­rom u Tor­de­sil­la­su 1494. pa­pa Alek­san­dar VI, kao je­dan od vo­de­ćih auto­ri­te­ta to­ga vre­me­na, da bi spri­je­čio su­kob ove dvi­je ze­mlje oko ko­lo­ni­ja ko­je su oku­pi­ra­le, raz­gra­ni­čio je špan­ske i por­tu­gal­ske po­sje­de i Afri­ku do­di­je­lio Por­tu­gal­ci­ma. Afri­ku, kao da je nje­gov lič­ni po­sjed, dao na upra­vlja­nje Por­tu­ga­lu! Ili pri­mjer Fran­cu­ske, či­je ko­lo­ni­je su, iz­me­đu osta­lih, bi­li Al­žir,Tu­nis, Si­ri­ja, Li­ban, Ma­ro­ko, Se­ne­gal, Čad, Kon­go, Gvi­ne­ja, Oba­la Slo­no­va­če, Ka­me­run... Još od do­ba ro­bo­vla­sni­štva pa sve do da­na­šnjih da­na, Fran­cu­ska je ozbilj­no za­vi­sna od pljač­ka­nja i eks­plo­a­ta­ci­je Afri­ke. Fran­cu­ska i da­nas očaj­nič­ki že­li da odr­ži jak uti­caj nad biv­šim ko­lo­ni­ja­ma, ne bi­ra­ju­ći sred­stva Sa­mo u Al­ži­ru, ko­ji je bio ko­lo­ni­ja Fran­cu­ske do 1962. go­di­ne, Fran­cu­zi su u ra­tu pro­tiv po­bu­nje­nih al­žir­skih sna­ga ubi­li naj­ma­nje mi­li­on i po Al­ži­ra­ca, od če­ga pre­ko mi­li­on ci­vi­la.
Po­zna­ta je iz­ja­va biv­šeg fran­cu­skog pred­sjed­ni­ka Žaka Ši­ra­ka da će „bez Afri­ke Fran­cu­ska po­sta­ti tre­će­ra­zred­na svjet­ska si­la“, dok je nje­gov pret­hod­nik Fran­soa Mi­te­ran iz­ja­vio da „bez Afri­ke Fran­cu­ska ne­će ima­ti isto­ri­ju u 21. vi­je­ku.“
Da­nas, ka­ko pi­še ,,Si­li­con Afri­ca’’, če­tr­na­est afrič­kih ze­ma­lja oba­ve­za­ne su od stra­ne Fran­cu­ske, kroz ko­lo­ni­jal­ne ugo­vo­re, da sta­ve 85 od­sto svo­jih stra­nih re­zer­vi u Fran­cu­sku cen­tral­nu ban­ku, ko­ju kon­tro­li­še mi­ni­star fi­nan­si­ja Fran­cu­ske. To­go i tri­na­est dru­gih afrič­kih dr­ža­va i da­lje mo­ra­ju da pla­ća­ju ko­lo­ni­jal­ni dug Fran­cu­skoj. Afrič­ki li­de­ri ko­ji od­bi­ju ova­kav do­go­vor bi­va­ju ubi­je­ni ili smi­je­nje­ni sa vla­sti u dr­žav­nim uda­ri­ma i voj­nim pu­če­vi­ma. Oni ko­ji se po­vi­nu­ju ova­kvom aran­žma­nu bi­va­ju na­gra­đe­ni fran­cu­skom po­dr­škom i ži­ve luk­su­znim ži­vo­tom, dok nji­hov na­rod tr­pi stra­ho­te eks­trem­nog si­ro­ma­štva.
Ta­ko­đe, ka­ko pi­še ,,Si­li­con Afri­ca’’, Fran­cu­ska ima pr­ven­stvo da ku­pu­je bi­lo ko­ji na­ci­o­nal­ni re­surs ko­ji se pro­na­đe u ne­koj biv­šoj ko­lo­ni­ji. Sa­mo ako Fran­cu­ska od­u­sta­ne od pra­va pre­če ku­po­vi­ne ne­kog re­sur­sa, afrič­ke ze­mlje ima­ju pra­vo da tra­že dru­ge za­in­te­re­so­va­ne stra­ne za ku­po­vi­nu tog re­sur­sa.
Isti prin­cip je sa dru­gim bo­ga­tim evrop­skim dr­ža­va­ma, Ho­lan­di­jom, Bel­gi­jom, Nje­mač­kom, Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom... ko­je su bo­ga­te po­sta­le za­hva­lju­ju­ći pljač­ka­nju svo­jih ko­lo­ni­ja. Pa kad se još ima u vi­du ge­to­i­za­ci­ja i dis­kri­mi­na­ci­ja mu­sli­ma­na u po­je­di­nim evrop­skim ze­mlja­ma i u Ame­ri­ci...
Tre­ba to­me do­da­ti i to da su, u me­đu­sob­noj bor­bi za pre­vlast i oču­va­nje uti­ca­ja u tim naf­tom, di­ja­man­ti­ma, zla­tom i dru­gim re­sur­si­ma bo­ga­tim islam­skim ze­mlja­ma, Ame­ri­ka i evrop­ske dr­ža­ve osni­va­le i fi­nan­si­ra­le mno­ge te­ro­ri­stič­ke gru­pe, da su oni su­štin­ski tvor­ci da­na­šnjeg te­ro­ri­stič­kog zla. Ne da bi­smo se svim na­ve­de­nim oprav­da­li zlo­či­ni u ime isla­ma, to ni­ka­ko, već da bi­smo shva­ti­li da ni mi, hri­šća­ni, ni­je­smo ne­vi­ni u toj pri­či i da da­nas u evro-ame­rič­kim ze­mlja­ma su­šti­na su­ko­ba i ot­po­ra pre­ma isla­mu kori­je­ne vu­če mno­go vje­ko­va iza, da mno­go kr­vi, naf­te, zla­ta i di­ja­ma­na­ta sto­ji iza to­ga.