- Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Ot­po­če­la su is­tra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja o „po­ten­ci­jal­nim“ kan­di­da­ti­ma za pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re. Obič­no se sa­op­šta­va da je uzo­rak is­pi­ta­ni­ka re­pre­zen­ta­ti­van pa mo­že­mo s do­volj­no po­u­zda­no­sti po­vje­ro­va­ti da je stav jav­no­sti (po­ten­ci­jal­nih bi­ra­ča) do­bar po­ka­za­telj ras­po­lo­že­nja.
Prog­no­ze su, na­rav­no, uvi­jek uslo­vlje­ne či­nje­ni­ca­ma i okol­no­sti­ma (va­ri­ja­bla­ma) ko­je mo­gu da uti­ču na re­zul­ta­te. Ni­je, na pri­mjer, isto ako li­sta ima 20 kan­di­da­ta ili 5. Ov­dje ne­će­mo za­la­zi­tu u tu pro­ble­ma­ti­ku, jer je to po­seb­na te­ma pa će­mo ove re­zul­ta­te i kan­di­da­te po­sma­tra­ti kao uvod u je­dan po­gled na pred­sto­je­će iz­bo­re.
Pred­sjed­ni­ka bi­ra na­rod ne­po­sred­no i on je nje­gov glas, iz­raz nje­go­ve vo­lje, nje­go­va zu­blja. On ga i pred­sta­vlja kao cje­li­nu ne oba­zi­ru­ći se na či­nje­ni­cu da ga svi ni­su po­dr­ža­li. U stva­ri, ako ga i per­so­nal­no ni­su po­dr­ža­li, svo­ja oče­ki­va­nja ni­su od­ba­ci­li tj. da će ta funk­ci­ja bi­ti dje­lo­tvor­na, da će njen no­si­lac re­ći: je­dan je na­rod, a ja sam nje­gov glas! Za raz­li­ku od pre­mi­je­ra, gdje se lo­me ko­plja oko po­lo­ža­ja, pri­o­ri­te­ta, raz­vo­ja, po­li­ti­ke, ova in­sti­tu­ci­ja, ko­ja sto­lu­je u isto­rij­skom Ce­ti­nju, mo­že da bu­de omi­lje­na sa­mo po ne­če­mu dru­gom, ne­ma­te­ri­jal­nom – prav­da, isti­na, mu­drost, slo­ga i po­tre­be na­ro­da, te po­dr­ška u ne­vo­lji. Po­dr­ška stran­ke iz ko­je je do­šao (a to je do­sad bio slu­čaj) sa­mo mu otva­ra put da uđe u pred­sjed­nič­ku pa­la­tu, a ne da bi tu pro­mo­vi­sao par­tij­ske ci­lje­ve kao ci­lje­ve na­ro­da. (Ka­mo sre­će kad bi se uma­njio upliv po­li­tič­kih stra­na­ka pri iz­bo­ru pred­sjed­ni­ka)!
Po­seb­no je pi­ta­nje ko­li­ki je dio mo­ći i su­ve­re­ni­te­ta na­ro­da pre­ne­sen ovoj funk­ci­ji Usta­vom. (Slič­na si­tu­a­ci­ja je i u ,,okru­že­nju”. Je­di­no je Alek­san­dar Vu­čić, pred­sjed­nik Sr­bi­je, une­ko­li­ko pro­mi­je­nio ,,pra­vi­la slu­žbe” ta­ko što ubri­zga­va rad­ni elan svom na­ro­du otva­ra­ju­ći rad­ne po­go­ne i de­mon­stri­ra­ju­ći na­če­la pro­te­stant­ske eti­ke kao ne­ka­da so­ci­o­log Marks Ve­ber). Me­đu­tim, ko­li­ki god bio ustav­ni ka­pa­ci­tet te funk­ci­je ona je uvi­jek otvo­re­na pre­ma na­ro­du (i kad su dr­žav­ni vanj­ski po­slo­vi u pi­ta­nju). Ana­li­ti­ča­ri do­sa­da­šnje prak­se pred­sjed­ni­ko­va­nja ni­su slo­žni u ocje­ni da je ta­kva po­li­ti­ka do­sad vo­đe­na. Naj­svje­ži­ji pri­mjer je i stav ak­tu­el­nog pred­sjed­ni­ka ko­ji se ni­je oba­zi­rao na do­sta jak pri­ti­sak na­ro­da da se re­fe­ren­du­mom pro­vje­ri na­rod­na vo­lja u ve­zi sa učla­nje­njem u NA­TO. Ovo je i te­o­rij­sko pi­ta­nje o pro­ble­mu slo­bo­de pred­sjed­ni­ka da sam kre­a­tiv­no tu­ma­či ustav­nu nor­mu o od­no­su pred­sjed­ni­ka i na­ro­da. Po pri­ro­di stva­ri, to bi tre­ba­lo da ocje­nju­je i Ustav­ni sud.
Pro­te­kli pe­ri­od pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra kao dio de­mo­krat­skog iz­ja­šnja­va­nja gra­đa­na za svo­je pred­stav­ni­ke za naj­va­žni­je dr­žav­ne funk­ci­je, do­volj­no je dug da se na­go­mi­la­no is­ku­stvo mo­že ana­li­zi­ra­ti. Tri pred­sjed­ni­ka ko­ji su vr­ši­li ovu funk­ci­ju – mo­že­mo ih ozna­či­ti sim­bo­lič­no MMF (Mo­mir, Mi­lo, Fi­lip) – da­li su raz­li­či­ta ostva­re­nja zna­čaj­na za jed­nu kom­pa­ra­tiv­nu ana­li­zu. Po­što to za­htje­va vi­še pro­sto­ra, ov­dje ću se ogra­ni­či­ti sa­mo na je­dan aspe­kat: in­te­res i od­nos gra­đa­na pre­ma iz­bo­ri­ma s ob­zi­rom, na lič­nost kan­di­da­ta i vri­je­me iz­bo­ra.
Pr­vi iz­bo­ri (kan­di­dat Mo­mir Bu­la­to­vić) bi­li su u zna­ku po­bjed­nič­ke eufo­ri­je do­mi­nant­ne po­li­tič­ke sna­ge DPS-a. Me­đu­tim, kraj man­da­ta ni­je ni na­lik po­čet­ku. U DPS-u je do­šlo do ras­ko­la ko­ji će pro­iz­ve­sti ne­pre­mo­sti­vu pu­ko­ti­nu u dru­štve­no-po­li­tič­kom ži­vo­tu Cr­ne Go­re. Za ana­li­ti­ča­re, kraj ovog man­da­ta mo­že bi­ti pri­mjer po­li­tič­ke blo­ka­de pred­sjed­nič­ke funk­ci­je od stra­ne Vla­de, par­tij­ske ve­ći­ne i dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja. To je po­ka­za­lo gdje je stvar­ni cen­tar mo­ći i ka­kva je moć ne­po­dob­nog pred­sjed­ni­ka. Vje­ro­vat­no, taj pri­mjer kao i pri­mjer tran­spa­rent­ne (!) po­dr­ške stra­nog fak­to­ra Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću u iz­bo­ri­ma za dru­gi man­dat pod­sti­če zeb­nju sva­kog na­red­nog pro­tiv­kan­di­da­ta kan­di­da­tu DPS-a zbog mo­gu­ćeg po­na­vlja­nja ove prak­se u slu­ča­ju po­bje­de opo­zi­ci­je. Ko­ha­bi­ta­ci­ja u ova­kvoj po­li­tič­koj stvar­no­sti Cr­ne Go­re je go­to­vo ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Đu­ka­no­vi­će­vo pred­sjed­ni­ko­va­nje sa­mo je po­tvr­di­lo te­zu da je „če­lo sto­la“ ta­mo gdje on sje­di. Po­li­tič­ke stri­je­le opo­zi­ci­je bi­le su usmje­re­ne pre­ma ce­tinj­skoj pa­la­ti, jer on ni­je že­lio da ustu­pi kor­mi­lo vo­đe „ve­ćin­ske Cr­ne Go­re“ da bi glu­mio pri­vi­de pred­sjed­ni­ko­ve ne­u­tral­no­sti. Tu je, da­kle, mo­ra­lo bi­ti bu­re ima­ju­ći u vi­du i tok do­ga­đa­ja! Pred­sjed­ni­ko­va­nje Fi­li­pa Vu­ja­no­vi­ća (3 man­da­ta) bi­lo je „plo­vid­ba“ u ne­što mir­ni­jim vo­da­ma. On ni­je ni imao po­tre­be da bu­de u „za­gr­lja­ju“ per­ma­nent­nih po­li­tič­kih stra­nač­kih bor­bi. Bio je u ne­ku ru­ku u vr­še­nju dnev­nih za­da­ta­ka iz­nad tog vr­tlo­ga pa su se mno­gi pi­ta­li šta to ra­di pred­sjed­nik u ce­tinj­skoj pa­la­ti? Za­što ne bi po­ne­kad za­gri­zao ,,ja­bu­ku gri­je­ha” ne­kim auto­nom­nim sta­vom ko­ji bi oči jav­no­sti usmje­rio pre­ma toj in­sti­tu­ci­ji. Ovo je per­cep­ci­ja ko­ja pro­ble­ma­ti­zu­je mje­sto i zna­čaj ove in­sti­tu­ci­je u po­li­tič­kom si­ste­mu Cr­ne Go­re. Iz tih raz­lo­ga mo­gu­će je pret­po­sta­vi­ti da in­te­res gra­đa­na za na­red­ne iz­bo­re ne­će bi­ti zna­ča­jan. Oni ko­ji ima­ju mo­ti­va­ci­ju da po­di­žu ten­zi­je i ja­ča­ju „bor­be­ni duh“ bi­ra­ča je­su po­li­ti­ča­ri u svo­jim stran­ka­ma. Iz­bo­ri za ovu funk­ci­ju su pri­li­ka da se te­sti­ra bi­rač­ko ti­je­lo i afir­mi­šu stra­nač­ki pr­va­ci kao kan­di­da­ti za tu vi­so­ku dr­žav­nu funk­ci­ju. Naš iz­bor­ni si­stem pod­sti­če neo­d­go­vor­nost, mr­vlje­nje vo­lje na­ro­da, ra­si­pa­nje sred­sta­va i sla­bo je efi­ka­san. Boj­kot par­la­men­ta ne­ki­ma di­že rej­ting, jer iona­ko, osim ne­ga­ti­vi­zma, ne­ma­ju šta po­nu­di­ti jav­no­sti. DF se vra­tio u par­la­me­nat s obra­zlo­že­njem da, ako su već pod sud­skim nad­zo­rom i pre­tre­som, mo­ra­ju otvo­ri­ti još je­dan front su­prot­sta­vlje­nja re­ži­mu s po­sla­nič­kih mje­sta ko­ja su za­sad ne­spor­na. Mu­zič­kom ter­mi­no­lo­gi­jom re­če­no, sa­da je nji­ho­vo DF po­dig­nu­to za po­la ste­pe­na ak­ti­vi­zma na DFis!
Mi se u mno­go če­mu po­zi­va­mo na is­ku­stvo Ame­ri­ke i za­pad­nih ze­ma­lja. Mo­žda ne bi bi­lo na­od­met oci­je­ni­ti na­šu po­dje­lu vla­sti sa sta­no­vi­šta ukup­nih i de­mo­krat­skih ka­pa­ci­te­ta. Za­što pri­mjer ame­rič­kog ili fran­cu­skog pred­sjed­nič­kog si­ste­ma ne bi mo­gao bi­ti ra­ci­o­na­lan i kod nas? Za­što sma­tra­mo da nam od­go­va­ra jak pre­mi­jer oslo­njen na par­la­men­tar­nu ve­ći­nu ko­ja se stva­ra na­kon iz­bo­ra par­tij­skim na­god­ba­ma, a ne­jak pred­sjed­nik ko­ji ima čvrst man­dat na­ro­da i či­ji se po­li­tič­ki su­bjek­ti­vi­tet po­ti­sku­je par­tio­kra­ti­jom. Pred­sjed­nik iza­bran vo­ljom na­ro­da, ma ka­ko taj na­rod bio iz­di­fe­ren­ci­ran, imao bi do­volj­no jak man­dat da for­mi­ra vla­du (ka­bi­net) i da ti­me po­ka­že ko­li­ko je spo­so­ban da bu­de li­der. Za na­še pri­li­ke to bi bio ko­rak na­pri­jed u od­no­su na sa­da­šnje ha­o­tič­no sta­nje u po­li­tič­koj bor­bi za man­da­te, za bu­džet­ska sred­stva, za po­seb­ne in­te­re­se u par­tij­skim na­god­ba­ma.
Je­dan pe­ri­od će usko­ro bi­ti isto­ri­ja, a ako ,,po­ko­lje­nja dje­la su­de”, ne­ka ta­ko i bu­de!