-Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Sli­ka po­sto­ji, ne­do­sta­ju sa­mo zi­do­vi ko­ji bi to mo­gli da is­tr­pe. Od smr­ti Bro­za, kao da go­di­na­ma zja­pi ne­pri­rod­na ru­pa na mje­sti­ma gdje je on bio oka­čen za­u­vi­jek. Mo­žda je do­šlo vri­je­me za no­vi za­nos pred li­kom od ko­ga ne­ma bje­ža­nja ni­ti spa­sa.
Mi­ni­star voj­ni Alek­san­dar Vu­lin na­lo­žio je da se u va­žni­jim pro­sto­ri­ja­ma srp­ske voj­ske ima ka­či­ti neo­do­lji­vi por­tret go­spo­da­ra Vu­či­ća. Uz neo­p­hod­ni re­tuš i fo­to-šop, ka­ko bi ta ne­po­no­vlji­va fi­zi­o­no­mi­ja po­ste­pe­no mo­gla da pri­ra­ste voj­ni­ci­ma za sr­ce.
Ni­sam si­gu­ran da li je u na­ve­de­nom opi­tu grad­nje vo­šta­nog kul­ta uklju­čen i mo­del za nje­ga. I ako je­ste i ako ni­je, Vu­lin je se­bi ce­men­ti­rao vi­so­ko be­sram­no udvo­rič­ko mje­sto, pa kad vje­ša­nje naj­va­žni­je sli­ke pro­đe, eto usko­ro i šta­fe­te ili or­de­na he­ro­ja, ako bi vo­đa, ma­kar zbog me­da­lje ili ro­man­tič­ne bi­o­gra­fi­je, od­lu­čio da za­ra­ti. A iz­gle­da da je na­šao i pro­tiv ko­ga.
Vu­čić ne vo­li opo­nen­te ni­ti di­ja­lo­ge. Sva­ka nje­go­va muč­na ras­pra­va vo­di se u ne­ja­snom mo­no­lo­gu unu­tar te kom­plek­sne lič­no­sti, ko­ja je po­ci­je­pa­na si­la­ma mra­ka iz pro­šlo­sti na ono­ga ko­ji je­ste i ono što bi on že­lio da bu­de u mo­gu­ćoj va­ri­jan­ti po­sto­ja­nja.
On ima neo­do­lji­vu glad za sla­vom, ma­kar je udvo­ri­ce oko nje­ga ob­li­ko­va­le kao utje­hu za lu­dog kra­lja, zna­ju­ći da ta­ko op­sje­ne i za­blu­de po­sta­ju stvar­ne. Ako kod njih ne­ma ča­ro­li­je ili iskre­nog di­vlje­nja, ob­ja­šnje­nje za te­ške gu­bit­ke sa­mo­po­što­va­nja (ta­mo gdje je ono po­sto­ja­lo) kraj­nje je tri­vi­jal­no: ćar, vaj­da, bli­zi­na, sla­va, smrad, na­pre­do­va­nje, bi­lo šta.
Vu­čić će ra­do i obil­no na­hva­li­ti se­be sa­mog kao vri­jed­nog, pa­met­nog, skrom­nog, u sva­kom po­gle­du ne­do­sti­žnog dr­žav­ni­ka, ko­me ni­je ni sta­lo da se upo­re­đu­je sa bi­lo kim. Ali, sa­mo pred od­vrat­nim pri­mje­ri­ma lič­nog po­ni­že­nja po­da­ni­ka i udva­rač­ke epi­ke on mo­že da bu­de istin­ski sre­ćan.
Mo­ti­vi za po­tre­sne iz­ja­ve lju­ba­vi ugled­nih srp­skih mu­že­va al­fa muž­ja­ku sa­svim su raz­li­či­ti, ali su u svo­joj bi­ti ob­ja­šnji­vi sa­mo kao iskre­na ili la­žna op­či­nje­nost pra­zni­nom i na­dom. Ne­za­bo­rav­na je svo­je­vre­me­na us­hi­će­nost Zo­ra­na Ba­bi­ća Vu­či­će­vim uro­ge­ni­tal­nim trak­tom. Dr­žao se pri­mje­ra vo­đi­nog cje­lo­dnev­nog uz­dr­ža­va­nja od mo­kre­nja, pa iz­ja­vio pred ka­me­ra­ma: „Ja se va­ma di­vim, men­tal­no i fi­zič­ki…“
Do­bro, ova po­tre­sna for­mu­la­ci­ja je ba­bi­ćev­ski ne­pi­sme­na, ali on je oči­to že­lio da po­ten­ci­ra ga­zdi­nu men­tal­nu sna­gu ko­ja kon­tro­li­še be­ši­ku i sve or­ga­ne ko­ji do­la­ze po­sle nje, sve do pr­vog fa­lu­sa dr­ža­ve, a to bi bio dio či­ste fi­zi­ke u okvi­ru or­gan­skog funk­ci­o­ni­sa­nja pred­me­ta lju­ba­vi. Ta po­uč­na oda iz­o­stan­ku mo­kre­nja ne­do­sti­žnog ido­la, ne mo­že se na­ći ni­gdje, to je ap­so­lut­no ori­gi­nal­ni pri­log an­to­lo­gi­ji pi­so­ar­ske li­te­ra­tu­re, ali i do­kaz da ne­ma pra­ve lju­ba­vi bez de­li­kat­ne erot­ske ko­no­ta­ci­je.
Bi­lo je mno­go po­ku­ša­ja lo­kal­nih kre­a­tiv­nih umo­va da se neo­d­re­đe­na mje­ša­vi­na pat­nje i di­vlje­nja pre­ma AV pre­to­či u ep­sko-lir­ska dje­la, ko­ja će tra­ja­ti bar ko­li­ko i nji­ho­va te­ma. Ono što je do­pr­lo do ta­blo­i­da bio je tu­žni oti­sak ne­mo­ći i ne­u­ku­sa, uz na­go­vje­štaj da su sli­je­po za­lju­blje­ni uglav­nom li­še­ni da­ra.
Da li je baš ta­ko? Na dan Us­kr­sa 2015. glu­mac Mi­ki Ma­noj­lo­vić je bio u go­sti­ma kod Zo­ra­na Ke­si­ća. Re­kao je da ne­ke pred­sta­ve u srp­sko-al­ban­skoj ko­pro­duk­ci­ji (mi­slim da se ra­di o mo­der­noj ver­zi­ji Ro­mea i Ju­li­je) ne bi bi­lo bez Vu­či­ća. Na gla­san ža­gor pu­bli­ke, po­no­vio je: „Da, da, bez Vu­či­ća ni­če­ga ne bi bi­lo.“
Pam­tim i re­pli­ke i ža­gor, bio sam gost u toj emi­si­ji. Ni­sam imao ni­šta pro­tiv ta­kvog glum­če­vog sta­va, mi­slio sam da je le­gi­ti­man. Raz­go­va­ra­li smo po­sle sni­ma­nja, ali ne o to­me.
Dan ka­sni­je, Vu­čić je iz­ja­vio ka­ko je Ma­noj­lo­vić bio hra­bar me­đu osta­lim ku­ka­vi­ca­ma i osmje­lio se da ka­že isti­nu. A on­da je po­le­tio avi­on „Er Sr­bi­je“ ko­ji je po­ča­šćen ime­nom glum­ca.
Bio sam me­đu oni­ma ko­ji ni­su hra­bri, jer smo ta­ko ku­kav­ni bez mi­lo­sti ka­sa­pi­li Ba­bi­će­vu pi­šlji­vu odu. Ne znam je­sam li ta­da i ka­sni­je ra­zu­mio Ma­noj­lo­vi­ća, da li je u emi­si­ji bio sa­mo glu­mac, ili le­te­ći mit, ime za va­zdu­ho­plov, da opro­sti Ba­bić.
Ako je Ma­noj­lo­vić hva­lio, ali bio umje­ren, isto­ri­čar knji­žev­no­sti Goj­ko Te­šić u otvo­re­nom pi­smu Vu­či­ću ni­je šte­dio pa­ne­gi­rič­ne po­hva­le. Zlat­ko Pa­ko­vić ka­že da ta­kve ode ni­su ima­li čast da od svo­jih po­da­ni­ka do­bi­ju ni Sta­ljin ni Hi­tler. Ni Ti­to, na­rav­no. Šta se ta­da do­go­di­lo Te­ši­ću? Da li je sa­mo že­lio da nje­go­ve stil­ske fi­gu­re nad­ma­še bi­lo šta od ono­ga što bi mo­glo bi­ti re­če­no, upla­šen da ne osta­ne ne­pri­mi­je­ćen u gu­stom ja­tu mu­va, ko­je pri­lje­žno lju­be po­seb­no gad­no mje­sto.
I je­dan pro­seč­ni fud­bal­ski tre­ner, u pa­u­zi ra­da sa lop­tom, osje­tio je na­gon da hva­li, i to uz oza­re­nost ni­ma­lo sport­sku. Re­kao je da bi že­lio da u fud­ba­lu bu­de uspje­šan kao Vu­čić u po­li­ti­ci, pa mu je ži­vot­na že­lja da Vu­čić vla­da Sr­bi­jom bar 50 go­di­na.
Taj Ne­nad La­la­to­vić, ne­po­sred­no po­sle is­crp­ne ana­li­ze srp­ske po­li­tič­ke mo­no­dra­me, po­sta­vljen je za se­lek­to­ra mla­de fud­bal­ske re­pre­zen­ta­ci­je Sr­bi­je. Nju su či­ni­li sve ne­ka­da­šnji omla­din­ski pr­va­ci svi­je­ta. Na Evrop­skom pr­ven­stvu za mla­de do 21 go­di­ne, ti mom­ci su, zbog ne­zna­nja tre­ne­ra, is­pa­li još u pr­vom kru­gu.
Vuk Dra­ško­vić je re­kao da je Vu­čić „kao apo­stol Pa­vle“.
La­zar Ri­stov­ski: „Sa­mo Vu­čić je ozbi­ljan po­li­ti­čar, svi dru­gi su mr­so­mu­di.“ Uli­čar­ski rječ­nik: „Mr­so­mu­đe­nje, uvr­ta­nje te­sti­sa, pro­da­va­nje mu­da za bu­bre­ge, tr­go­vi­na bi­je­lim bu­bre­zi­ma, u pre­ne­se­nom zna­če­nju kon­fu­zi­ja, ne­zna­nje.“
U svo­joj bri­zi za Sr­bi­ju, Vu­čić je ne­dav­no po­vu­kao oso­blje srp­ske am­ba­sa­de iz Sko­plja. To se ina­če ni­gdje i ni­ka­da ne ra­di. Ne ra­di se ta­ko; am­ba­sa­de se na­pu­šta­ju sa­mo u slu­ča­ju ne­po­sred­ne opa­sno­sti, ili pred ob­ja­vu ra­ta. Oči­gled­no je ovi­ma iz vla­sti bi­la po­treb­na dra­ma, ne­ka ver­zi­ja mu­dre od­bra­ne od pod­mu­klog aten­ta­ta na Sr­bi­ju. Ko­nač­no ostva­re­nje ma­ke­don­skog sce­na­ri­ja. Oče­ku­jem svje­že ode, uz rat­nič­ke gu­čan­ske tru­be. Pje­smu: „Što je vi­še kle­ve­ta i la­ži…“ Vu­či­ća kao lju­bi­či­cu pla­vu…
U svo­je vri­je­me, Ti­to se po­bu­nio pro­tiv Sta­lji­na.
Ovo je vri­je­me Vu­či­ća i on je re­kao od­luč­no isto­rij­sko „ne“ Zo­ra­nu Za­e­vu. Vu­lin je već na­ba­vio ek­se­re i kre­či zid za vje­ša­nje.

Pe­šča­nik.net